АУТОРСКИ ТЕКСТ ДР ВЛАДИМИРА КОСТИЋА: Српско питање

Током протеклих пет година много саговорника, укључујући и блиске пријатеље, за које поуздано знам да су током живота брижно и готово опсесивно настојали да се ни око чега не изјасне или не определе, са дозом љутње и прекора (понекад богами и оптуживања) питало ме је: “Зашто се Српска академија наука и уметности (САНУ) не огласи о овом или оном питању”? У почетку распричан, с временом сам постајао свестан да оне који постављају ово питање одговор често и не интересује или га, чак и када је најискренији и најтачнији, доживљавају као изврдавање (овде свако зна “иза ког грма лежи зец”), па сам на крају објашњење свео на неубедљиво, али не и неистинито:

“Па, зато што о много чему уопште не мислимо исто…”, и (нешто тише): “Верујем да је тако боље и корисније”. Ситуације које би се рађале из таквог стереотипног разговора биле су, међутим, врло различите. Прво, неретко је “прозивање” било везано за проблем о коме су чланови САНУ годинама говорили, писали, полемисали, често и пре него што би проблем коначно постао видљив, али су и тада њихови напори остајали непримећени. Када је покренут, из много разлога несрећни дијалог о Косову и Метохији, свесни да ће злонамерници рећи “ови опет ћуте”, наравно уколико оно што ће се изрећи до буквалности не одговара њиховим рецептима из Патиног кувара (свако се може изјаснити, али само на начин који ће му власници истине прописати), одлучили смо да ставове оних академика који су их предали у писаној форми (неки то нису учинили) штампамо у облику књиге (ваљда зато што “рукописи не горе”). Још горе, на крају књиге смо цитирали стотине и стотине научних и уметничких чланака, студија, истраживања и др., које је САНУ посветила најразличитијим проблемима са којима смо се као народ и држава суочили на Косову и Метохији, укључујући и осам зборника Одбора за Косово и Метохију САНУ, за које су, иако различитих идеолошко-политичких предзнака, два политичара у размаку од само једне деценије, изговорила готово идентичну реченицу (парафразирам): “Е да смо на време знали да ово постоји…” Можда је проблем управо у томе што је “то” једноставно требало прочитати – овако, оно што не знамо, вероватно и не постоји!

Ако бисмо којим случајем успели да се понешто од реченог (боље, написаног) разабере у шуми свакодневице, дочекивала нас је мрзовољност најразличитијих предзнака и неупитна мудрост оних који знају шта би то САНУ уопште могла да уради, па се увелико шапатом почела ширити интрига о новом “Меморандуму 2”. Он наравно не постоји, па самим тим ни у писаној форми, али су неки кругови сигурни да је ова генерација академика, у којој се на прсте могу набројати они који су као чланови САНУ били и савременици ове афере, текст новог “Меморандума 2” научила напамет, поучена да ништа не треба остављати у папирној форми, коју су, ваљда, пошто су текст научили напамет, прогутали. Да није тужно, било би смешно. Друго, у нашим сучељавањима прихватљива је једино експлицитност – начелне дискусије су досадне, скепси нема места. Име и презиме, молим! Иначе кога да осудимо, кога да анатемишемо због различитог мишљења. Свако ко евентуално чита ове редове са правом ће поставити питање: изгледа да су писцу ових редова сви криви сем САНУ, која једина остаје без греха. То је наравно нетачно и неспретно са моје стране – свог дела кривице САНУ, као уосталом и сви остали, мора бити свесна. Нека, међутим, као олакшавајућа околност послужи чињеница да смо и о томе писали.

Постајући свесни мањка демократске кондиције од које као друштво патимо, изостанка суштинске размене мишљења и наметљиве свеприсутности партократске политике, осиромашеног простора алтернатива и асоцијација, у САНУ је оформљен одбор са преко 20 чланова чији је задатак да покрене циклус под називом “Српско питање”, а који ће се у годинама пред нама бавити суштинским проблемима Србије, у форми стручних састанака, конференција, симпозијума, округлих столова и сл. Рад овог одбора заснован је на неколико јасних принципа, од којих бих навео само два: (1) Иако ће радом координирати чланови САНУ, идеја је да се по појединим питањима окупе стручњаци из редова чланова САНУ, али и ван њега. Наиме, постоји свест у САНУ да би ограничавање учесника на само круг чланова САНУ било контрапродуктивно. Прихваћено је да се укључе најкомпетентније особе из, за свако специфично питање, релевантних научних и уметничких институција (универзитети, институти, институције културе), представници државе и цивилног друштва, као и угледни појединци. Уколико се чланови одбора сложе, позиваће се и научници и уметници из иностранства. (2) Покретачи овог циклуса су одлучни да се омогући сучељавање мишљења, тј. могућност да се чују и супротстављени ставови. Шта ће бити теме? Звучаће претерано, али све што је од значаја за Србију у свету (државно-правни, историјски, међународни, унутрашњеполитички и просторни аспект, економски, етички, етнички, правна сигурност, демографски, верски, територијални, регионални, културни, језички, идеолошки, технолошки, здравствени, комуникациони, безбедносни, енергетски, ресурсни, идентитетски, модернизацијски проблеми, научни аспекти…).

Циклус “Српско питање” започињемо одмах, свесни да ће велики, ако не и највећи део годинама бити посвећен Косову и Метохији (КиМ). Већ 16. априла крећемо са темом: “Сецесија са становишта унутрашњег и међународног права и њене политичке последице”, којом ће координирати академик Коста Чавошки (Одељење друштвених наука САНУ), да бисмо на јесен исте године одржали други скуп под насловом: “Афирмација, очување и заштита уметничке и културне баштине српског народа на КиМ”, којим ће координирати председник академијског Одбора за КиМ, дописни члан Драган Војводић (Одељење историјских наука). Најзад, трећа активност у оквиру “Српског питања” 2020. године је скуп посвећен “Српској књижевности у словенским и несловенским историјама уметности”, којим ће руководити академик Злата Бојовић (Одељење језика и књижевности САНУ).

Кроз активности у оквиру “Српског питања”, САНУ нема ни намеру ни идеју да ексклузивно диктира своје ставове и намеће закључке. Напротив, кроз године пред нама САНУ ће покушати да обезбеди слободни простор комуникације, разговора и размене идеја равноправних “мислећих и забринутих људи” о низу најразличитијих питања. Они који буду желели да слушају, а верујем да треба слушати, имаће шта да чују (пријатно или непријатно, свеједно). Од критичке провере прошлости и садашњости до ослушкивања будућности, да нас она, по досадашњем непријатном обичају, не би изненађивала и затицала неспремне. Нису узалуд наши историчари, академици Михајло Војводић и Љубомир Димић констатовали да нам “истраживања могу помоћи да са више прецизности уочимо постојеће алтернативе, региструјемо грешке и пропусте, идентификујемо правце развоја, ослободимо се заблуда и наметнутих “концепата” који потиру нашу будућност. Простора и времена за “романтичне визије” будућности српски народ данас нема. При томе никада не треба заборавити да се на Балкану у локалним оквирима дешава светска историја и да брзина са којом се светски процеси данас одвијају захтева поуздано знање и спремне научне одговоре.” Хоће ли САНУ у том науму успети? Не знам! Али знам да то, прво, неће зависити само од њених чланова, а друго и најважније, да ћемо свакако покушати.

Извор:
ЕКСПРЕС