У литијама, са црквеним барјацима, са крстом пред нама највише личимо на претке. Никада им нисмо били ближи.
Непријатељи су већ два мјесеца у страху. Ђукановић хоће да брани државу и проглашава све покушајем „посрбљавања“ Црне Горе. Неки други кажу да треба ово искористити да би се грађани ујединили по принципу – сви смо један народ само се на основу политичког опредјељења различито изјашњавамо. Уредник најчитанијег портала у Црној Гори је још додао како је заједничко и Црногорцима и Србима у Црној Гори – дистанца према Србијанцима. Значи у том грму лежи зец. Литије, као православни крсни вход Српске православне цркве и вјерног народа по природи ствари, воде вјернике који су пристали на политички пројекат КПЈ, који је створио црногорску нацију, у повратак свом изворном српском идентитету. Најчвршћи дио тог идентитета је православље и оно је остало њихова копча са извором. Ђукановићев режим се упро да то прогласи издајом и антидржавним дјеловањем док су другофамилијаши упрли да скрену природни ток литија и направе канале којима ће спријечити повратак народа српском идентитету а Србе који су у литијама хоће да уведу у тор црногорских државних граница, као нечега кључно одређујег за идентитет свих нас. Јер, како кажу, исти смо народ али се због политике различито изјашњавамо. А имамо дистанцу према „Србијанцима“, оним истим који су устали у свим својим градовима да подрже своју Цркву и свој народ у Црној Гори. И са којима смо ми Срби у Црној Гори били и остали један народ. Не политички, него суштински и у вјековном континуитету. И сада када смо, природно, као један народ, на свим нашим просторима устали и добили подршку чак и неких националних Црногораца, некоме је логично да ми Срби из Црне Горе приступимо националним Црногорцима и жртвујемо свој идентитет и јединство са осталим Србима да би показали како поштујемо „државу“ Црну Гору. А није им логично да се ти национални Црногорци врате у какав такав вид јединства са нама Србима са свих простора на којима живимо. Ми не тражимо њихов повратак у српски национални корпус. Али не желимо ни да нам неко формира посебан статус међу Србима и говори о томе како смо ми посебнији Срби од других Срба да би као такви били прихваћени од ове државе и од тих Црногораца. То је покушај да нас жедне преко воде преведу и асимилују у националне Црногорце. Нисмо ми посебнији од других Срба.
Ми смо Срби један народ и мој је сународник сваки Лесковчанин и Пироћанац који је Србин а мој сународник није ниједан Цетињанин који није Србин. Сународници су ми њихови преци а то што они нису сународници са својим прецима је њихов проблем. Непријатељи опет покушавају да, како каже Мило Ломпар, све српско сведу на србијанско, да би оно што није србијанско временом престало да буде српско. Као нпр. Срби из Црне Горе!
Мило Ђукановић хоће да Србе уништи а Друга фамилија да их спрати у црногорску сепаратистичку цјелину. Отуд и појава апдејтованог братства и јединства и непрестано удварање и угађање „државотворним“ народима а бијег од Србије, Српске и српског народа са осталих простора као да нам они нису ништа. Неко хоће да 200 хиљада Срба из Црне Горе остави саме и каже им како немају никога на бијелом свијету осим Албанаца, Бошњака, Муслимана и Црногораца од све три вјере који живе у Црној Гори и како треба да су нам они најважнији. Треба да нам је важнији комшија од мајке јер је мајка остала да живи у старој кући а ми смо преселили у нови стан. Ма немојте моји грађани и европејци, рођаци Црногорци.
„Није нама Србија матична држава“ кажу многи и међу Србима из Црне Горе објашњавајући како због тога не треба да ми Срби из Црне Горе имамо никакве специјалне односе са Србијом. Ако ствари посматрамо са српског становишта ни Србија ни Црна Гора нису матице српског народа. Србија Немањића је наша матица а данашње републике, негдашње краљевине Србија и Црна Гора су производ вјековне борбе против Турака да се наша матица ослободи и поново формира. Оне су настале у ванредним околностима а не по природи ствари. И зато су сви Срби једни другима матица.
„Нема нама молитве без вас, нити вама Црне Горе без нас“ поручи отац Гојко Перовић, болно и са сузама, онима којима се не може угодити иако се на томе истрајава. Док има Цркве Христове биће и молитве свакоме у њој а постојање Цркве нити је зависило нити ће зависити од тога постоји ли нека држава или не. И да нестане Црне Горе молитва ће у нашој светој, саборној и апостолској Цркви остати. И да нестане Србије исто тако ће остати. Као што је и остала у временима тешког турског ропства када наш народ ништа сем Цркве није имао. Имамо такође и покушај угађања, показивања добре воље, попуштања и удварања и према муслиманима у Црној Гори, које неки наши свештеници називају нашом рођеном браћом. Наравно све је то увезано у религијски контекст и љубав као општи принцип који треба баштинити. Сви се призивају, свачијем свјетоназору и уобразиљи се кани угодити а само се од Срба, од јединог свог народа на овом простору, тражи да ћуте и да се крију, да своје име не спомињу. Јер, замјериће браћа без које нам нема молитве а која не знају да њима нема Црне Горе без нас. Замјериће рођена браћа чији се нешто мало другачији глас од нашег чује са минарета.
Не кажем да их све скупа не треба вољети и поштовати, да их не треба звати на слогу и заједништво са нама али не на начин да ми будемо ти који ће се увијек мијењати и њима уподобљавати са инсистирањем да непрестано ћутимо о томе ко смо, шта смо и како се зовемо. Јер ситуација забрињавајуће подсјећа на почившу Југославију и трули концепт братства и јединства који је настао на основу ћутања о Јасеновцу, хрватском цвијећу и разним ханџар дивизијама и осталим формацијама које су имали народи са којима смо по сваку цијену жељели да будемо браћа и једно, али смо прво некима од њих дали за право да више не буду Срби. На крају нити смо постали браћа, нити смо остали једно а себе смо трајно осакатили и распарчали.
Нема сумње да би и у овом новом, црногорском концепту братства и јединства, који се намеће од стране Друге фамилије, најчешће и најжешће кроз њихове колумнисте, опет прошли као и претходни пут.
Све смо пробали осим да будемо Срби.
Литије ће трулом режиму задати коначни ударац, не када се скроз сакријемо и сведемо на ћутњу о томе да смо Срби, да би привољели тако „државотворне“ народе да буду уз нас, него када то заиста будемо.
Зато не треба омекшавати срце и језгро литија које чини српски народ, ако мислимо да нам Ава Јустин са небеса не одмахује опет главом како је „Много Срба, али правих Срба, авај, тако мало…“
Извор: ИН4С
