Јелена Ковачевић: Завет

Са неба Лазар излази, / у рукама главу своју држи и небу је диже, / главу још једном полаже. / Огњем он гази и огњем немоћи наше за светлост разапиње. / И светло ми видимо и светлу идем

Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)

По земљи нашој крв сте нашу као воду пролили,
земљу отворили и из дубина пале подигли
и јауцима нашим ломили звона на црквама нашим.
Главе, руке, ноге, дојке, децу нашу на олтаре сте на жртву постављали.
Бог нас не даде. Ми смо себе Богу завештали да нас ђаволу ви не предате.
Нисмо се за тела своја молили.

У икону и у човека, по црквама нашим, засекли сте
очију закованих у злато и камење драго
да не изгинете ако у светлост погледате.
Руке сте испунили а душе оставили празне на поду цркве наше,
срца савили нисте да вас Христова рука помилује.
Нисмо се за камење и злато своје молили.

Исекли сте тела, спалили и погребли, камењем затрпали
и ватром сагорели и крстове и цркве и звона.
Земљу сте покорили, па сте на царство небеско кренули и
царство небеско хтели на земљу оборити.
Из цркве сте кнеза нашег изнели, неумрлог тежили уморити.
За кнеза свог смо се молили.

На колена смо пали, кожу огулили.
Крв из руку избили наших,
на бројаници чворови у молитви су се распали.
Кнеза смо свог од Бога испросили.
Бацили сте пред нас врећу и у врећи расуте мошти.
Пред ногама нашим пало је небо и отворило се у помрачини.

Са неба Лазар излази,
у рукама главу своју држи и небу је диже,
главу још једном полаже.
Огњем он гази и огњем немоћи наше за светлост разапиње.
И светло ми видимо и светлу идемо.

Закопана звона се дижу и за сваким калуђер зањихао је тело и молитву.
Винуше се небом крстови
и удари сваки светлом над Косовом и Метохијом
и Косово и Метохија рашири се по свој земљи српској.
Подигоше се мртви и ми се подигосмо
и упалисмо душе наше а тела побацасмо.

По земљи нашој крв нашу у чашу једну источисмо
па је са Ловћена просусмо и Косово и Метохију у њу потописмо.
Дајемо је да је не дамо.

У делу Лазе М. Костића „Додатак књизи Хрватска зверства у Другом светском рату: према изјавама њихових савезника”  сачувано је сведочење да су усташе из манастира Врдник (Нове Раванице) отели – поред злата и драгог камења – и мошти кнеза Лазара. Једна делегација српских сељака упутила је молбу немачком обласном команданту да интервенише не би ли се мошти повратиле. Молба је услишена и мошти кнеза Лазара су враћене, на тај начин што су избачене кроз прозор аута на пут испред Нове Раванице.

Мошти кнеза Лазара по доласку у Београд (Фото: Политикин забавник/Расен)

О истом догађају пише и Станислав Краков (у делу „Генерал Милан Недић, Књига II – Препуна чаша чемера“, 1968):

„Пред крај 1941. године дошли су једног дана код др Мозера два фелжандарма немачког Рајха, иначе два фолксдојчера из Земуна и саопштили су му да су крстарећи по Срему видели код манастира Раванице, Врдника, неке усташе, као и друге Хрвате у грађанским оделима како су се окупили око неких људских костију.

Када су их жандарми питали шта је то, Хрвати су одговорили, да су то кости ‘влашког цара Лазара’ и да су их они бацили на пут да их пси разнесу. Из тих стопа жандарми су похитали за Земун и потражили свог градоначелника, рекавши др Мозеру да су они за време Југославије ишли у српску школу и ту су научили да је цар Лазар био велики српски владар, светитељ и уопште славна историјска личност, чије је име познато у целом Западу, те су хтели да га о свему томе обавесте.“

Извор: Стање ствари