Никшићанин Огњен Шкулетић: Трпим вишемјесечну полицијску тортуру због учешћа на литијама и статуса на Фејсбуку

Никшићанин Огњен Шкулетић тврди да је жртва полицијске тортуре, због чињенице да је од 26. децембра редовни учесник литија, као и због статуса на Фејсбуку – „Мило лопове не дамо ти светиње“.

31. децембра полицајци су му уручили позив за информативни разговор, и у 16 часова примио га ђ инспектор Млађен Чворовић који, како тврди Шкулетић, није ни знао разлог његовог довођења у ЦБ Никшић.

Шкулетић наводи да се послије пар минута појавио Божидар Грбовић, који је одмах завикао – „Зашто сједиш када ти није дозвољено“, и зашто сам на литијама говорио да су „сви полицајци олоши“, и „позивао људе на рат“.

Шкулетић је негирао све наводе, уз констатацију да му је од 28. децембра профил хакован. Грбовић је наставио да га испитује да ли је члан неке партије, да ли је ударио полицајца, покушао да га окриви да је управо он окупљао народ када је донешен Закон о слободи вјероисповијести.

„У току испитивања зазвонио ми је телефон, извинио сам се и прекинуо позив. Онда је Божидар Грбовић захтијевао од мене да му дам на увид мој телефон, да га откључам, да би он погледао садржаје у мом телефон. То сам одбио. И у просторији у којој сам био ушла су 3 униформисана лица, без представљања и показивања службених легитимација, са фантомкама на лицу. Наредили су ми да устанем скинем јакну, и из мог џепа узели мобилни телефон. Грбовић је узео телефон и напустио канцеларију.

Сјећам се да су ме тог 31.12.2019 у 18:30 предали инспектору Милоњи Симовићу. Симовић се понашао крајње некоректно. Питао сам га зашто ми је одузет телефон, и тражио да добијем рјешење о одузимању написмено. Настала је расправка између нас, и ја сам већ у 19 завршио у ћелији. Око 20 часова сам куцао и тражио да ме пусте до тоалета – нико се није појављивао. Када је дошао да види зашто лупам, питао сам полицајца колико је сати, рекао ми је 20:30, као и да ћу око 22 бити спроведен суду за прекршаје.

Замолио сам да обавијесте моју породицу шта се дешава, међутим то нико није урадио. Чак ни воду коју сам тражио нисам добио. У 22:30, док сам спровођен до суда за прекршаје, у полицијском аутомобилу угледао сам Милицу Мусовић, која је у рукама држала мој мобилни телефон. На суду сам на питање судије да ли сте ви писали „ово се решава ратом и полицајци су олоши“ одговори да нисам то писао. Да је мој профил хакован. И да много поштујем и волим Цркву. Судија није видјела правног основа да се вјештачи мој телефон, већ је то захтијевала Милица Мусовић из полиције. Питао сам је да ли је у реду то сто ради, рекла је да јој је наређено.

О овом дешавању нисам желио да се оглашавам у медијима,нити да ангажујем адвоката, јер сам мислио да ће се све ријешити. Већ у јануару сам примијетио да ме прате инспекторска возила, 3 пута сам од 2 службеника док сам шетао градом легитимисан, и пар пута контролисан од саобраћајне полиције.

Крајем јануара поново је на моја врата дошло 5 полицајаца, предали су ми позив да се јавим у ЦБ Никшић. То се дешава увече – што ми је било чудно. У полицији су ми рекли да је ово незваничан разговор. Милица Мусовић и њен колега су се пожалили да су угрожени због мене, да сам их гледао у локалу у ком су сједјели. Добио сам опомену од инспектора да ће они заштити своје колеге. Ја тврдим да те људе нисам чак ни примијетио.

Након недјељу дана док сам чекао такси возило у центру, алиби су касни сати, Милица Мусовић је дошла испред мене, вјероватно ме примјетивши са стране у видно алкохолисаном стању. Рекла је да жели да се помири са мном, што сам ја одбио, јер никада нисам имао сукоб са њом. Почела је да изговара увреде и да креће пут мене, зашто имам и свједоке. Отишао сам у полицију да пријавим тај случај, рекли су да нема потребе за тим. Да је она приправница и да ће они све ријешити.

Нисам имао сусрета са полицијом до петка, 22. фебруара. Ишао сам улицом Николе Тесле и видио на семафору трепћуће зелено свијетло. Прошао сам кроз раскрсницу и скренуо улицом Сердара Шћепана. У једном тренутку видио сам возило иза мене како се великом брзином приближава и пали дуга и кратка свијетла. То се дешавало око 00:30, осјетио сам се уплашено за своју сигурност.

Полицијско возило није имало свјетлосну сигнализацију. Скрајнуо сам своје возило и изашао из њега. Са мном су била још 2 свједока која могу да потврде моју причу. Полицајац је изашао из возила и без персирања нам се обратио. На униформи није писало његово име. Није желио да се представи, већ је одмах захтијевао документа на увид. Питао сам шта се дешава, исти полицајац је ушао у моје возило и угасио мотор и узео кључеве. То ме је много изнервирало. Тражио сам да ми исте врати и рекао да ћу му дати документа. Одбио је и позвао интервентну јединицу као и још једну патролу. Алкотест није имао у рукама као ни остали полицајци. Ни је тај полицајац нити други нису ми понудили да се алкотестирам, већ су ме повели у полицију. Тражио сам своје кључеве, и већ тада ми је речено да је возило одузето.

Дао сам у полицији документа. Тада је дошао полицајац који ми је узео кључеве и рекао да ћемо се видјети да ријешимо ово. Због таквог понашања, као и одбијања мог захтјева да ми се писмено образложи одузимање мог возила, одбио сам у полицији алкотест. Касније сам сазнао да се полицајац зове Грујица Мандић. Он је моја лична документа узео и понио ван полиције, и тек их вратио ујутро.

Не знам из ког разлога. Није ми дозвољено да узмем личне ствари из свог возила, па чак ни после суда за прекршаје, у коме се није ни помињао пролазак кроз црвено, већ само алкотест. Писао сам у архиви начелнику полиције и питао да ли могу добити личне ствари из мог аутомобила – одбили су све. У аутомобилу ми је остала и лична карта. Папир који сам добио од полиције на коме пише да је одузет кључ од мог возила није овјерен у суду, нису чак ни пописане ствари у мом возилу, јер ми је и новац остао у њему.

Ниједну изјаву коју сам дао полицији и суду нисам потписао а ни добио на увид.

28. фебруара добио сам телефонски позив од стране судије Ковачевић, да дођем да откључам телефон или ће исти бити уништен.“, закључио је Шкулетић.

Извор: ИН4С