Бока није Црна Гора нити ће икад бити

Бока Которска

Пише: Павле

Одавно је Црна Гора подијељена, не зна се ни кад је то почело, ни који је разлог био одлучујући, чак када би се то и знало, мало ко би то и прихватио, а најмање сви. Али,

Црна Гора је била и остала подијељена од када су господари Катуна (епске копије пелопонеске државице једног измишљеног града насталог из муке Црнојевића и неколико околних села или брастава) умислили да све мора бити по њиховом зато што је Цетиње себе прогласило оснивачем државе или га комунисти окитили градом херојем (у којем је засиједао и Петровдански скуп – зеленашки о покоравању Црне Горе Италији Мусолинија на дан 12. јуна 1941).

Проблем би се и могао некако превазићи да је у Црној Гори на власти неко из демократских кругова, а не један аутократски механизам Мила Краља, који настоји да окупира сопствену земљу и свој већински народ учини непријатељима своје приватне државе, јер њој они, тј. Њему – Господару (како би рекла једна старина са Цетиња која се спустила поред мора и близине српског Херцег Новог) не требају осим као поданици и људи за избрисаним идентитом.

Патологија власти Црне Горе је, дакле, сљепило. Она види оно што жели, а нема га и не види оно чега има и што постоји, али они не желе да то виде иако то сви виде – и они који о Црној Гори знају мање од оних рођених у њој.

Шта власт не види? Прво, прошлост. Она у њој тражи све оно што народ није запамтио и одбацује све оно што народ носи у души својој, у свом сјећању, у својој припадности.

Рецимо неће да види да Бока није катунска Црна Гора, нити ће икада бити и да Боку могу покорити, али ће она и даље бити своја, са својим православним храмовима, свецима, већински с именом српским, све док се не ослободи, као и од турских или аустроугарских освајача.

Зато би паметна власт уважила и очински помазила Боку дајући јој све што она тражи, а не угрожава јединство Црне Горе. Све! Овако власт враћа Боку у стање прије октобра 1813. кад јој је и Свети Петар признао равноправност, као и његовој његушевској Црној Гори.

Друго, власт, ова неокомунистичка у Црној Гори, Светог Саву представља као идеолога једне освајачке цркве, а читав Грбаљ и Бока славе свог Светог Саву као најрођенијег (најближег свеца уз самог Христа, оснивача њихове Цркве) којем се 27. јануара сви радосно клањају и пјевају ,,Ускликнимо с љубављу“.

Власт, дакле, тиме показује да није спремна за историјско читање разлика у данашњој Црној Гори и да нема умности да схвати да једино разумијевањем тих различитости, не само у односу на исламски и католички народ, већ посебно унутар њене православне већине, она може демократски опстати и побиједити. У противном, све је води у несагледиве трауме удаљавање од саме себе.

Узмимо још један примјер – када ангажовани промотери непријатељства према СПЦ истичу како је црногорска црква и била аутокефална, заборављају да је на челу те цркве више деценија био Грбљанин Митрофан Бан, да се он осјећао Србином и да је аутокефалност те цркве била нижа од једне Карловачке митрополије (од 1848. патријаршије) у којој је хиротонисан и сами Свети Петар Цетињски.

Како то да је црква аутекефална (иако независна у највећој фактичкој мјери) када друга црква поставља (инаугурише) њене владике и свеце?! Тешко да има одговора на ово питање.

Упркос свему, власт хоће да и литије прогласи измишљеним (сваког четвртка или недеље их умање за најмање једну половину њихове присутности), обманутим  (потцјењујући свој народ) и непријатељским (чинећи Црну Гору ближом мухамеданцима против којих су се владике црногорске бориле за мало слободе од потомака њихових и следбеника), као и Светог Петра, Његоша и Светог Василија Острошког.

Да ли је ту било шта нормално или није лако је уочити, зато ова власт није дорасла нити је спремна да ријеши питање будућности и демократског опстанка Црне Горе.

Извор: ИН4С