Језиве информације из Италије: Земља као да је у рату, лекари присиљени да бирају коме ће спасити живот

О драматичности стању у Италији, односно у северним покрајинама које су најугроженије заразом корона вирусом, говори интервју доктора Кристијана Саларолија

О драматичности стању у Италији, односно у северним покрајинама које су најугроженије заразом корона вирусом, говори интервју доктора Кристијана Саларолија, анестезиолога у болници „Папа Ђовани XXIII“ из Бергама.

Он је у делу интервјуа који је изашао у јучерашњем броју „Corriere della sera“, а пренели су га и остали медији у Италији, између осталог изјавио како су у болници у Бергаму дошли у ситуацију да морају да бирају кога ће спасити. Како каже, одлучује се према старости пацијента, његову општем здравственом стању и шансама да преживи.

Ове језиве информације подсећају на ратне услове, кад лекар у монтажној болници на ратишту у тренутку мора одлучити коме ће поклонити живот или барем могућност преживљавања, а кога ће пустити да умре.

И ово доказује да је Италија у правом рату, рату против невидљивог непријатеља који сеје болест и смрт на најперфиднији начин, нападајући а да људи нису ни свесни тог напада.

Ћутање је неодговорно

Истовремено је доктор Даниеле Маћини, хирург који ради у болници „Humanitas Gavazzeni e Castelli“ у Бергаму, на свом Фејсбук профилу објавио писмо у ком врло реално објашњава са каквим се проблемима сусрећу лекари и остало медицинско особље у Италији, односно садашњу ситуацију у Италији.

То његово писмо, у ком моли Италијане да се одговорно понашају, више од 25.500 пута подељено је преко Фејсбука. Ево неких делова:

– Након дужег размишљања хоћу ли и шта написати о овоме шта нам се догађа, осетио сам да ћутање уопште није одговорно. Тако ћу покушати ово што ми доживљавамо у Бергаму током ових дана пандемије пренети људима који нису укључени у посао и који су далеко од наше стварности. Разумем потребу да се не ствара паника, али кад порука о опасности, од онога што се догађа не доспева до људи, и кад видим небригу у односу на препоруке понашања, као и људе који се и даље окупљају жалећи се како не могу ићи у теретану или не могу организовати фудбалске турнире, хвата ме језа.

Доктор Маћини пише о реорганизацији рада у болницама.

– И ја сам запрепашћено гледао реорганизацију читаве болнице у претходној недељи, кад је наш тренутни непријатељ још био у сенци. Одељења су се полако празнила, изборне активности прекидале, у интензивне неге стављало се све више кревета… Ова брза трансформација болнице донела је у болничке ходнике атмосферу надреалне тишине и празнине коју још увек не можемо разумети, чекајући рат који је тек требао започети и за који многи (укључујући и мене) нису били сигурни да ће икада доћи с таквом бахатошћу.

И све се то, по мишљењу доктора Маћинија, догађало у тишини и без јавности.

– Још се сећам како је моје дежурство пре недељу дана прошло чекајући позив из микробиологије. Чекао сам налаз бриса првог сумњивог пацијента у нашој болници размишљајући о томе какве ће последице то имати за нас и клинику. Ако размислим о томе, моја узрујаност због једног могућег случаја чини се готово смешном и неоправданом, сада кад сам видео шта се догађа. Рат је дословно експлодирао и битке су непрекидне дању и ноћу. Један за другим, несрећни људи долазе у Хитну помоћ. Сви су они провели недељу или десет дана код куће с температуром, без излазака и рескирања ширења заразе, али сада то више не могу поднети. Не дишу довољно, треба им кисеоник. Очигледно, боравак код куће док се симптоми не погоршају не мења прогнозу болести. Сада је, међутим, стигла потреба за болничким креветима. Једна за другим, одељења која су се недавно испразнила пуне се великом брзином. Плочице с именима пацијената, различитих боја, зависно од оперативне јединице којој припадају, сада су све црвене, а уместо хируршке операције поставља се дијагноза која је увек иста: проклета билатерална интерстицијска пнеумонија.

Вентилатор као злато

Др. Маћини се пита који вирус узрокује тако брзу трагедију.

– И док на друштвеним мрежама још увек постоје људи који се поносе тиме што се не боје, занемарујући симптоме, протестујући како су њихове нормалне животне навике „привремено“ ограничене, догађа се епидемиолошка катастрофа. И нема више хирурга, уролога, ортопеда…, ми смо само доктори који одједном постају део јединственог тима како бисмо се суочили с овим цунамијем који нас је преплавио. Случајеви се множе, долазимо до стопе од 15 до 20 хоспитализација дневно. Налази бриса сада долазе један за другим: позитиван, позитиван, позитиван… Хитна помоћ одједном се урушава. Издају се хитне наредбе, потребна је помоћ у Хитној служби. Организују се брзи састанци да би се сазнало како функционише софтвер за пружање прве помоћи. Након неколико минута сви који су били на том састанку већ су доле, поред „ратника на фронту“. Симптоми су увек исти: врућица и респираторне тешкоће, грозница и кашаљ, респираторна инсуфицијенција… Увек исте речи, билатерална интерстицијска пнеумонија, билатерална интерстицијска пнеумонија… све хоспитализовати.

По речима доктора, интензивна нега је засићена.

– Сваки вентилатор постаје попут злата. Операцијске сале које су сада обуставиле активност хладног погона постају места интензивне његе која пре није постојала. Сматрао сам невероватним, или барем могу говорити за болницу „Humanitas Gavazzeni“, у којој радим, како је било могуће у тако кратком времену успоставити размештање и реорганизацију ресурса. И свака реорганизација кревета, одела, особља, радних смена и задатака стално се прегледава из дана у дан како бисмо покушали дати све, па чак и више. Особље је исцрпљено. Видео сам умор на лицима која нису знала што је то упркос ионако напорном раду у болници. Видео сам солидарност свих нас. Видео сам докторе који премештају кревете и пребацују пацијенте, који уместо медицинских сестара примењују терапије. Видео сам медицинске сестре са сузама у очима јер не можемо спасити све пацијенте. Нема више смена, распореда. Друштвени живот за нас је обустављен.

Избегавајте супермаркете

– Задовољан сам с неколико фотографија мог сина, које гледам између суза и неколико видео позива.

Доктор се такође обраћа онима који „гунђају“ како не могу ићи у позориште, музеје или теретане.

– Имајте стрпљења. Покушајте се смиловати бројним старијим људима које бисте могли уништити. Знам да нисте криви, али молим вас, послушајте нас, напуштајте своје домове само за хитне ствари које морате да обавите. Немојте се масовно „складиштити“ у супермаркетима, то је најгори ризик од контаката са зараженим људима који и не знају да су заражени. О да, захваљујући недостатку одређених уређаја, ја и многе друге колеге засигурно смо изложени зарази, упркос свим средствима заштите која имамо. Неки од нас већ су се заразили, упркос протоколима. Неки од заражених колега заразили су чланове породица, а некима се чланови породице већ боре између живота и смрти. Ми смо тамо где би вас ваши страхови могли довести. Покушајте се држати подаље. Обавестите старије чланове своје породице и оне који имају друге хроничне болести да остану у затвореном. Донесите им намирнице, молим вас.

У свом драматичном писму италијанској јавности др. Маћини каже да алтернатива не постоји.

– То је наш посао. Оно што радим ових дана заправо није посао на који сам навикнуо, али свеједно га радим и осећам се боље чинећи да се неки оболели осећају боље или чак ублажавајући патњу и бол онима којима се више не може помоћи. С друге стране, не трошим пуно речи на људе који нас данас сматрају херојима, а који су до јуче били спремни увредити нас или пријавити. И једно и друго брзо ће се вратити. Чим се све ово заврши, јер људи брзо забораве на све. А ових дана ми нисмо хероји. То је наш посао. На крају, само покушавамо бити корисни за све. Сада и ви то покушајте. Ми лекари својим поступцима утичемо на живот и смрт неколико десетина људи. Ви својима још много више.

На крају писма додао је:

– Молим вас, поделите поруку. Морамо ширити реч да бисмо спречили оно што се догађа по целој Италији.

Извор:
НОВОСТИ