Прича о покајању

Увод 

Драга у Христу браћо и сестре, управо се налазимо на почетку Великог поста у ком се припремамо да достојно дочекамо велики празник Васкрсења Христвог. Да постећи строжије, бар делићем, учествујемо у великим Христовим страдањима и учествујући осетимо ужас тренутка када је ЧОВЕК распео БОГА на крсту. Човек Бога није убио, а КРСТ на коме је Господ распет, постао је симбол највеће силе икада, симбол победе.

Многи, који никада нису постили, често имају обичај да изусте ону себи прилагођену јеванђелску реченицу: „Није зло оно што на уста улази, већ оно што из њих излази.“ и тиме заваравају и умирују своју савест. Пост, истина, помаже телу да се ослободи тешке хране али он постоји, пре свега, да нашој души да предност, да је ослободи ропског положаја у који је непрестано баца наше тело, да је издигне на путу ка Царству Небеском. Пост је период повишене благодати и време духовних дарова које Господ благодатно даје само онима који се труде, па макар они били најнезначајнији по мерилима овога света, јер како би иначе Он био Бог, када не би био праведан и непристрасан.

Један од највећих дарова Божијих свих светова и димензија, јесте покајање. Покајање држи ову Земљу. Када њега нестане, нестаће и ЧОВЕК као боголико биће. Можда ће бити неких људи или можда чак андроида, али ЧОВЕКА на земљи неће бити.

Када се човек искрено каје, а нарочито када се искрено каје дете, Бог се усељава у његово срце.

На почетку овог поста, мој супруг је, сетивши се једног свог давног греха из детињства, написао једну причу о покајању и дао ми је да је прочитам ради лекторске провере текста, изразивши бојазан да ћу га, због описаног греха, који ми први пут открива, осудити или мање волети.

Није био у праву!

После читања ове приче, још више га волим.

                                                                                                                        Јована Баљошевић

Прича о покајању

Мрзовољно сам, тога дана, седамдесетих година, корачао ка основној школи „Вук Стефановић Караџић“, не радујући јој се превише, као сваки ученик који није баш волео школу. На леђима сам пртио стару ђачку торбу од скаја и заокупљен неким дечачким маштаријама, успут резигнирано  разгледао излоге радњи и старије пролазнике, завидећи им што су слободни и што не морају да иду у школу.

Испред себе наиђох и на Уку, познатог чаршијског амалина. На леђима је носио неки џак и ништа на њему тога јутра није било необично, да нисам приметио како му из задњег џепа старих прљавих панталона вири нека папирна новчаница. Изгледа да му је терет био тежак, јер је био сав у зноју.  Посматрао сам га док сам ишао иза њега и присетио се како су ме родитељи стално плашили да ћу, ако не завршим школу, цео живот бити само радник и да ћу морати да радим најтеже физичке послове. Тешио сам самог себе да можда нећу морати да будем баш као он, чак и ако не завршим неке високе школе, јер он вероватно никада није ни ишао у школу, обзиром да је рођен као благо ретардиран, односно, са ограниченим менталним способностима и да ништа друго, осим да тегли терет, није научио у животу. Нисам знао како му је право име, које му је презиме, да ли има породицу и да ли неко брине о њему. Једноставно су га сви звали Ука, вазда га по граду у доколици задиркивали и користили као добродушног јефтиног радника увек доступног за разноврсне физичке послове. Просто, био је саставни део старе чаршије и послушник многих дугањђија (дућанџија).

Стара чаршија у Ораховцу  (из периода 1950. – 1960. године)

Идући тако за њим путем ка школи, приметио сам како му се при сваком кораку, из џепа изгужваних панталона, све више промаља новчаница и скоро да ће му испасти. Није прошло дуго а ја сам на тротоару испред својих ногу спазио новчаницу, сагао се, узео је са земље и погледао у његовом правцу. У задњем џепу његових панталона није више висила  новчаница. Стајао сам пар секунди са новчаницом у рукама и двоумио се да ли да потрчим за њим и предам му је или да је задржим. Обазриво сам се осврнуо око себе и када сам видео да нико од пролазника није ништа приметио, одлучио сам да новац задржим са себе. Ука је теглећи џак отишао својим путем а ја сам на путу до школе свратио у једну продавницу и купио слаткише.

Стигавши у школу, на брзину сам, у једном углу школског дворишта, халапљиво, да ме нико не види, појео све слаткише. Сећам се да ми се од тога јако стужило и да нисам знао да ли је то због превелике количине слаткиша или због гриже савести, која је у мени прорадила. Тај дан сам у школи провео снужден и мислима отсутан на часовима.

Прошло је неко време од тада а ја о томе никоме нисам причао, иако је у мени расла потреба за тим. Најпре сам размишљао да неком од својих најбољих другова испричам цео догађај, али тако да га прикажем као безазлени дечачки шеретлук, у коме сам још и испао сналажљив, попут дечака који је комшији неопажено успео да украде забрањено воће из добро чуваног воћњака. Помислио сам да ме нико од другова неће осудити што нисам вратио новац „лудом“ Уки, јер би и они, вероватно, поступили исто. Уосталом, ја му га нисам украо, већ му је сам испао из џепа, тешио сам се. После дугог премишљања ипак сам одлучио да тајну сачувам за себе.

Међутим, како је време пролазило а ја сазревао, срамота због учињеног недела је у мени све више расла и прогањала ме из дана у дан. Покушао сам да то заборавим, али нисам успевао, јер би пролазећи чаршијом често сретао Уку и од стида склањао поглед од њега и ако за тим није било потребе, јер би он, теглећи увек неки терет, са до пола нагорелом цигаретом на уснама, замишљено гледајући негде у даљину, отсутно пролазио поред мене. Он није знао ко сам ја, али сам ја добро знао ко је он и упамтио га за цео живот. Та чињеница, да се при нашем сусрету ја стидим њега а не он мене, потстакла ме је да схватим да је он већи и бољи човек од мене.

Сахат кула у Ораховцу, цртеж Петра Дедића

Једном сам се јако растужио када сам га видео како на степеништу једне градске пекаре, онако уморан и упрљан од рада, у паузи између посла, једе сув сомун, како би се окрепио после неког напорног рада. Поново сам се сетио како сам му као дечак, на путу до школе, украо муком зарађену дневницу, са којом је тада, можда исто тако, планирао себи да купи хлеб по обављеном послу, преносећи тежак терет са краја на крај града и поново се постидео тога.

Детаљ старог Ораховца, цртеж Петра Дедића из 1980. године

Пролазиле су године, дечак је у мени ишчезао, живот ме је почео мрцварити а Бог допуштењем опаке болести привео вери нашој православној. Више нисам имао дилему по питању моралности. Постао сам потпуно свестан да то није био безазлени дечачки несташлук, већ да сам починио велики грех. Грех, који ми се, како сам дубље проницао у веру и залазио у зреле године, чинио све већим и већим. Схватио сам да сам заправо покрао просјака, безазленог добродушног човека, какве је Бора Станковић у Врању описао у својим приповеткама „Божји људи“.

И данас, много година касније, док, као средовечан човек, прибрајам себи младалачке и садашње грехове, тражећи оправдање за искушења која ме у животу сналазе, неизоставно се сетим Уке и слаткиша крадом поједених у углу дворишта сновне школе „Вук Стефановић Караџић“. Та мисао ме је кроз живот често пута прогањала.

И тога дана, 44 година касније, док сам са супругом у маркету „СУПЕР ВИВА“ у доњем албанском делу града, куповао кућне намернице и за њом безвољно ишао од полице до полице, застао сам пред полицом са слаткишима и гледајући у њих, опет се, изненада, сетио свог непокајаног греха из детињства. Уморан од објашњавања моје супруге шта нам је све за кућу потребно, убедио сам је да јој нисам од неке помоћи при избору намерница и предложио да сама настави са куповином, без икакве журбе, док је ја будем чекао у ауту. Отишао сам до аута, паркираног испред маркета, сео на седиште, мало га завалио да би се боље одморио и предао се мислима, свакодневним животним мислима, које нам живот намеће.

Маркет „SUPER VIVA“ у доњем албанском делу града

Док сам тако утонуо у мисли и за њима одлутао некуд – ко зна где, из поспаности ме је тргнуло лупање на стаклу аута. Збуњен, отворио сам прозор и испред себе угледао старијег човека како ми пружа руку кроз прозор аута и тугаљиво пита: „А имаш можда 50 центи да ми даш“. Кад сам га пажљивије загледао, нисам могао да верујем. Испред мене је стајао Ука, остарео, у старом подереном оделу и своју жуљевиту и испуцалу руку пружао ка мени. Обрадовао сам му се као ретко ком. „Наравно“, рекао сам и по џеповима брзо, као да сам на то чекао цео живот, почео да тражим новац и издвојивши овећу новчаницу, са радошћу му је предао у руке.  Гледао ме је збуњено са оним његовим безазленим осмехом на лицу и неко време непомичан стајао поред аута. „Иди“, рекох му, „слободно иди“. Пошао је несигурним кораком а ја сам на ретровизору аута осмотрио како је још два пута застајао, пре него што је отишао својим путем, погледујући збуњено час у новчаницу, час у мој ауто.

Недуго затим је са кесама пуних намирница стигла моја супруга и улазећи у ауто правдајући се проверавала да ли сам љут што сам је толико чекао, питајући ме „ниси ме ваљда предуго чекао, стварно сам се трудила да будем брза“. Одговорио сам јој, „чекао сам те баш онолико колико је требало, односно, колико је Бог уредио да те чекам“. Није разумела моје речи, али по блаженом изразу мога лица, предосећала је да се, у међувремену, са мном нешто чудно догодило, нешто необично и мистично, нешто што ме је на тренутак учинило срећним.

Испаркирао сам ауто и кренуо ка горњем српском делу града. Супруга ми је усупут објашњавала шта је све морала да купи. Нисам је слушао, већ сам размишљао о Богу, о чудесним путевима његовим и великој милости коју ми је учинио што ми је после 44 године допустио да окајем један свој давно почињени грех и како би било добро да ми до краја живота, пружи још коју прилику да окајем још неки грех и са мање страха дочекам суд Божји.

Господе Исусе Христе, сине Божји помилуј ме грешног.

Ораховац,
Март, Лета Господњег, 2020.

Дејан Баљошевић