,,Глас Црногорца“ 1876: За слободу српском роду, против врага сад се бори, освјетљајмо сјајно лице домовини Црној Гори

Бој се бије, крв се лије, за слободу српском роду. Црногорац храбри мрије, пушка пуца нож свјетлуца, топи ричу, момци вичу! Јуриш! Против врага сад се бори, освјетљајмо сјајно лице домовини, Црној Гори, стихови су којима је маршал црногорског двора и велики српски патриота, Јован Поповић Липовац, опјевао славну Вучедолску битку 1876. године, а његове стихове објавио цетињски ,,Глас Црногорца“.

,,Глас Црногорца“ је нагласио како је чувени српски пјесник опјевао велику битку на самом бојном пољу борећи се за свој народ, а у истом броју објављено је и како се након славне битке Црна Гора још више уздигла у српству и да се новом славом и спартанским јунаштвом у свијету увјенчава.

– Јунаштво наше војске, које од Косова пркоси Турчину, које ће за углед погаженијем народима поред јунаштва спартанскога у пјесмама народнијем и у историји ослобођења и препорођења народа српског вјечно живјети, данас слави најљепшу побједу, објављено је на Цетињу 1876.

Побједа Црногораца на Вучјем Долу

Са Цетиња Горе Црне
Црногорац у бој лети,
А пред њима Књаз Никола
На коњица јаше хола,
У бој лети, Косово да свети!
Весела је Црна Гора,
Весела је Ловћен гора,
Од весеља к небу скаче,
Све то јаче 
Хоће Бога да замоли,
Да помогне храбру борцу,
Да помогне Црногорцу!

Још ловћенске младе виле
У коло се окупиле,
Па пјевају пјесму гласно:
“Сад је небо наше јасно!
Сванула нам рујна зора!
Иза горе огријат’ нас
Српске славе сунце мора!
Весели се Ловћен гора,
Кад ратује Црна Гора!
Доста страда раја јадна,
Гола, боса, жедна, гладна;
Робовала четир’ вјека,
Па ни од куд ропству љека!
Плакала је раја дуго,
Од Косова све појаче,
Док тај плач се кнез Николи
До јуначког срца таче”.
Плану жељом љута боја
Плану рече: ево дана
Да с’ ослободе браћа моја.
У бој, у бој, храбри момци!
У бој храбри Црногорци!
Херцеговој земљи идмо
Ајмо напријед сами вид’мо
Каква нам је ђедовина,
Како Турци рају тлаче,
Јер не могу више слушат’
Како моја браћа плаче!

Напрјед браћо ја пред вама,
Тврђи будте ви од кама.
Не покорте ваше старе,
Од Косова који гнаше
Оте Турке зулумћаре,
Напрјед! Напрјед!…..
Војска креће. – Алај барјак
Кнез држи, и смирено
Небо гледа па га моли,
Да соколе посоколи,
Да с’ охрабре храбри момци.
Да побједе Црногорци.
Свуд тишина…

Док књаз плану и пред војску
А на вили коњу стану:
“Здраво војско! У бој летмо,
Јадну рају ми осветмо.
Напрјед! Напрјед!
Кога храбро срце служи
Хајдмо браћо”- алај барјак
Барјактару своме пружи.
Војска крену – свирке свире,
Пушка пуца, топи ричу,
А јунаци српски вичу
У бој у бој за слободу,
И за славу српском роду.
Душман српски пасти мора
Кад ратује Црна Гора!

II

У мостарском сјајном двору
Муктар паше – Турци сједе,
На мудроме разговору.
Сједе Турци……. сједе паше,
Сједе бези, сједе аге,
Миралаји, сва господа,
Па се часте кафу пију
Веселе се па се смију.
Па од ћефа дуван пуше
И с очима тако гледе,
Ко карадаг да већ руше!
Шербет пију па се смију…

Ал на једном смијех тај преста
И жубора међ њих неста
Све се стиша…
Докле Муктар паша поче,
“Осман, Селим, храбре паше
И остале вође наше,
Слушали сте Црногорци
Да на нашу војску лете.
Они веле да с’ освете
Да с’ посвете…
Пред њима је њихов кнеже,
Кој’ се фали међ’ хајдуци
Да већ турско царство леже.
Нек се фали, нека дође,
Виђећу га ако Бог да
До мјесеца робом овђе!

Јер сам јунак од њег’ бољи
Не од њега; веће Турци,
Доста има Карадага
Ал бољега од ме нема
Међу њима сад јунака.
Кунем ви се Турци Богом,
Мухамедом, рамазаном,
Још светијем и кораном,
Сабљом мојом, брадом цара,
Да ћ’ заробит црногорског
Војсковођу Господара.
Муктар преста жагор неста –
Осман, Селим, ста с’ да фали, –
Фалили се па с’ престали.
Присркнуше црне кафе,
Зазвечаше танке струне,
Оне турске фале пуне!

Задимише сјајне луле,
Сјетише се бјесни Турци,
На те своје младе буле, …
“Вала, баш у Карадага
Од Муктара нема бољег
Сад јунака!”…

III

Силна војска турском зором,
Кроз бишинске кланце прође,
Док Билећу бијелом дође.
Пред војском је Муктар паша,
Селим, Осман, још га сљеде,
Па сви они муком гледе
Из Билећа куле своје,
Вучје доле, кланце тврде.
Гледе кланце, па се срде,
Ђе у њима још јунака
Невиђеше Карадага.
Нема – вели Муктар – влаха;
Умро је већ од страха!
Престарши се, побисмо их,
Сада их је много мање;
Алах свети куку мене,
Утече ли у Бањане!
Напрјед Турци, Вучјим долом,
Претецимо влашког Књаза,
На коњицу свом охолом.
Брзо Турци треба прећи
Вардар, Бјелце, па на Ковчег
С храбром војском треба лећи.
Брзо, брзо, мој Османе,
Кад те имам мен’ одлане!
Брзо, брзо, мој Селиме
Кад те имам, имам с’ киме!
Алај барјак разавите,
Храброј војсци објавите,
Да данаске пропаст мора
Та проклета Црна Гора!

Селим, Осман, војсци лете,
Уредише турске чете,
Узјахаше бјесне хате,
Окићене, оседлате.
Војска грну пут Ковчега,
Гледа Муктар из далека,
Весели се није шала,
Није ото стварца мала,
Да разбије војска цара
Отманова, црногорског
Војсковођу Господара!…
Војска иде… док на Ковчег сиде.
Свиће петак турски светац
Свиће и та дивна зора,
Зарумнени бујна гора;
Иза горе све по мало
Помаљат се сунце стало.

Ето сунца ђе се спрема –
Али јоште сунце дрема,
Па не хита,
Ко да хоће да запита
На небеса добра творца:
Дал ће данас бит побједа
Црногорца…
Питало га па изађе
Обавито рујним велом,
По камену ето бјелом
Сипље злато, обасипље горе
А у њима дјецу Црне Горе!
Војска прама војсци стоји
Српска стоји прама турској,
Једна друге се не боји;
Пред једном је књаз Никола
На коњица свог охола;
С друге стране Муктар паша
Управљао с једним дјелом,
С другим дјелом Селим храбри
На коњицу игра бијелом.

Са топови Осман влада,
И управља с њима сада.
Обилази војска станце,
Гради војска тврде шанце,
Док сагради војска се завади.
Бој се бије, крв се лије
За слободу српском роду,
Црногорац храбри мрије,
Пушка пуца нож свјетлуца
Топи ричу, момци вичу,
Јуриш!
Против врага сад се бори,
Освјетљајмо сјајно лице,
Домовини, Црној Гори.

Пушка пуца бој се бије,
По горама крв се лије,
Лије много, много лопи,
И земљицу црну топи,
Пада јунак до јунака,
Стоји барјак до барјака,
Топи ричу, Турци вичу
“Алах велик, јуриш Турци,
Шта ће нама ти ђаурски
Учињети сад хајдуци”!
Топи ричу, шанце руше,
Цикте српске острагуше,
Јунак пада до јунака,
Барјак стоји до барјака,
Бој се био док је узаврио!
Са копорског тврдог станца,
Црногорска тврда шанца,
Црногорац већ се сјети
Да не може без оштрога
Да с’ посвети –
Јуриш кликну, Турком лети,
Да косовски бој освети.
Полећеше млади момци
С јатаганом у рукама
Није шала, Црногорци
У бој лете Косово да свете!
Пристигнуше турске чете,
Међу њима Срби лете,
Кољу, боду, бију, туку,
И у робље живе вуку;
Пипер напрјед јунак лети
Осман пашу ето смјети;
Филиповић храбри Лука,
Заману му веће рука
Да по паши храбром мане
”Беса” зачу па без ране
А у храбру војску нашу,
Уз четири турска топа,
Он зароби Осман пашу.

Турци бјеже пут Биљећа,
Црногорска свиће срећа;
Гони Турке дуж Вардара
Помаже им срећа стара.
Дробњак, Његуш, Цетињанин,
Ровац јоште и Рјечанин,
И Пјешивац и Озринић,
Морачанин, Цуца, Ћеклић,
И остале чете наше
Турке клете сад погнаше,
Сјеку главе беру славе,
Турци бјеже па узмичу
А све “аман Власи” вичу.
Бјелопавлић напрјед лети,
И пред собом Турке рази,
Радуловић барјак спази,
Алај барјак турске војске,
И низ Бјелце равне слази
Гони Турке, па их коси,
За час алај барјак носи…

И низ Бјелце Турци бјеже
Пут Биљећа тврда града,
Ал стиже их српска сада
Па их гоне, кољу, сјеку,
Од ножева чујеш јеку,
Од сабаља чујеш звеку,
Од топова чујеш рику,
Од пушака чујеш цику,
Од коњскијех тапат ногу
Уз молитве које Богу
Муктар бјежећ сдаа шаље
Да га Алах с нева даље,
Од српскијех чета тури,
“Јер су дивљи ти ђаури!
Куку мени, срећа стара
Изневјери мене сједа;
Црногорског Господара
Данас славна јест побједа”!
Од стра’ му се коса јежи
И Биљећ хитро бјежи.

Још храброга гле Селима
Бјежи и он сад за њима.
Ал их војска српска стиже
Поћера их све то боље
Те злотворе српске коље.
Селим хита и све пита:
Да ли има још јунака
Бољих него Карадага.

Селим бјежећ неутече,
Крај зидова Билећ града,
Цуца храбри њег посјече.
Селим паде неустаде!
Ал за Турке горе јаде,
Уз Селима двје хиљаде,
Турадије клете лежи,
А остала војска бјежи!
До Биљећа Турке гнаше,
А пред њима Муктар паше,
На коњицу гледај своме,
Нек се фали макар коме,
Нек се фали код свох цара
Как’ зароби војсковођу
Црногорског Господара!)

*

Вучји До, 17. јула 1876.

Извор: ИН4С