Изазови токсичног „фемицида” у Србији

Пише: Драгана Миљанић

Постоји намера да се један научно неутемељен принцип, кроз спрегу дела невладиног сектора и политичара, на мала врата увуче у српско законодавство

Готово да нема особе која је иоле упућенија у дневно-политичка дешавања, а да крајем новембра, у месецу када се иначе обележава и Дан борбе против насиља над женама, није могла да чује податак да је „од почетка године у породичном насиљу убијено 28 жена“. Слично је сваког новембра у последњих двадесетак година, што не значи да се о тој теми не говори и свим другим месецима и приликама, чак и оним које нису у директној вези са феноменом насиља у породици, али итекако служе сврси. Овде ћемо покушати да видимо и којој.

Последњи такав „згодан“ случај збио се пре пар месеци, у јеку једне од безброј афера „о којима грми цела Србија“, када је Северинином бившем супругу додељено старатељство над њиховим малодобним дететом. Велика већина невладиних организација у Србији, које се баве женским правима, ту причу искористила је за промоцију своје агенде о насиљу над женама. Додајмо томе ватрени текст подршке Ведране Рудан „оштећеној“ Северини, у коме она описује своју вишегодишњу имовинско-правну борбу са бившим супругом, муке са „затуцаном средином“ и судством које, „по правилу, навија за мушкарце“, али и мноштво ТВ емисија и новинских чланака, који су се директно бавили темом насиља над женама, и то све преко нејаких Северининих плећа.

ФЕМИЦИД КАО ЈЕЗИЧКА БОМБА
Читајући и слушајући о насиљу над женама, неминовно ћемо се сусрести с том тешком и страном речи, „фемицид“. Иако реч није новијег датума као што многи мисле, по својој специфичној тежини несумњиво би пронашла своје место у најновијем издању речника новоговора Океаније. Глобални шмек појму фемицида удахнула је радикална феминисткиња и ауторка, Дајана Е. Х. Расел, у другој половини прошлог века, дефинишући је као „убијање жена од стране мушкараца, зато што су жене“. Дакле, према тој дефиницији, свака жена коју је неки мушкарац убио „само“ зато што је жена, заправо је жртва фемицида (негде знаног и као „гинецид“).

Чини се да су феминисткиње (или макар они који финансијски инјектирају феми-покрете), у неком тренутку мудро уочиле да је случај фемицида, посматран стриктно у смислу који му је дала Раселова, појава до те мере ретка, да у пракси може да се сведе под статистичку грешку. Ово би, у сваком случају, могло да се каже за криминолошко искуство западног света, будући да се феми-боркиње озбиљније и не баве проблемима жена у оним деловима света, у којима је оно што оне иначе сматрају кршењем људских права, заправо нормална, легитимна, чак и морална пракса. Па ипак, „борачки“ потенцијал тог појма вероватно да је био исувише значајан за феминистичку ствар да би тек тако био оптерећен детаљчићем како до фемицида у пракси фактички и не долази или је то, пак, екстремно ретка и безначајна појава, која нема битнијег утицаја на једно цивилизовано друштво, његов поредак и систем вредности. При томе, видимо да је реч „фемицид“ по својој грађи слична речи „геноцид“, као и свим другим грозним „цидима“, а ту језичку бомбу било би штета не (зло)употребити за своје циљеве.

Мало по мало, појам фемицида попримио је неупоредиво шире значење, да би се данас под њим све чешће и све ноншалантније подразумевао сваки физички насртај на жену, без обзира на то којим су се мотивима руководили његови починитељи. То значи да је за феминисткиње неважна чињеница што је неки пијани муж у стању неурачунљивости претукао своју супругу или што је патолошки љубоморни дечко у стању сужене свести убио своју девојку – не, важно је да се кривично дело најпре у јавности означи и прихвати као продукт фемицида, док се његова прав(н)а природа, која са правим фемицидом нема апсолутно никакве везе, држи споредном. За сада је овај тренд јасно уочљив у наративу одређених невладиних организација и мејнстрим медија кроз које се оглашавају.

Ово указује на постојање нечије намере да се исти, научно неутемељен принцип, кроз спрегу дела невладиног сектора и политичара, на мала врата увуче у српско законодавство, баш како је то недавно учињено с нормом која налаже да на изборним листама политичких странака убудуће мора да се нађе 40 одсто жена. Обратимо ли пажњу, приметићемо да је појам фемицида до те мере потентан, да сада већ имамо и синтагме попут „спречавања фемицида“ и „искорењивања фемицида“, упркос томе што, као што смо већ закључили, фемицид у пракси готово да не постоји, ако ништа друго, макар не у Србији.

Па ипак, 14. новембра 2019. године, у српској престоници одржана је конференција у организацији „Куће родних знања и политика“, „FemPlatz-а“ и „Женског истраживачког центра за едукацију и комуникацију“, на којој су представљени резултати „првог интердисциплинарног истраживања фемицида у Србији, насталог у оквиру пројекта ‘Искорењивање и спречавање фемицида у Србији’, у оквиру регионалног програма ‘Заустављање насиља према женама на Западном Балкану и у Турској: Примена норми, промена свести’, који подржава ‘UN Women’ у Србији, а финансира Европска унија“. Као што можемо да видимо из маштовитог назива пројекта, реч је управо о намери да се кроз нормативне акте утиче на промену свести у народу, па нам овде није потребно никакво „заверолошко“ читање између редова, с обзиром да феминисткиње ту своју намеру очигледно и не крију.

Иначе, као неко ко релативно често пише текстове на овакве теме, запитам се понекад да ли негде постоји неки феминистички генератор који насумично спаја политкоректне изразе, који потом постају називи неке од гомиле опскурних феминистичких организација у Србији, с обзиром да се чини да свако место у Србији има неки свој „центрић“, „озбиљног“ имена и још озбиљнијих намера. Шалу на страну, када је реч о синтагмама, нешто слично у последње време дешава се и са тумачењем појма геноцида, односно синтагмом, „негирање геноцида“, али о томе неком другом приликом.

ИЗЈЕДНАЧАВАЊЕ СА ЖРТВАМА ГЕНОЦИДА
С обзиром на значење које је фемициду дала Раселова, уз сва његова касније додата значења, ми сада јасно можемо да уочимо како тај појам своју снагу црпи управо на почетном, вештачки конструисаном обрасцу, којим се свако убиство жене перфидно изједначава или доводи у везу са наводном мржњом мушкараца према женама. На тај начин, појмовним и лингвистичким мешетарењем, феминисткиње су постигле да се релативно низак или деценијама мање-више уједначен број убијених жена/жртава породичног насиља, вештачки доводи у исту раван са злочинима из мржње, као што су они засновани на мржњи по националној или верској основи. Ови манипуланти свим силама се труде да фемицид представе као једнако потенцијалну опасност по рањиви део друштва, овога пута оличен у женама, попут каквог евентуалног масовног злочина или чак геноцида.

Тако се нека несрећна жртва породичног насиља намерно ставља у исту раван са закланим јасеновачким Србима или Јеврејима убијеним у конц-логорима, жртвама усташког и нацистичког терора. Стога феминисткиње на све начине настоје да спорадичне случајеве породичног насиља, каквих је било и биће их чак и у најуређенијим друштвима, представе и прогласе као нарочито опасну и претећу друштвену аномалију, равну јачању националсоцијализма у предратној Немачкој или расној сегрегацији у Америци шездесетих. Такође, оне настоје да положај жена, које, статистички гледано, чине половину становништва (штавише, у Србији их је око 180 хиљада више него мушкараца), вештачки изједначе са положајем какав имају мањине, попут ЛГБТ заједнице или Рома, а те мањине по правилу су константно „угрожене“ од: патријархалне, фашистичке, екстремно десничарске или хомофобне „већине“.

Како би овај феминистички пројекат био потпуно заокружен, потребно је наспрам жртве (која је у случају тзв. фемицида увек и једино жена), поставити јасно дефинисану претњу, односно „таргетирати“ непријатеља, на начин да то и врапцима на грани буде одмах јасно. Знамо да наспрам Јевреја у том смислу стоје нацисти, данас бисмо рекли – антисемити, наспрам Индијанаца ту су каубој(ц)и, односно „привилеговани бели мушкарци“ наспрам свих других, док су непријатељи жена, погађате – мушкарци.

Уједно, то је и одговор на питање због чега феминисткиње широм света у последњих неколико година, па и деценија, воде љуту битку против феномена који оне називају „токсична мужевност“. С обзиром да је аутентична мужевност, са свиме што она носи, а посебно кроз принцип одговорности, најозбиљнији непријатељ данашњег феминизма, боркиње су управо њу прогласиле токсичном, тј. штетном и опасном. Наравно, она је опасна утолико што представља реалну претњу остварењу феминистичких циљева. Примера ради, једна тридесетогодишња особа мушког пола (под условом да је „открила“ да је мушког пола), преоптерећена сопственим изгледом, која са психијатром годинама ради на „отварању своје женске стране“, не разликује пиштољ од револвера и не може да преживи без чоколадног млека и маминих кроасана за доручак, не само да није брана ка остварењу феминистичких циљева, већ је директни продукт вишедеценијске феминизације друштва. Зато и не чуди што се на разне начине, а пре свега урушавањем традиционалног система вредности, постиже један од главних циљева феминисткиња у њиховом обрачуну са „токсичном мужевношћу“, а то је мекшање, односно преобликовање мушког принципа, ако не у женски, онда макар у неутрални родни израз.

НЕМАР ПРЕМА ЧИЊЕНИЦАМА
Но, вратимо се поново на нашу „дику“ статистику с почетка приче, па погледајмо како стоји ствар с насиљем над мушкарцима, и то не „макар каквим“ насиљем, него управо оним које су починиле припаднице тзв. нежнијег пола. За почетак, ако у Гугл претрагу укуцамо „насиље над женама“, добићемо „око 2.240.000 резултата“, док о насиљу над мушкарцима овај сервис нуди „око 323.000 резултата“. „Логично је да је тако“, помислиће просечни конзумент медија у Србији, „зато што је број убијених жена у породичном насиљу знатно већи од броја убијених мушкараца, па се о томе много више говори“, зар не? Да не бисмо много нагађали, погледајмо шта о томе каже најмеродавнији орган, а то је Министарство унутрашњих послова Републике Србије. Наиме, ово државно тело је у септембру 2019. године одговорило на писани захтев невладине организације „Мушка сигурност – сигурност за све“ из Београда, у коме се тражи достављање података о броју кривичних пријава и оштећених лица за кривично дело „насиље у породици“, из члана 194, Кривичног законика, где се као оштећена лица јављају лица мушког пола. Реч је о периоду од 1. јануара 2014. до 30. септембра 2019. године. Навешћемо овде само неке од података достављених поменутој невладиној организацији од стране Министарства унутрашњих послова:

„Број изречених хитних мера привремено удаљење учиниоца из стана за лица женског пола у 2018. години износи 973, а у 2019. години (до 30. септембра 2019. године), износи 863. Број догађаја са смртним исходом извршених у оквиру породице и партнерских односа у временском периоду од 1. јануара 2014. до 30. септембра 2019. године, износи:

– у 2014. години, број жртава мушког пола – 15
– у 2015. години, број жртава мушког пола – 12
– у 2016. години, број жртава мушког пола – 16
– у 2017. години, број жртава мушког пола – 17
– у 2018. години, број жртава мушког пола – 13
– 1. јануар 2019-30. септембар 2019, број жртава мушког пола – 19.“

Када видимо ове сликовите бројке, нема сумње да ћемо се запитати како је могуће да о 28 убијених жена слушамо готово непрестано током читаве године, а да ових 19 мушкараца нико не помиње у контексту породичног насиља?! Без жеље да овом приликом „минимализујем злочине“, „лицитирам жртвама“ и бавим се фамозном „накнадном виктимизацијом“, поставила бих питање може ли било ко да објасни како је могуће да је свега десетак убијених жена више него мушкараца, довело до абнормално несразмерног односа друштва према жртвама различитог пола? Чињеница је да је број убијених жена и мушкараца у породичном насиљу практично изједначен на годишњем нивоу, што нас по ко зна који пут подсећа на стари добри хегеловски немар према чињеницама, али нам, такође, говори и то да су у Србији неке жртве очигледно „жртвије“ од других.

Када све наведено узмемо у обзир, никога не би требало да изненађује како је активисткињама Аутономног женског центра (АЖЦ) пошло за руком да једног од учесника недавно одржаног такмичења за српског представника на Евросонгу, путем агресивног притиска на јавност, буквално приморају да промени речи своје такмичарске песме.

„Понео сам бомбу, да покажем свима, не сме нико други, не сме да те има“, речи су песме „Свадба велика“, коју су на Беовизији извели „Балкубано“ и Бора Дугић. Због „промоције насиља над женама“, АЖЦ је захтевао „хитно повлачење песме из такмичења и са свих платформи Радио-телевизије Србије где се песма промовисала“. „Недопустиво је давање јавног простора песми чији текст експлицитно позива на убиство жене која је рекла ‘не’ и који промовише идеју да жена треба да буде ‘моја или ничија’, те лажно наводи да ситуација из песме описује осећање љубави“, саопштено је из те организације. По свему судећи, феминисткиње из Аутономног женског центра, не само да су „стручњакиње“ за људска права, него су и „експерткиње“ за сублиминалне поруке у поезији и прози.

„Схватајући озбиљност погрешне поруке коју би текст песме могао да пошаље“, РТС је у договору са ауторима донео одлуку да ће текст песме бити промењен. Сада, када знамо да је фрљање с бомбама недопустив песнички израз и да су лаке ноте типа „моја или ничија“, „експлицитни позив на убиство“ – АЖЦ најзад може да одахне. Па ипак, сада се питам како је могуће да су 1988. Партибрејкерси певали: „Купио сам прстен, купио сам пушку, једно од та два бацићу у реку?“, и да у томе апсолутно нико никада није видео никакав проблем?! Шта се то у овој земљи и нашем погледу на свет толико променило, да данас мислимо да неки статус на друштвеној мрежи или стихови неке песме заиста могу да се материјализују као конкретно кривично дело? Неоспорно је да би подстицање на конкретно насиље које би брзо довело до последица по неку особу или групу (попут нацистичких идеја да су Јевреји криви за све), свакако требало осудити и сузбити – али за такве случајеве у Кривичном законику постоје конкретна кривична дела и институције задужене да их процесуирају.

Међутим, када у неким, крајње уопштеним изјавама или текстовима, притом често ироничним, имамо поигравање са уопштено насилним исходом некакве имагинарне ситуације, тешко је објаснити налете беса и хистерије коју такве појаве изазивају. Све ово је утолико горе, ако се, рецимо, некакво имагинарно насиље мушкарца над женом подиже на ниво скандала и позива на линч, али се супротна појава, односно, насиље или убиство неке љубоморне жене исказано према мушкарцу, и даље доживљава као нешто што је симпатична песничка слобода. Није, дакле, проблем ни да успоставимо некакав стандард шта јесте, а шта није дозвољено у јавној комуникацији, али оно што је потпуно недопустиво јесте постојање двоструких стандарда у односу на исте појаве.

Уместо закључка, речи победничке песме „Hasta la vista“ (ако се тај „урадак“ песмом може назвати), која ће Србију представљати на предстојећем Евросонгу, ипак шаљу једну „другачију“, надасве „мирољубиву“ поруку, у шта могу да се увере и читаоци овог текста, па нека сами просуде да ли и у овим стиховима препознају позив на насиље:

„Један, два, три и крај; Одбројано је знај; Руке у вис на мој знак (?!); Опет си са њом, опет, опет си са њом. (…) Остаћемо ти и ја празних погледа; Ти без срца, ја без сна. (…) Тишина убија; Није ово сујета; У љубави то је cute, but psycho…“

Извор:
СТАНДАРД