Јелена Ковачевић: Mук мајке над водом

Боже, како своје дете да пустим. / Како да гледам да му се живот гаси. / Како ја да се бацим, у мени дете расте. / Боже, шта ово траже од мајке

Проклета је ова вода
на чијој сам обали радо сневала
ухватила је пар мојих снова и у катанце увезала,
смрт ми је још тада наменила.
Данас се огледамо преко оштрице ножа,
хладна је и дубока.
Боже, колико ће јој времена требати да нас узме,
ког дана ће избацити наша тела,
хоће ли ми деци срце заледити или грла водом натопити
хоће ли им брзо очи потопити,
сузе да ми не виде?
Ово дете у мени, Боже, које видети нећу,
хоће ли се у утроби смрзнути,
у мени мртвој хоће ли живети?
А отац, хоће ли наслутити, када стане поред реке
да је њом истекла крв његове деце?
Проклета је ова скела што неће да се сруши
да се спасем нечовека који ме сатима мучи,
гони да своју децу са скеле у воду спустим.
Боже, да стане неће.
Прекрстим се па подигнем дете
прво, друго, треће, четврто.
Држим их дуго изнад воде,
наглас не говорим ,,Узми ме, Боже”.
Па на даске ове проклете скеле спустим.
И тако сатима, можда су минути,
подигнем прво дете па спустим.
Подигнем друго, спустим.
Подигнем треће, спустим.
Подигнем четврто.
Боже, како своје дете да пустим.
Како да гледам да му се живот гаси.
Како ја да се бацим, у мени дете расте.
Боже, шта ово траже од мајке.
Не стају, неће.
Тело ми вода носи, што даље од ове проклете скеле,
у њу утапају се снови моји
први, други, трећи, четврти и пети нерођени.

Скелом на Сави у Јасеновац је 1944. године превожена Ана Вилић са децом Богданом, Даницом, Јелом и Милетом (старости од једне до четири године), носећи пето дете у утроби. Усташе су је терале да баци децу у воду, чему се опирала. Присиљена ударцима кундака покушала је да изврши наредбу, али је само подизала једно по једно дете и спуштала их натраг на скелу. У очају је скочила у воду а усташе су за њом побацале њену децу.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ