Вулко Шћекић “ОЈДАНИН САН“

Пише Вулко Шћекић “ОЈДАНИН САН“

На истеку је прва половина треће деценије осамнаестог вијека. Јесен је, вријеме када очеви увелико размишљају о женидби стасалих синова. Илија Велишин Шћекић са Залоквице, један од богатијих људи у широј околини, бијаше наумио да се скоро пресели на ново кућиште у Лубнице, али рече: – Да још ове године овдје дочекамо и прославимо славу и доведемо снаху, па нека она размишља о новој кући. И увелико бијаше заокупљен мишљу о женидби сина Станка. Али му то задаваше силне бриге. Ако ту омаши све што је до сада стекао, ништа му не вриједи. За многе то не би био проблем. Има лијепих и паметних дјевојака, из угледних кућа, од великих братстава. Да би млада била према младожењи, никако да састави бар три добра у једној личности, а камо ли сва четири. Син Станко изузетно лијеп, стасит, паметан, богат, јунак и надасве Шћекин потомак. Да кћер треба да уда, било би много лакше. И понос би био свима да кажу с киме су се ородили, јер кажу: ,,Дај кћер и у изроде да их уродиш, а не узми од њих да се не изродиш’’. Ако омаши како да пуним плућима каже с ким се ородио, која то позната кућа роди кћер која ће наставити и развити лозу чувеном Илији Велишином Шћекић. И поче се распитивати преко пријатеља. Данима је на коњу и сам обилазио познанике по Васојевићима, Ровцима и Морачи, а преко њих се распитивао о добрим приликама и у другим великим племенима и братствима. И доби поруку од пријатеља да у морачком братству Јекнић, у једном честитом дому има дјевојка какву тражи: добра, стасита, лијепа и надасве паметна. Посла проводаџије да то провјере, и да је испросе и свадбу уговоре, уколико све то буде тако. И проводаџије на обострано задовољство оба дома обавише своје задужење – испросише дјевојку. Требало је видјети ту киту сватовску са барјаком, ту младост, све љепши од љепшега. Као да су одабрани за цареве сватове. Од кад стигоше пред младин дом за сво вријеме мамише уздахе окупљеног народа, а посебно присутних дјевојака. Испрошену дјевојку на кратко видјеше. Стајаше крај прозора, обучена у дугој свечаној хаљини. Очара сватове краљевском љепотом, високим и савршено складним тијелом, и погледом упртим у нешто тајанствено и далеко. Са њом бијаше и њена сестра, исте висине али скромније љепоте, која пред долазак сватова бијаше са испаше пријавила кући своје стадо коза. Када сватови тражише да им изведу младу, браћа изведоше Ојдану, сестру испрошене дјевојке. – То није дјевојка коју смо испросили. Ми смо ону другу испросили, обрати се стари сват домаћину, дјевојачком оцу. – У праву сте пријатељи. Ви сте испросили моју млађу кћер. Али не би било ни праведно, ни по Богу, да се крши ред установљен још у Светом Писму да млађа кћер старију прескочи и прије ње се уда. Сјећате се библијске приче када Јаков по договору служаше Лавана пет година за његову лијепу кћер Рахиљу. Када се наврши пет година и Јаков од дјевојачког оца затражи руку лијепе Рахиље, он му даде за жену своју старију кћер Лију која ни приближно није била лијепа као Рахиља уз овакво образложење. И узе Јаков Лију за жену, а пошто му се Рахиља много свиђаше, оста да служи њеног оца за њу још пет година. Зар би било добро да ово библијско правило прекршимо. То се до сада никада није добро завршило. Зар не би тиме и ударили по образу моје старије кћери Ојдане. Сватови се уозбиљише. Као да се одједном обретоше у тамном вилајету и стављени пред дилему гдје је кајање неминовно. Одједном сав тај окупљени народ стадоше да доживљавају као пријетећу опасност, уколико не прихвате Ојдану, за младу. Уплашише се од себе самих и своје одлуке. Уплашише се смрти. Видјеше је као неминовност шта год да одлуче. Уколико не прихвате понуђену дјевојку погибија је неминовна. Илији је не смију повести јер би му се тиме наругали. По образу га ударили. А то би њиховом крвљу и животом било плаћено. Знали су ко је Илија. Да је многе нахранио, одржао али и да не прашта. И смишљаху план како да живот спасу. Жалосно бијаше гледати природу људску, те сватове као младе и поносне људе, одважне и пуне себе шта страх од смрти од њих учини за кратко вријеме. Кад им са лица падоше маске, како постадоше ништавно малени. Како им се душевно стање брзо промијени, свијест сузи. Чак им се и лица промијенише. Постадоше тмастија. Јер страх од смрти уноси мрак и горчину у живот. А страх, незнање, младост и сиромаштво одувијек су рађали непремостиве препреке. И овог пута показа се истинита она народна мудрост да ,,страх животу каља образ често”. Стари сват схвати озбиљност ситуације, и да не би нешто измакло контроли позва сватове на кратак договор. А договор би да прихвате за младу старију кћер Ојдану и тако избјегну могуће крвопролиће, а да ће се у повратку уз пут договорити шта да ураде. Када стари сват испред сватова рече да прихватају за младу Ојдану, домаћину паде камен са срца а лице Ојданино озари нека чудна свијетлост. Њена личност протка се љепотом, умилношћу и љупкошћу да сватови на трен заборавише на њену сестру за коју су дошли. Пита их само коју славу слави младожења. Рекоше јој Свету Петку – Преподобну мајку Параскеву. Благи осмијех њежности и задовољства разли се преко њеног лица. Сјети се свог сна од прије непуно годину дана, уочи Свете Петке, када јој у сан дође висока жена обучена у црну хаљину. Пита је зашто није направила чесницу – колач за њен дан. Ојдана јој рече да то није њена слава, на шта је жена у црно благо помилова и рече да ће она ускоро славити њен дан, јер ће јој бити крсна славa. А послије додаде: – Ја ћу те одвести до твог новог дома – и нестаде. Ојдана се разбуди. Ту ноћ није могла ни трен више заспати. Читаву ноћ проведе будна и у размишљању о сну што сања. Да ли ми се то Света Петка јави. Значи ли то да ће ми она показати пут до мог новог дома? Зар нећу са сватовима поћи када се будем удавала? У томе је затече зора. И никоме ништа не каза о свом сну. И би велика свадба у Ојданином дому. Када се свадба заврши браћа је изведоше и у седлу на коњу дјеверима предадоше. Лијепо у седлу изгледаше. Као да је са седлом срасла. Када кренуше Ојдана се окрену да каже мајци ђе је оставила косијер који са собом носаше као чобаница. Да се не штетује. Сватовима то би кап у препуној чаши која прели. Помислише, на вријеме показа и помањкање памети. Зар овако блесаву и луду снаху Илији да поведемо. У повратку се сватови упутише преко Бјеласице стрмим и неравним планинским стазама. Да скрате пут. Размишљали су успут да је убију. Када дођоше до Раскрснице на врх Јеловице, у договору са старим сватом, ријешише да ту направе паузу и да је одатле са њима не воде. Рекоше јој да се ту мало одморе од замора којег осјетише због лоших услова пута. Да мало на ливади предахну и одспавају. И коњи да се одморе и мало траве попасу, јер претходну ноћ нијесу ни оком трепнули. Вријеме то још дозвољаваше. Као да љето бијаше заборавило на календар па продужило са топлином. Уз пут су се договорили да када на ливаду полијегају да се праве као да су сви брзо заспали док она не заспе, те да је када заспе ту оставе саму и без коња. Када јој помогаше да са коња сјаше запрепастише се када видјеше да она и мало храма. Шапутањем од уста до уста за пар секунди о томе су били сви упознати. Помислише, све црње од црњег. Схватише то као нови и велики разлог оправданости своје намјере да је саму оставе и препусте дивљим звијерима и ноћним аветима. Мислили су она пут не зна и неће кренути по таквој помрчини за њима. А и зашто би када су је оставили, осрамотили па ће се вратити назад, ка својој кући. И одјурише на коњима колико су брже могли. Успут, када уђоше у шуму, бацише са младиног коња и седло, због сујеверја. А шта се потом са Ојданом збило? Да ли то сања своје стадо када толико дуго и слатко спава. Имала је обичај да сваког дана крај њега мало одспава, не страхујући да ће га погубити. Њено стадо се од ње никада није удаљавало. Када се пробуди бијаше дубока сутон. Облаци се натуштили као да ће сваког трена отворити своје уставе. Стаде да дозива дјевере али нема одзива. Нема никога. Нема ни њеног коња. Куда да крене. Страх је ухвати. И за видјела се упути стазом низ Јеловицу којом су очито и сватови отишли. При дну Јеловице прође поред куле Јочића. Испред спази једног старијег човјека. – Помаже Бог, стричане! – рече Ојдана. – Бог ти дао кћери сваку срећу. Куда се у ово недоба и по овој помрчини упути, упита старац? – Идем за Лубнице, у ствари за Залоквицу, код Илије Шћекића. Познајете ли га? Какав је то човјек? – Велики човјек, велики јунак и велики домаћин – рече старац. – За колико се може стићи до Залоквице? – По дану за три-четири сата брзог хода, а ноћу не знам, много дуже. – Остани кћери да ноћиш и спаваш са мојом кћерком, па ујутро подрани, не злопутај по овој помрачини. – За мене би стрико сјутра било касно – рече Ојдана и продужи. Када пут напусти ливаде и уђе у шуму, мрак бијаше потпуно овладао. Ништа око себе не видје. И пут јој се испод ногу изгуби. На трен се сјети свога сна и шта јој тада рече Света Петка – помисли у себи да ли је то то. Како ће ме она повести до мога новог дома када сам сама? – Господе, Боже мој, шта ли ја то сањах и ко ми се то у њен лик претвори да ме обмане! Док још бијаше у тим мислима, испред ње, на земљи појави се невелики сјајни круг, као од дневне свјетлости, од чега она стрече. – Има ли кога? – рече, а језа је сву прожма. Учини јој се као да јој женски глас рече:,, Хајдемо!’’, па понови: – Има ли кога? И не би одговора. Све је мирно. А круг свијетлости поче да се помјера, низ пут, којим су сватови пошли. Она стоји, не помјера се. Свјетлост се врати гдје је била, и поново стаде да се помјера низ пут. Одлучи да крене за њом. И што брже иде, свијетлост испред ње брже клизаше. На путу наиђе на седло. Познаде га, њено седло. Џилитну га свом снагом у грање више пута. Помисли, Господе Боже мој, Сила Твоја све може. Учини од овог седла, овдје знамен, да сви познају да си Ти Бог мој, а ја слушкиња Твоја, и да ме овим путем Твоја свијетлост води до мог новог дома. Прође село Лубнице и дође на Залоквицу када се свијетлост која ју је до ту пратила изгуби. Помисли, она ме до села доведе. Рачуна да одавде могу сама, да постоји знак који могу видјети. Поче да свиће и да се рађа дан. Из помрчине почеше да израњају кровови кућа, расути по том таласастом узвишењу. Из једне куће, густи дим који се извија, показује, да су се укућани одавно разбудили и устали. И пође ка тој кући. Испод куће се указа велика пољана узрелог стрног жита, које је већ требало бити пожњевено. Када приђе близу, видје подложен казан испред куће и једну жену код казана. Помисли, очито се у њему спрема храна за већу групу људи. Када Ојдана приђе кући обрати јој се: – Добро јутро! – па самоуверено додаде, – Јесу ли стигли сватови? – Јесу, али нијесу довели младу – рече јој она. – Јесу, но је ти нијеси видјела! – па покуца на врата и отвори их. Сватови још бијаху у кући, на окупу, доручкују. – Добро јутро доме и домаћини и срећна вам ја била – рече Ојдана. А сватовима без устезања и оштро рече: – Добро јутро поливено друштво. Зашто ме бездушно остависте саму у оној недођији на милост и немилост звијерима и ноћним аветима, и побјегосте. Moжда сте имали намјеру да ме убијете, не знам, али ме интересује шта би сте казали домаћину. Да сам се покајала и вратила назад, очевој кући. Куд би вам душе?! А они као да виде привиђење. Са страхом и чуђењем је гледају и питају се је ли могуће? Залогаји им у устима застадоше, па не могу да их прогутају. – А ко је мој муж, ко свекар, ко свекрва? Рекоше јој, и она им приђе. Мужу се дубоко и смјерно поклони, а свекру и свекрви пољуби руку. Било је то вријеме када муж није ишао са сватовима за младу већ ју је чекао кући. Сигурна у сновиђење, она се од почетка понашаше слободно, као да је одавно ту дошла. Гладна и исцрпљена од дугог путовања, брђанским нагласком обрати се свекрви: – Дај ми најо гóрају да једном варлàкуснем тог готова. Свекрва јој даде кашику да и она са сватовима доручкује. Би јој симпатична њена слобода и отвореност. То јутро се са свима упустила у отворену препирку и све их надвиси мудрим одговорима и логичним и паметним расуђивањем, па чак и о разлогу скривања тјелесне мане. А храмала је на једној нози због повреде коју у дјетињству задоби. Да би и сам узео учешћа у томе и мало је збунио, свекар је запита: – Када се код вас праве виле и грабуље за сијено? Ојдана се мало замисли па ће смирено рећи: – Срећни кад имају времена и кад могу, а несрећни кад им требају. Тим одговором она задоби потпуну његову наклоност али се одмах не изјасни. Када на једно непристојно и надасве безобразно питање једног свата, да ли јој је сметала помрчина, са ким дође и ко јој показа пут, рече да ју је Света Петка допратила и да јој је пут осветљавала чудна светлост која је испред ње клизила и по први пут испричала своје сновиђење, свекар препознаде прст Божији, скочи и рече: – Добро ми дошла снахо и срећна нам била! Послије тога сви устадоше и честиташе Илији и жени му снају, а сину им Станку супругу, и учинише велико весеље. Изроди Ојдана са Станком бројни пород. Предање помиње тринаест њених синова. Доживље дубоку старост и пренесе на свој пород све те дивне особине које су красиле њену личност. Њени потомци од ње наслиједише њену љепоту и висину, све до данас. Предање каже да се мјесто гдје она нађе бачено седло претвори у велику планину која и изгледа као једно џиновско коњско седло на коју Ојданићи са стоком љети издижу као на свој летњи сточарски катун, те тако обнове сјећање о легендарној прамајци. Нарасте њен пород у велико братство које из љубави према тој дивној, разборитој и изузетно поштованој жени, промијени презиме и по њој се прозва Ојданићи.

Извор: Глас Холмије