ИБРАХИМ РУГОВА И ПИРАТСКА РЕПУБЛИКА

Поштовани читаоци! Обзиром да је тема независности Косова постала веома актуелна у светској јавности, одлучили смо да Вас упознамо са портретима низа косовских политичара – аутора те идеје. О првом од њих, Адему Демаћију, писали смо прошле недеље. За њим следи још неколико најистакнутијих фигура које су имале одлучујући утицај на данашњу ситуацију у покрајини. Надамо се да ће ова галерија ликова да Вам омогући да стекнете јаснију представу о догађајима у Србији.

Ибрахим Ругова је био најсложенија и најконтроверзнија фигура у групацији “вођа”  у покрету за независност Косова.

Био је то човек који је био најудаљенији од криминала и политички најближи демократском приступу. Хуманиста по образовању, И. Ругова је покушао да унесе принципе хуманости и ненасилних метода борбе и у идеологију косовских сепаратиста. Завршио је универзитет у Приштини, касније је изучавао лингвистику на Сорбони. Звање доктора књижевности стекао је 1984. године, био је професор на матичном универзитету. За председника Удружења књижевника Косова изабран је 1999. године. Добитник је више књижевних награда.

Имајући овакву подлогу, И. Ругова је покушавао да не осмишљава процесе косовског сепаратизма са позиција зоолошког национализма, већ у виду савремених појмова о правима народа на самоопредељење и независност, притом водећи рачуна и о интересима других народа.

То јест, он је био једини крупни косовски политичар који је бар размишљао о балансу интереса косовских Албанаца и Срба.

После одузимања дела аутономије 1989. године, И. Ругова постаје један од оснивача прве некомунистичке организације на Космету. Он 1990. године оснива умерени Демократски савез Косова, који се претворио у политичку партију у покрајини.

На Косову су 1992. године одржани председнички избори (које Србија није признала) на којима је он победио и започео је политику непризнавања федералних институција власти. Око њега се у покрајини формира систем парарелних институција у области образовања, здравства, медија, а такође и у политичкој сфери. Те нове структуре су практично у потпуности биле састављене од стране етничких Албанаца.

Већ тада је хуманиста И. Ругова начинио прве кораке који су дали замајац муњевитом расту национализма у крајевима Србије насељеним Албанцима. Сама чињеница да је Приштина постала политички центар који је кренуо на стазу супротстављања Београду, надахнула је сепаратисте не само на Космету. Они су дигли главе и у суседним рејонима. Да ли је самопроглашени председник знао да ће ветар који је посејао, за неку годину да се претвори у буру?

Судећи по каснијој делатности, он није желео буру.

Али су већ тада догађаји попримили неконтролисан карактер. Грађанска непослушност породила је семе оружаног насиља, иако је И. Ругова међу присталицама добио надимак “Балкански Ганди”.

Дошавши на чело масовног покрета И. Ругова је брзо схватио колико је велики расцеп између романтичарских представа о слободи нација и жестоке реалности политичке борбе.

Његов пут је започет у покрајини чије је становништво у највећем броју тежило независности, а завршен је у покрајини коју су запосели наоружани бандити који су желели да од ње створе своју бандитску републику.

Ибрахим Ругова умро је 1996. године на Косову које се већ налазило под туторством УН и спремало се за једнострано проглашење независности.

Како је тај човек који је маштао о европском начину живота свог народа, могао да оцени то што се десило на Косову, захваљујући у великој мери и његовим напорима? Ми то никада нећемо сазнати али судећи по неким очигледним чињеницама, можемо донети закључак да је И. Ругова желео другачију судбину за Космет.

Можда је он био једини косовски вођа који је био свестан да у историји нема ничег новог и да се из ње морају извлачити поуке. А та историја нам говори да су у свету већ постојале разбојничке републике, које су нестајале када одслуже своју службу силницима овога света.

Као пример за овакав историјски феномен могу послужити пиратске републике Карипског басена, чији смо процват имали у XVIIвеку, када се између европског и америчких континената појавио густ саобраћај у вези са превожењем опљачканог богатства индијанаца.

Тако су на пример острво Тортуга у Карипском мору основали француски гусари. Одатле су гусарски бродови нападали шпанске једрењаке, натоварене перуанским сребром и свилом и зачинима из Кине.

Они су живели по законима одметнутих пљачкаша, признајући само ауторитет француског краља и свог предводника и немилосрдно су тлачили локално становништво.

У Порт Ројалу (Јамајка) населили су се пирати са Хаитија. Још у XVIвеку то је била стратешки важна трговачка раскрсница. Охрабрени од стране британске владе, морски разбојници су редовно нападали француске и шпанске бродове који су пролазили поред њих. Порт Ројал је сматран “најгорим местом на свету”, све док 1692. године страшни земљотрес није преместио велики део града на морско дно, уништивши хиљаде пирата. Многи су то оцењивали као одмазду за почињене злочине.

Калико Џек Рекхам, Ен Бони и капетан Црнобради су дивљали на Бахамима. Утврђена лука те пиратске републике сматрана је неосвојивом све док британци нису овамо послали Роџера Вудса, бившег гусарског капетана, да оконча доминацију гусара на Бахамима. Када су 1725. године и последње гусарске лађе напустиле ове земље, на грбу острва појавила се девиза «ExpulsisPiratis–ResitutaCommercia»(гусари протерани – трговина успостављена).

Пиратске републике постепено су угашене од стране њихових покровитеља, управо због тога што су постале препрека у односима између европских монархија. Они су били исувише груби и подмукли чак и за (у интригама тако искусна), светска краљевства као што је било британско.

Да ли је схватао Ибрахим Ругова да су се у “једрењак косовске независности” који је он створио, још пре његовог поринућа са навоза, инфилтрирали пирати који се спремају да преузму власт у своје руке?

Уосталом, све до стварања ОВК 1996. године, он се надао да ће нестабилна ситуација на Космету у којој је и сам имао директну улогу, довести покрајину до добијања статуса члана федерације. То би у перспективи отворило могућност за њен уставни излазак из састава Југославије.

Али су реални политички услови диктирали своје позиве. Са једне стране, С. Милошевић је веома добро знао до чега би довео федерални статус Косова и није прихватио ту варијанту. Са друге стране, у покрајини се већ формирао екстремистички настројени део косметских Албанаца који су захтевали независност “овде и сада” и који су све више ограничавали маневарски простор умеренијим снагама.

Због тога се даљи пут Ибрахима Ругове огледао у покушају да одбрани своју умерену линију супротстављајући се екстремистима. Обзиром на расположење у покрајини, била је то опасна ствар. Дошло се до тога да су шиптарски милитаристи покушали извршити атентат на њега и он је са породицом затражио уточиште у Београду.

Руговин пут од умерене линије до практичне сагласности са екстремистима, није толико интересантан да би се описивао одвојено. Таквим путем прошао је велики број политичара који немају иза себе озбиљно залеђе и који су се суочили са надмоћнијим политичким противником. Разлика је једино у томе што поједини политичари “одлучно” прелазе на страну непријатеља, а други настављају да се формално залажу за претходне принципе, а на делу су већ положили оружје. По свему судећи И. Ругова припада другом типу политичара, на тај начин покушавајући да спасе бар неке обрисе цивилизованости у брзо формирајућој “гусарској републици”.

Нема сумње да су опет унутрашње околности довеле до појаве ОВК (а управо она је и постала језгро такве републике). Природа кланова на којима је заснована политичка култура косовских Албанаца, дуго је прикупљала и подгревала мржњу према другим народима и што је најважније, криминални начин богаћења бојевика – створили су потенцијал којим су се окористили главни пирати косовског сепаратизма. Они су брзо створили оружану организацију разбојника која је постала крваво оружје за етничко чишћење и пљачкање Срба.

Интересантније је друго питање – због чега је то било потребно покровитељима који су деведесетих година дошли до коначног закључка да је неопходно основати такву републику на Балкану?

Јер ако се вратимо материјалима са преговора Американаца са косовским Албанцима, из њих можемо видети да је Вашингтон доста дуго планирао да на Косову успостави “унапређену аутономију”. Но, почетком “нултих” година на Западу се све јаче и јаче могла чути идеја о потпуном одвајању Косова од Србије. Она је прикупљала снагу и током 2005. године Дорис Пак, шеф међупарламентарне делагације Европског парламента за везе са земљама југо-источне Европе, рекла је да “Косово може да постане рак за Србију”. Није рекла отворено да Косово треба да буде одвојено, али поређење говори само за себе – знамо шта се ради са канцерогеним туморима. Њен став подржали су и други европски чиновници, изјављујући како ће одвајање Косова од Србије укинути напетост у региону и дозволити да се започне са решавањем социјалних проблема на Косову.

Као да су изненада ослепели, па не виде да ће појава независног Косова под контролом бивших командира ОВК постати проблем не само за Србију, него и за Балкан и за Европу у целини. Они су намерно потценили ниво разумевања проблема што указује на “дупло дно” политике НАТО на Балкану. Данас оно пуном снагом демонстрира своју моћ принудом Србије да призна независност Косова.

Тајна коначне одлуке о претварању Косова у infantterrible(застрашујуће одојче) за читаву Европу скривена је у скровиштима америчких затворених клубова, поготово масонског клуба “Лобања и кости”. Управо тамо се доносе одлуке које не смеју да допру до медија. Као што организација моћног протока хероина из Авганистана у Европу преко могућности Пентагона и ЦИЕ, није била могућа без одлуке затворених клубова, тако ни појава “пиратске републике” није могла бити могућа без њихове воље.

Због тога је логично закључити да најважнији мотиви за подршку косовској независности уопште нису разрађивани у Стејт департменту и Британском МИП-у. И ти мотиви имају стратешки злочиначки карактер.

Англосаксонски процес  довођења света у “јединствен поредак” захтева данас и захтеваће и сутра наручене “факторе нестабилности” чија деструктивна делатност захтева интервенцију НАТО пакта, који касније тамо ствара поредак који одговара англосаксонцима. Садашња ситуација у Сирији са свом очигледношћу нам сведочи о томе. То је раније урађено у Авганистану, Ираку и Либији. У свим тим рејонима су дејствовали и дејствују “пирати”, само са том разликом да они имају локалну боју.

“Пиратска Република Косово” представља дугорочни фактор нестабилности на Балкану, који ради у корист стратешких интереса НАТО пакта.

Осим тога, Косово је преворено у базу за претовар наркотика и трговину белим робљем, што је одувек представљало главни извор прихода тајних друштава.

Огромни невидљиви паразит који одавно формира и реализује најнечовечније поступке америчке спољне политике и овај пут је рекао своју реч.

Косово не представља никакав пројекат “демократизације извана”. То је пројекат добити за неколико америчких владајућих кланова.

Покрајина постаје део глобалне мреже објеката кроз које се пумпају незаконити дохоци и регулишу се политички процеси, укључујући и Европу.

О томе какав је утицај косовских Албанаца у Европи, сведочи следећи малени пример.

Аутор овог чланка био је једном приликом сведок, када је у Лондону на семафору, луксузни старински линколн са двојицом веселих младића, очигледно “западно-индијске” спољашности, ударио у браник камионета у којем су седела два скромно обучена мушкарца. Изгледало је да је однос снага на страни криваца. Били су то здрави препланули младићи у колоритним кошуљама, златним наруквицама и другом накиту, који је позван да демонстрира: ми смо нарко-дилери пореклом са Јамајке. Иза нас је мафија. Међутим, десило се нешто неочекивано. Мушкарци из камионета су узели металне полуге, пришли луксузном аутомобилу и почели га жестоко уништавати. Момци у отвореној кабини су се сагнули прекривши главу рукама и чекајући кад ће се кавга окончати. Никакав покушај отпора они нису пројавили. Премда је изгледало да су то могли учинити. Обрачун је трајао не више од два минута, док се није упалило зелено светло. Када су актери напустили сцену, аутор је упитао старијег пролазника, очигледно локалног становника: шта се то догодило?

–       То су избеглице са Косова – одговорио је зналац локалног етничког калеидоскопа – овде их се сви плаше.

Та мала епизода омогућава нам да схватимо ту невидљиву силу која већ постоји у Западној Европи и која ће се сада само учвршћивати. Та сила шири свој утицај далеко изван граница криминалног света.

Можда је Ибрахим Ругова много тога схватио када је добио прилику да се легално бави политиком и да разговара са политичарима са Запада. Вероватно га је изненадило то чудно “слепило” које је ометало Запад да у Рамушу Харадинају препозна огољеног убицу, у Хашиму Тачију крвавог манијака коме људски живот не вреди ни једног гроша. Њему се није могло свидети претварање ОВК у корпус гардиста који раде на основама тираније и безакоња.

Хтео не хтео, морао је да схвати да су управо такви “пирати-главосече” потребни Западу, а не он – сепаратистички голуб који је назван “Балканским Гандијем”.

Куда је Ибрахим Ругова могао да се дене у таквим условима? Њега су мрзели главни пирати и он није имао никакву заштиту од њих. Његова безбедност у новом Косову ничим није била гарантована. Та “пиратска република” већ је живела по законима пљачкашких одметника, у којој су бивши лидери ОВК владали по свом нахођењу.

Ибрахим Ругова је поново 2002. године био изабран за председника покрајине, која је формално остала део Србије, али практично од 1999. године се налази под управом УН.

Његов ауторитет међу становништвом у покрајини био је велики, али је његова реална власт била ништавна. Он је беспомоћно посматрао како се ветар који је он посејао, претвара у буру која прети превирањима на целом Балкану.

Ибрахим Ругова умро је 2006. године од рака плућа и његови “нотес сарадници” њихове бивше ОВК одахнули су са олакшањем. Сада им се неће нико петљати између ногу приликом њихове припреме за походе на Македонију и Црну Гору, као и на јужне делове Србије.

Дмитриј СЕДОВ / ФСК