ЗЛОДУХ СЕ ВРАЋА

Морална ништарија у служби глобалистичких и личних интереса

• Одвајање Црне Горе од Србије није имало за циљ само стварање још једне мини државице, већ и нож у леђа и у срце Српству Црне Горе, мењање вековног црногорског идентитета, самог ДНК. Велики мештар овог злочина био је Мирослав Лајчак;
• Високотиражни сарајевски “Дневни аваз”, по објављивању резултата референдума, преко целе насловне стране најкрупнијим словима објавио је да су Бошњаци и Муслимани (читај: Арнаути) подарили независност Црној Гори. Good job, Mister Lajčak!
• Кадрови до јуче социјалистичких земаља, додворавајући се главним махерима ЕУ, препоручили су се тој истој ЕУ као лојални извршиоци мањих и средњих прљавих послова за рачун ЕУ и, разуме се, са благословом Америке;

Пише: Милан Шећеровић

Врхушка Европске уније (ЕУ), бирократска и робовласничких назора према земљама ван ЕУ оквира, изгледа да је спремна да на место медијатора дијалога из Београда и Приштине именује Мирослава Лајчака, словачког министра спољњих послова.

По дефиницији медијатор би требало да је особа већ позната по свом интегритету и која, по оној народној, не суди “ни по бабу ни по стричевима”. Да ли је Мирослав Лајчак таква особа? Или је, можда, најновији у бескрајном низу слаткоречивих и циничних белосветских злотвора, свих са заједничким именитељем који иде од замајавања Срба и Србије све до отворених притисака и одлука које су све без изузетка на штету Србије и Срба ма где живели. Подсетимо се у кратким цртама мутне биографије Мирослава Лајчака.

Почео је, наравно, као млад и перспективан члан Комунистичке партије Словачке, да би се, по распаду СССР-а, партија “престројила у ходу” и постала социјалдемократска. У ходу се “престројио” и Лајчак. Успон његове бирократске каријере добија убрзање по “Плишаној револуцији”, разлазу Чешке и Словачке.

Убрзо је именован за амбасадора Словачке у Београду (2001. до 2005) где је за “изузетне заслуге” одликован Орденом југословенске звезде првог реда (највише југословенско одликовање). Амбиције Лајчака биле су веће од обичне дипломатије. Његова срећна звезда, уласком Словачке, 2004. године у ЕУ и НАТО, поново му се насмешила. Уместо да настави да се пење уз лукративне степенице словачке бирократије, где се стичу привилегије незамисливе за обичног Словака, на блиској удаљености широко су се отворила врата која степеништем са позлаћеним канделабрима воде ка вишим сферама ЕУ и НАТО позиција. И ко ту не би покушао да са словачког бродића не пређе на луксузни ЕУ крузер?

Кадрови до јуче социјалистичких земаља, додворавајући се главним махерима ЕУ, препоручили су се тој истој ЕУ као лојални извршиоци мањих и средњих прљавих послова за рачун ЕУ и, разуме се, са благословом Америке. Тако је Лајчак већ 2006. године, на предлог личног представника Хавијера Солане, човека који је као генсек НАТО-а по одлуци Вашингтона-Лондона-Берлина-Париза-Рима и гомиле НАТО климоглавих послушних патуљака притиснуо 1999. године дугме за терористичко и злочиначко бомбардовање СР Југославије, постављен за изасланика ЕУ за спровођење референдума о независности Црне Горе.

Познато је како је тај референдум, са унапред зацртаним резултатом, организован и спроведен. Долетали су на гласање силни чартери пуни Арнаута, чак са других континената, док је десетинама и десетинама хиљада грађана Црне Горе који живе у Србији, паглавито у Београду, изборним инжењерингом и бирократским марифетлуком одузето право да на том референдуму учествују.

Највећи диригент свега тога био је Мирослав Лајчак. Исти дипломатски извођач најпрљавијих превара свакако је био упознат са око 200 приговора на референдум а које је поднела листа која је била за то да Црна Гора остане у СР Југославији, сви приговори поткрепљени доказима о мноштву неправилости и очитих крађа при гласању диљем Црне Горе, а да ни један једини приговор није прихваћен, чак ни из неке месне заједнице са занемарљивим бројем гласача. И? Сви приговори одбијени, од првог до последњег, да би се створила вештачка беспрекорност, да ни најмања сенка не падне на одлуку о независности. Не чуди да је високотиражни сарајевски “Дневни аваз”, по објављивању резултата референдума, преко целе насловне стране најкрупнијим словима објавио да су Бошњаци и Муслимани (читај: Арнаути) подарили независност Црној Гори. Good job, Mister Lajčak! Што су свакако рекли Лајчакови ментори тапшући га по леђима без кичме.

Одвајање Црне Горе од Србије није имало за циљ само стварање још једне мини државице, већ и нож у леђа и у срце Српству Црне Горе, до тада српској Спарти, мењање вековног црногорског идентитета, самог ДНК. Велики мештар овог злочина, Мирослав Лајчак, који је при референдуму држао и нож и погачу, одлично је одрадио посао ЕУ касапина.

Не чуди да је већ следеће 2007. године, у јуну, добио као награду и дебелу синекуру постављењем за високог представника Уједињених нација за Босну и Херцеговину. Постављен је, другим речима, за шерифа са неограниченим овлашћењима, слично оном џејмсбондовском “license to kill“. Није потребно подсетити да је та функција служила, као и пре Лајчака и после њега, за стална кресања права Републике Српске. Подржавајући бошњачке апетите и интересе сасвим је заслужено крајем те исте године од оног истог полушеријатског сарајевског “Дневног аваза” проглашен за личност године. Још једном: Good job, Mister Lajčak!

И тако, ето, ево господина Лајчака по трећи пут “међу Србима”. Зна ЕУ шта ради: ни у спорту се не мењају они који одрађују зацртани посао. Тек је у међународној терористичкој политици ово врхунско правило. Модератор између Београда и Приштине! Доказани србофоб! Касапин опет јаше!

Личност Мирољуба Лајчака не говори само о Мирољубу Лајчаку. Нема никакве сумње да и цео политички врх Словачке подржава Лајчака. Не треба да нас завара чињеница да је Словачка једна од пет земаља ЕУ који нису признале квази државу Косово. Разлог је мађарска национална мањина у Словачкој. Словака је нешто више од пет милиона, док тамошњих Мађара има нешто више од 500.000, двоструко више него Мађара у Војводини. Словачки Мађари никада се нису помирили са границама повученим после Првог светског рата и поглед им није усмерен ка Братислави већ ка Будимпешти. Да се у источној Словачкој, у општинама где су Мађари већина, дозволи референдум нема двојбе да би се ови словачки Мађари отцепили од Словачке. То је разлог што Словачка не признаје Косово и “подржава целовитост Србије”.

Таквих као Лајчак, моралних ништарија у служби туђих а наравно и својих личних интереса, има у свим земљама. Србија није изузетак: не зна се ни број “домаћих” НВО, дебело финансираних од стране империјалних поробљивача света, које најотвореније фабрикују “истине” о кривици Срба и Србије за све и свашта и раде против свих српских интереса где год да Срби живе. Још само да објаве да су Срби разапели Христа.

Мирослав Лајчак је Словак, бескрупулозни плаћеник ЕУ и Америке. Али Лајчак никако није синоним за све Словаке. Посебно не за словачку мањину у Банату, са центром у Ковачици. Словаци у Србији су, чувајући свој језик, обичаје, традицију и културу показали увек своју лојалност. По последњем попису Словака у Србији има нешто више од 50.000. Словаци у Словачкој су углавном католици, док су овдашњи Словаци махом протестанти. Од словачких банатских кућа и шорова Срби би могли да науче шта су уредност, хигијена и стална брига о свом окружењу и комшијама. Поменимо и словачку школу наивног сликарства која је од локалне “занимације” постала део културног наслеђа Србије, а словачки наивци стекли светску славу. Много је тих наиваца, поменимо смо неколико најзначјнијих: Зузана Халупова, Мартин Јонаш, Павел Цицка.

Братислава, главни град Словачке, некада у саставу Аустроугарске, привлачила је на високе школе многе Србе, тако су на лицеју у Братислави учили и Вук Караџић, Доситеј, Ђура Даничић, Светозар Милетић и многи други, па потом та знања преносили у све крајеве насељене Србима. Ето, и у томе дугујемо захвалност Словачкој.

Словаци у Србији су, уз Роме, најоданији грађани Србије. Доказ? Довољан је један податак: одзив Словака на мобилизацију у последњем рату био је већи него код Срба у Шумадији, Београд од срама да не помињемо. Зато капу доле пред нашим Словацима!

И тако, дочекасмо и то да ће Лајчак, тај потрчко ЕУ и НАТО злочинаца и инквизитора, опет стићи међу Србе да нам, добрано поткован доказаним енциклопедијским бешчашћем, “помогне” да са Арнаутима договоримо ако не неко ново “братство-јединство”, а оно свакако решења која ће сва бити на штету Србије.

Како би требало реаговати на постављење и долазак овог злодуха? Потписник ових редова зна шта би учинио да има било какву власт. Одбио би да прихвати његово именовање, прогласио би га: Persona non grata! А то ова власт ни у сну неће ни да посмисли, а некмоли да се усуди да уради. За очекивати је да Лајчак, злодух у фирмираном оделу, који се враћа на место злочина, опет добије неко високо српско одликовање. Фуј!

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ