Да ли ће „Врховник“ коначно да позове Русе – али стварно

Пише: Цвијетин Миливојевић

Кад је оно, јесенас, наш Врховник, пригодом осам векова аутокефалности Српске православне цркве, постао кандидат за подвижника (за сада, носилац ордена) Светога Саве, први пут сам се упитао је ли то Божји знак да ће и он, баш као и отац Растка Немањића, велики жупан Стефан Немања („велики владар и ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, заснивач владарске породице која је владала српским земљама два века, бранитељ православља и прогонитељ јереси“), после бриљантне владарске каријере, драговољно предати власт и повући се у манастир.

Можда не баш на Свету гору, као Свети Симеон Мироточиви чији дан данас обележавамо (уосталом, и Доглавник му Дачић је, колико јуче, у Душановом Солуну примио једно хиландарско одличје), али у добровољно тиховање и одвикавање од зависности (свевласти), свакако. Као, ко? Ко – па, као Коштуница који се повукао у часно самоизгнанство…

Пре неки дан – кад је оно Врховник драматично најавио да ће „Србија, до краја године,  добити понуду коју неће моћи да прихвати, а не сме да одбије“, па ће он, ето, онда „да пита народ“ – јави ми се други пут исто предсказање.

Па, добро, брате, хајде већ једном питај тај народ! Питај, па ако се народ не сложи с тобом (или ти с народом?), поведи се примером праотаца оних чије име на ордену носиш.

Испуни, бар једном, реч коју си дао том народу.

Обећао си (у априлу 2013), па слагао, да ћеш, најкасније до јуна 2013, народни плебисцит да распишеш и поводом Бриселског споразума!

Или, ако си толико сигуран да имаш а приори мандат народа, ма шта да ти падне на памет да учиниш, кандидуј онда, на пример, већ на долазећимоктроисаним изборима, твој најновији генијални план „Плус минус једна тачка“ за Косово!

Играј и победи с њим (тим “+-.“ планом)!

Који је, укратко, ултиматум (тзв. Ахтисаријев „плус плус план“) у коме ће ти Вашингтон и Берлин, већ почетком марта, понудити да прихватиш независност Косова и његово чланство у Уједињених нацијама, а заузврат, ето, добићеш право на наставак сна о о врапцу на грани (тј. ЕУ), али, још важније, нећеш добити нову изолацију Србије која ти, иначе, прети од твојих евроатлантских пријатеља!

Ако ти се баш толико жури, данас у „Мини Шенген“ са Албанијом и Северном Македонијом које су директно биле укључене у окупирање КиМ; сутра у ЕУ, прекосутра, можебити, и у НАТО – прихвати коначно то што од тебе траже, признај независно Косово, дај му фотељу у УН, као што си отћутао и његов пријем у МОК, у УЕФА, у ФИФА, у ФИБА и томе слично!

А, пошто си свестан да би то био крај и твоје политичке каријере и крај политичког инстант напредњаштва јер чак и две трећине твојих највернијих  гласача, између чланства Србије без Косова у ЕУ и останка Косова у Србији, бира Косово и Метохију – признај коначно да је то–то: да нема убрзавања тзв. евроинтеграција ако не потпишеш одрицање од 17 одсто (21 годину окупираног дела) територије Републике Србије!

Тек кад претходно признаш да си чак и своје бираче осам година свесно обмањивао, да си мешетарио и да си од 2012. побеђивао зато што си, перманентно извргавао руглу тзв. косовски мит у сопственом народу, а пред сваке изборе, нападно развејавао патриотску реторику и исти тај косовски мит – имаћеш права да, као председник Републике, молиш за народно јединство и грађански консензус. Али, за тако нешто неопходан ти је још један пун круг преумљења…

Према томе, није немогуће да та „шаргарепа“ у обличју батине, једна у низу којим су нам, за ове три деценије откако су нас „узимали под своје“, Американци махали – дође и много, много раније него што си очекивао.

Да ли ће нашег залепљеног вођу освестити, барем, јучерашњи позив Стејт дипартмента „свим (америчким) савезницима и партнерима да одустану од трансакција са Русијом које би могле да доведу до увођења санкција под Законом о супростављању америчким противницима кроз санкције“, а све поводом испоруке првог дела руског противваздушног ракетног система „Панцир С“ Србији…?

Јер, за оне који су мислили да се Американци шале, подсећање да је, у истом дану, стигла и зацементирана претња попечитељства за спољну политику и безбедност Европске уније у коме се Влада Србије упозорава да, ако је већ „интеграцију у ЕУ означила као стратешки приоритет“, онда се од ње очекује – „да се понаша у складу са обавезама које је преузела“, што значи да „усагласи своју спољну политику са спољном политиком Европске уније, у складу са преговарачким оквиром”!

И, шта ћемо сад?

Чекаћемо да САД, НАТО и врх ЕУ промене свој став, „одрекну се своје ружне прошлости“ и сопственог чеда на 17 одсто територије Србије и одустану од независности Косова или ће, пре, наше Врховништво и формално одустати од Косова од кога је практично одустало оног тренутка када је прихваћен тзв. Бриселски споразум у коме се нити на једном месту не помиње име државе Србије?

Ако желиш да послушаш,  макар, вољу твојих бирача (можеш чак и да заборавиш три четвртине Србије која, и иначе, не гласа за тебе!), ето ти прилике која се намешта само једном у животу.

На обележавање 21. годишњице НАТО агресије, 24. марта, у посету нам долази руски министар спољних послова Сергеј Лавров.

Скупи, коначно, храбрости! Послушај глас народа, макар у овоме. Не брини, не боли.

Треба ли, као лајт-мотив, да подсетимо Врховника на недвосмислено нуђење Руса да их позовемо да се непосредно укључе у дипломатску арену у којој се одлучује о судбини Косова и Метохије?

Јер, о томе годинама не зборе само „тамо неке“ Јелена Гускова и Катарина Ентина, просрпски гласови из руске академске заједнице, које подсећају да свако решење до кога би, уз посредовање ЕУ, евентуално, дошли Београд и Приштина, не може да буде потврђено без сагласности Русије у Савету безбедности!

Неки депутати Руске думе, попут Сергеја Железњака, чак су тврдили да „Русија не би подржала никакав сепаратни споразум о којем би се испреговарало у Бриселу између Београда и Приштине“.

Да Русија једва чека да је Београд позове, више пута је потврдио први руски „дубоки глас“ у Влади Србије, министар Ненад Поповић. Он је, још пре годину и по, најавио да је „Русија спремна да се укључи у преговоре у вези са статусом Косова, ако би се САД директно укључиле у тај процес и ако би Београд то званично тражио од Москве“.

Први услов је, као што видимо, већ испуњен, остаје овај други – да се Врховник коначно умили и окрене Путинов број…

Портпаролка руског Министарства иностраних послова, „Наша Маша“ (Марија Захарова) јасно је ставила до знања да процес преговора у Бриселу  „мора да се одвија уз поштовање међународног права, а да је камен темељац за решење косовског питања Резолуција 1244, у складу са којом је Косово саставни део Србије“!

И коначно, пре непуне две недеље, руски амбасадор у Београду Александар Боцан-Харченко је, црно на бело, рекао да је председник Руске Федерације спреман да, уколико Србија позове Русију да се укључи у дијалог, одмах именује свог специјалног изасланика за Косово! И поновио да „Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација мора да буде темељ договора!“

Цитат говори боље од хиљаду препричавања: „За Москву је најважнији оријентир став Београда и ако буде позива из Београда и жеље, биће и нашег ангажмана у овим преговорима“ – казао је велепосланик Боцан-Харченко.

Дакле, само од Врховника зависи!

Остало је само да Врховник званично затражи оно што нам Москва, годинама, бесомучно и званично (!) нуди: да је позове да се директно укључи у преговоре о Косову!

А да би до тога дошло, Врховник наш насушни мора одмах да престане да изиграва кловна у луткарској представи у Бриселу, да се игра „преговора“ по формули „два против једног“, у коме је, по правилу, „неутрални“ арбитар представник неке од земаља које су нас бомбардовале осиромашеним уранијумом. Да престане да се о судбини грађана државе чији је председник, о територији те државе, о националном и природном богатству 17 одсто територије Србије, договара искључиво са белосветским хохштаплерима, а иза леђа чланицама међународне заједнице у којима живи три четвртине човечанства!

И, да – ако заиста жели свеграђански консензус у вези са овим питањем, мора из ових стопа да нареди својим сатрапима да престану да силују у здрав мозак четири петине грађана Србије! Да одложи изборе до краја године, да за то време уљуди медије, обузда одметнуте парадржавне топузине, пружи руку већинској Србији, оној у бојкоту и оној која не гласа за његову притворну политику!
И, када буде расписивао оне праве демократске изборе који треба да буду народна свечаност, а не насилно притеривање уз ћораве кутије, мора да подсети своју „Нашу Мају“ да јој је, не добра воља већ, уставна обавеза (коју Врховникова власт крши, ево већ осам година) да локалне изборе распише за све локалне самоуправе, од Хоргоша до Драгаша, а не да несрпски живаљ на КиМ силом утерује у држављанство и бирачко тело једине НАТО државе у Европи!

Ако му фали још аргумената, ево му и података из истаживања које презентује његов омиљени вучићоид: Путин („воли га 85 одсто Срба“) је убељиво најомиљенији страни политичар у Србији, други је Си Ђинпинг, а Трамп је тек на 13. месту („воли га само 23 одсто“)!

Све ово вреди само уколико Врховник већ није одлучио да се „самораспусти“ из свих својих функција, оних које јесу да јесу и оних које нису да нису, и ода се политичком тиховању. Подржао бих га и у томе.

Извор:
НСПМ