Цетињски ,,Књижевни лист“ 1901: Земља што је српско име одржала, што је тукла клета врага – то је наша Црна Гора драга!

А та земља — што ’но бјеше мала, што је српско име одржала, на српскоме небу што је сјала, што туђину није се подала, што је тукла свога клета врага, то је наша — Црна Гора драга, визионарски и родољубиви су стихови објављени у четвртој свесци цетињског ,,Књижевног листа“ 1901. године.

Родољубиву пјесму која опјевава снагу и углед традиционалне српске Црне Горе  написао је српски пјесник и познати учитељ родом из Пиве, Вукашин Гаговић Привљанин, чија је патриотска поезија објављивана и у другим цетињским листовима, као и листовима из других српских крајева.

На Косову

На Косову, на бојноме пољу,
На крвавом људскоме покољу, —
Кад је славно српско царство пало
И сунце се јарко заплакало,
Те се свјету тада тужно скрило,
У облаке црне се завило…

Тад на Српску Земљу паде тама,
Паде туга, паде клета чама! —
Многе краје србинске прекрили,
Ал’ не може један, роде мили:
Једну земљу — што се малом звала,
Она, она — није им се дала! 

А та земља — што ’но бјеше мала;
Што је српско име одржала;
На српскоме небу што је сјала;
Што туђину није се подала;
Што је тукла свога клета врага, —
То је наша — Црна Гора драга! —

Ко лав хитра, јуначна, ваљана,
Борила се од Видова Дана
Против свију српскијех душмана,
И силу је добила мегдана! —

Ах! мегдана нечувених прије:
Сјајних, славних!.. ох, и — крвавије!…
И тиме је свом помогла роду,
Уливши му у срце слободу,

Да се нада, да се свагда брани,
Докле опет сину св’јети дани,
Свјетли дани слободе и среће,
Којима се сад ближи и креће…

Цио свијет ц’јени је и штује,
Јер за њену вељу славу чује…
Свак је штује, које човјек прави,
А Србин је понајвише слави…
За то и ја, — о, мој српски роде!
Од свег срца пјевам њојзи оде…

Извор: ИН4С