Јадовно – које се сакрило у земљу

Аутор: Душан Ђаковић, Београд 

…Закопаj ме да будем мртав…
Откопаj ме да ти кажем..!

Након краткотраjног априлског рата 1941. године Краљевина Југославиjа jе подиjељена између Њемачке, Италиjе, Мађарске и Бугарске. Независна Држава Хрватска (НДХ) проглашена jе 10. априла 1941. године и у њен састав осим садашње Хрватске ушле су Босна и Херцеговина и дио Србиjе. Идеолошке основе НДХ претпостављале су стварање „чистог животног простора”, чисте хрватске нациjе. Да би то остварили требало jе ићи преко мртвих Срба, Јевреjа, Рома…(али и „непоћудних“ Хрвата). Циљ jе оправдавао средства коjима jе требало очистити коров на „тиjелу чисте хрватске нациjе”. Масовни прогони и расни закони и уредбе ставиле су Србе-православне-неариjевце као реметилачки фактор, ван закона.

Истине о усташким злочинима у Јадовнима остале су прешућене… да не би вриjеђале осjећаjе народа (временска дистанца од 50 година). Зло jе чекало боље прилике да изађе на видjело…тако ће оно бити заборављено и постаће као добро. Истина о Јадовну и усташким злочинима над Србима, Јевреjима, Ромима… скривале су се као што змиjа криjе ноге; плански и смишљено. Зло сjеме и истина сакрише се од свjетлости дана до новога геноцида 1991-1995. године. Вриjеме све прекрива велом заборава, оно се троши као и истина. Братство и jединство Срба и Хрвата (и других народа у Југославиjи) закопало jе дубоко у земљу стравичне злочине.

Замисао идеолога хрватске нациjе Анте Старчевића и Миле Будака висиће као Дамаклов нач (по)наjприjе над главама Срба: jедну трећину побити, jедну покрстити, jедну протjерати..! НДХ jе већ 1941. године послиjе (стварања) дониjела законе, уредбе^[1] , наредбе, окружнице, упутства коjима се озакоњуjе масовни злочин (по вjерскоj и расноj основи) над Србима ( и православцима), Јевреjима, Ромима…

Озакоњени су злочини по политичкоj припадности над комунистима, антифашистима (па и Хрватима и другима коjи су се успротивили злочину).

Намjера ми jе изниjети информативно-анотативно чињенице – истину о геноциду^[2] над српским народом током II свjетског рата (посебно се осврнути на Јадовно) и по ко зна коjи пут ставити „бубу у ухо”онима коjи миноризираjу стравичне злочине (посебно Јадовно и Јасеновац) коjи се „догодише”пред очима циjелог свиjета.

Лингвистика, ни правна наука jош увиjек нису пронашле риjеч за злодjела коjа су учињена за вриjеме НДХ. Геноцид jе крпељ срастао са српским народом, коjи jе у осваjачким походима неких народа био изложен његовом отровно-разорном дjеловању : од доласка Славена на Балкан, у походима Монгола и Турака; данка у крви, сjече кнезова, права прве брачне ноћи; у I свjетском рату у коме jе нестала трећина (Срба).

Многи историчари, проучаваоци усташког покрета сматраjу да га не би требало класификовати као фашистички^[3], jер су усташе биле политички пигмеjи, а истовремено примитивни и аветни, па jе можда наjбољи назив-урођенички фашизам.

Геноцид НДХ jе злочин против човjечности и међународног права учињен с предумишљаjем да затре jедан народ.

Јадовно jе наjмрачниjи, наjбестиjалниjи, наjдемонскиjи злочин коjи се догодио на планети Земљи (он то ниjе по броjности жртава, али по монструозности jесте).

Јадовно ниjе село Јадовно, ни Шаранова jама, ни Чачић долац. Јадовно су све безданке Велебита и Лике, Јадовно jе симбол свих страдања Срба и православних, Јевреjа, Рома и других непоћудних у НДХ. Јадовно jе замишљено метафоричко мjесто- jама, безданка, шкрапа, jазва, глубина. То су све jаме и стратишта на циjелом простору НДХ. Страхолики симбол затирања Срба (и православних) измислили су идеолози НДХ. Јадовнички мото (скриван), укориjенио се у идеологиjу усташтва:

-Ко нема гроба, ниjе ни умро

Ко ниjе умро, ниjе ни живио…^[4]

Једино су jаме безданке могле сакрити злочин. Једини преживjели били су крвници. Истину о злочинима односили су собом (клани, затуцани, силовани) у безданке. Свjедоци-крвници су ћутали. Нико себе ниjе осудио за злочин.

…Србе и православне (као и Јевреjе, Роме и оне коjи се буне) уклонити што даље од очиjу народа…не смиjе остати никакав траг (они су отишли на “привремени-добровољни” рад). Ако се то не може учинити у мjесту привођења…наjближим возом слати у Јадовно-велебитске jаме.

…Католичка црква у Хрватскоj jе била обузета фикс идеjом да jе „Провидност одредила НДХ особиту мисиjу одбране западне цивилизациjе и римокатолицизма од православља и комунизма.^[5] Ватикан и водеће личности католичке цркве у Југославиjи страховали су да jе православље стало пенетрирати до граница Италиjе. Стога су се Ватикан и послушни сарадници у тоj мисиjи надали да ће послиjе Римског уговора (18.V 1941.) и поглавникове посjете (са „државном делегациjом”) Његовоj светости Папи Пиjу XII моћи изградити непрелазну брану против православља, као изразито католичка држава, а са друге стране бит ће у извjесноj мjери тражени cordon sanitaire против руског комунизма (као права Civitas Dei, мада jе у њоj поред близу 5.000.000 католика било 1.885.943 православних Срба и 250.000 муслимана)…

У Госпићу ( у непосредноj близини многих jадовничких jама) jе организован усташки логор-казнионица-прихватни логор-логор смрти, одмах послиjе успоставе НДХ (10.IV 1941, већ почетком 1941. у њему су се налазили заточени Срби.

Логор се састоjао из:

– Логор казнионица-„Gericht” (Госпићки окружни суд);

Овчара-„Derale”-Максимовић штале (штале за овце и говеда);

Куличке штале (изнад дрвеног моста на Лици према Острвици);

Аустриjски „генералат” (Госпић);

Хотел „Europa” (Госпић);

Општина-стара (Госпић).

Помоћни логори Госпић:

Ступачиново (на путу Велебно-Карлобаг);

Слано (Паг)

Метаjна (Паг).

У Госпићу, у казнионицу су били привремено смjештени ухапшеници из циjеле Хрватске и Босне и Херцеговине и диjела Србиjе (НДХ). Казнионица jе увиjек била пуна (од 11. априла 1941.).Претпоставља се да jе дневно било око 2000-3000 заточеника (у собама, ходницима и дворишту); мушкараца, жена, дjеце и стараца-Срба, Јевреjа, Рома, непоћудних Хрвата и других…

До Госпића су хапшеници стизали у марвинским и теретним вагонима и камионима (од Госпића камионима или пjешице до стратишта-jама-безданки удаљених десетак (и више) километара у Велебиту.

Заповjедник логора – Госпић био jе Стjепан Рубинић, управитељ казнионице, а сабирних логора био jе Милан Старачек.

Логоре jе у Госпићу организовало Министарство унутрашњих послова НДХ (Андриjа Артуковић, Дидо Кватерник, Миjо Бабић, Јурица Фрковић, Јуцо Рукавина…).

У госпићкоj казнионици затворенике су мучили свакодневно на разне-наjбестиjалниjе начине: пребиjали, осакаћивали, вадили очи, силовали, вjешали, клали. Јаук се чуо (некада) и три стотине метара…У дворишту казнионице се пребивало под ведрим небом; они коjи нису имали мjеста у ћелиjама; углавном су то били Срби (коjи и нису могли поткупити чуваре). Јело се jедном (често пута на 3. дан; они коjи су остаjали дуже).Срби су jели из опанака (обуће), капа и прегршти (обично jуха од уцрваног брашна и биља, граха или комадић круха од посиjа, брашна и пиљевине).Чесма се налазила у дворишту и до ње се ниjе могло као ни до захода (jер то чувари, у правилу нису дозвољавали). Многи су отпремани ( они коjи нису уморени у казнионици) исцрпљени, израњени, измрцварени, дизентерични, жеђани…молили су чуваре да им прекрате муке и смрт дочекали као спасову.

Према изjавама свjедока-крвника (документациjа из Архива Лике-Госпић) први сабирни логор биле су Куличке штале (удаљене 3 км од госпићке жељезничке станице-преко дрвеног моста код риjеке Лике), зване и Острвичке штале (зиданице за стоку; широке 10-ак, дугачке 50-ак метара-три штале).Хапшени Срби су одвођени већ почетком 1941. (приjе проглашења НДХ). У логору jе било око 1100 Срба, 20-ак Жидова, 20-ак Рома и неколико непоћудних Хрвата. Затвореници су били углавном виђениjи мушкарци (касниjе 20-ак жена са дjецом и 10-ак дjевоjака.Чувари су затворенике мучили глађу, кундачили, клали, вjешали, силовали и бацали у Лику (удаљену ни стотињак метара). Преживjели су почетком маjа пребачени (камионима) у казнионицу Госпић. Ни jедан свjедок-жртва ниjе преживио казнионицу, Овчару или Јадовно.

Сабирни логор – Овчара – Максимовић штале налазио се 2,5 км далеко од жељезничке станице (1,3 км од казнионице), 250 м од риjеке Новчице. Штале Матиjе Максимовића (за овце, говеда и коње), смjештене су биле у простору величине 100×60м, ограђене бетоном и бодљикавом жицом висине 4 м.

Заповjедник логора био jе Драго Пудић – Парализа. Логор jе основан краjем априла. У њему jе боравило од 1000-1500 затвореника. Повлаштени – Жидови (не сви) су скупљали љетину са имања побиjених (или избjеглих) Срба.

У логору Овчари готово и ниjе било мушкараца Срба, већином су то биле жене и дjеца, Јевреjи (мушкарци, жене и дjеца) и неколико Хрвата (комуниста).

Овдjе су вршена поjединачна убиства, мучења, силовања. Силоване жене (и дjевоjке) вjешале су се сукненим штриковима (унаприjед припремљеним) о врбе уз Новчицу. Преживjели су одвођени у Ступачиново (гдjе су многи усмрћени) или су отпремани бродицама у логоре Слано и Метаjна. Неколико преживjелих затвореника – дjеце одведено jе у дjечиjи логор Јастребарско, а остали, риjетки преживjели у Јасеновац.

У привременим затворима Опћина, Генералат, Хотел „Еуропа“ биле су смjештене породице богатиjих (виђениjих) Жидова коjима jе одузета имовина и понеки Хрват (коjи су касниjе пуштени). Они Жидови коjи су пуштени (уз откуп или интервенциjу) преживjеће први погром.

Ступачиново jе било сабирни логор смрти под отвореним небом (у засеоку Ступачиново), код Башких Оштариjа, на путу Госпић-Карлобаг. Простор логора био jе ограђен каменом и бодљикавом жицом (високом 4 м), унутар простора jе била зиданица за чуваре са двиjе просториjе. У близини логора налазиле су се безданке:Бадањ, Дулиба, Близница, Киjевац, Вранзина jама и jама на Плочама.

Ступачиново jе било помоћни логор концентрационог логора Госпић-Јадовно. Управник логора jе био усташки боjник Иван Девчић-Пивац, а замjеник римокатолички жупник Ивица Бркљачић. Логор се налазио на неколико километара зрачне линиjе од Јадовна и неколико километара од мора.

У Ступачинову су Србе (и Јевреjе) тукли батовима, клали, копали очи, убиjали из оружjа; силовали дjевоjчице и њихове маjке и бацали у jаме. Логор jе чувало око 80 чувара, кроз њега jе прошло више од 4.000 заробљених. Многи коjи су довођени из Госпића или из Слана били су ликвидирани. Свjедок (и чувар) Јосип Девчић jе тврдио да jе у jаму Бадањ бачено 10.000 Срба (и Јевреjа).

Сам логор смрти – стратиште Јадовна удаљен jе десетак километара од Госпића (Кажу да jе радио 132 дана; радио jе према сазнањима од 11. IV – 26.VIII 1941.). Jaдовно има према свjедочењима 40-так jама. Наброjићу неке:

Шаранова jама, Јарчиjа jама, jама на Гргином бриjегу, Аланачка jама, Бадањ, Близаница, Вранзина jама, Киjевац, jама на Плочама, Јасеновац, Јамина, Шевић jама,Угљенача, Думан (Личко Лешће), jама у Ператовим драгама, Нездравка (Доњи Косињ), Света Ана (Горњи Косињ), Ошпорача (Широка Кула), Голубњача, Сњежњача (Кузмановача), Кварте (Перушић), Руњевац, Павкуша, Дулиба, Дупчан (Рибник), Чошић jама (Коњско брдо), Крижаново брдо (Дражица), двиjе неозначене jаме (код Јадовна), jама на Слану…и остале манjе необиљежене jаме. ^[6]

Село Јадовно налазило се на 850 м надморске висине (1000 x 500м). На 1500м од села jе Шаранова jама. На 5 км према сjеверу jе Чачић дочић (драга) или логор Јадовно на 1200м надморске висине (у буквику и jеловику).Логор jе био ограђен бодљикавом жицом високом 4м. На сваких тридесетак метара налазила се стражарница; двиjе бараке за чуваре и двиjе за управу.

Управник логора jе био натпоручник Рудо Риц, а заповjедник натпоручник Бешлић. Заточеници су пребивали под ведрим небом. Риjетки су дочекали неколико jуха-чорбе од граха, биља, упрженог уцрваног брашна. Хлеб од осjевина, пиљевине и црвљивог брашна риjетко су добивали. Оброк се добивао на jедан дан (или на три дана). (Неки свjедоци су тврдили да би…сви ионако помрли од болештиња и дизентериjе…^[7]) Јело се из посудице (риjетки Жидови) и обуће, прегршти, капа-Срби.

Сваког дана, више од стотињак хапшеника jе извођено и убиjано (клано, затуцано батовима; вадили им очи, порили трбух (у коjи jе трпана со); риjетке жене (и дjевоjке) – логораши су силоване, резане им доjке, мушкима сполни органи… Демонски обреди-незапамћене бестиjалности вршени су над jамама.

У логорима jе боравило 300-800 људи дневно (некад и 4000)^[8]. Из Госпићке казнионице, Овчаре, околних мjеста у Лици, са Госпићке жељезничке станице… довожено jе дневно 600-1.000 заточеника (из Лике, Горског Котара, Кордуна, Баниjе, Босанске Краjине, Загреба, Западне Славониjе, Источне Славониjе, Барање, Срема, Босне и Херцеговине – из циjеле НДХ).

Логор Слано jе основан 25. jуна на отоку Пагу. Смjештен jе у котлини без вегетациjе између велебитских голети, ограђен двоструком бодљикавом жицом. Логор jе био подиjељен на jевреjски и српски. Јевреjски логор jе био површине 150х200м и у њему се могло смjестити до 600-1.000 људи (у три дрвене бараке).

У jужном диjелу логора, ограђеном троструком бодљикавом жицом боравили су Срби и риjетки Хрвти-комунисти и понеки Ром. Ту се могло смjестити до 5.000 људи али jе само 100 могло стати у бараке. Сви су пребивали под ведрим небом. Воде ниjе било за пиће, а доношена jе вода, коjа се миjешала са морем (са оближњих извора).

Затворени су мучени глађу и жеђу; убиjани су, клани и мучени.Они коjи су преживjели Слано нису Фурнажу. Недалеко од Слана (морем неколико километара) jе била кршевита висораван Фурнажа-кланица и губилиште доведених са Слана и Метаjне. Командант логора био jе Миjо Бабић, а замjеник Иван Девчић-Пивац.

Сjеверозападно од Слана (око 3 км удаљен) налазио се логор Метаjна – Барбат -женски логор. Био jе смjештен у два обjекта, по страни села.У њему су биле заточене Српкиње и Јевреjке (и њихова дjеца).

Младе жене и дjевоjке су свакодневно силоване и мучене. Жупник, дон Љубо Магаш jе силовао уз криж, нож и молитву. Женама (дjевоjкама) су сjечене доjке, међуножjа и вађена дjеца из утробе.

Слано jе обезбеђивало око 200 усташа, а Метаjну око стотину.

Свакодневно jе из Лике стизало преко Велебита, (многи пjешице) око 300 заточеника у Карлобаг, отуда су превожени преко мора (неколико километара) до Слана и Метаjне. Прекоброjни, болесни и израњени бацани су са бродица у море. Италиjанска армиjа (на основу наредбе од 15.VIII 1941.) преузела jе воjну и цивилну команду у циjелоj Лици.

Од 10.VIII до 26.VIII 1941. НДХ jе вршила ликвидациjу логора Госпић – Јадовно и помоћних логора Ступачиново – Слана и Метаjна, а на основу наредбе Анте Павелића (упућена Максу Лубурићу, наjвjероjатниjе 21.VIII 1941.).У исто вриjеме ликвидирани су хапшеници са Слана и Метаjне (око 2.000).

Трагови у логорима су сакривени и уништавани (жртве у безданкама, шкрапама, jазвама, кречанама, штернама, заходским jамама). Дио (мањи) документациjе, коjа ниjе уништена, сачувала jе италиjанска команда.

Из логора Слано и Метаjна италиjанска команда jе спасила 250 логораша (већином Жидови и Хрвати – жене, дjеца и мањи броj мушкараца). Усташка команда jе исте потрпала у Госпићу у вагоне и пребацила у логоре Јастребарско, а многе отуда 21.VIII у Јасеновац. Преостали (450 логораша из Слана и Метаjне) побиjени су у Ступачинову и побацани у оближње jаме.

Око стотињак заробљеника (већином жене и дjеца, десетак Српкиња) jе пребачено у Јастребарско (касниjе Јасеновац).

Не зна се тачно колико се заточеника спасило из казнионице Госпић, Овчаре и госпићких помоћних затвора.Последњи транспорт отпремљен jе са госпићке жељезничке станице (већином Јевреjа) 21.VIII 1941. у логоре Јастребарско и Јасеновац.

Сачувана документациjа… посебно велебно истраживање, др Ђуре Затезала, истраживање Хрвата Лавослава Здунића, Антуна Милетића и др Љубе Бобана, те др Милана Булаjића, Богдана Кризмана, Дане Ластавице…не могу дати децидан одговор на питања:

Колико људи (жена, дjеце, старчади) jе уморено (убиjено, бачено у jадовњаче)..?

Гдjе и када су уморени?

Разлоге треба тражити у слиjедећем:

Јаме и остала гробна мjеста нису истражени (него само дjеломично);

Нису ископани посмртни остаци жртава;

Нису направљени пописи жртава, осим онога што jе учинио др Ђуро Затезало (и неки други пописи по локалитетима, котаревима, мjестима страдања);

Извршиоци злочина (свjедоци) и њихови потомци су скривали и бранили помињање злочина;

Потомци жртава су ћутали зарад мира у држави – братства и jединства.

– Њима jе “испиран” мозак и запрећено да ћуте…

Свjедочанства преживjелих, искази починитеља злочина, докази jугословенских државних органа, документациjа усташке и италиjанске заоставштине нису довољни да се даjу одговори на многа питања…

Ево неких разматрања научника, истраживача и свjедока…

Табела 1. Процjена броjа убиjених у логору
Јадовно и логорима коjи припадаjу jадовничком опусу:

Taбела 2. Уморени на отоку Пагу (Слано, Метаjна, Фурнажа)

Ако је само у логору Госпић-Јадовно уморено: око 72.000 (др Љубо Бобан); и на Пагу (Слано, Метајна, Фурнажа) (Павле Ловрић) око 18.600..? колико је људи уморено на цијелом подручју НДХ (у вријеме Јадовна, у 132 дана).. ?

У једноме се истраживачи, свједоци и записани документи слажу…Вјероватно је убијено око 100.000 људи (у логору Јадовно-Госпић-Слано, Метајна и помоћним логорима)!?

…Тешко
ономе народу чиjе судиjе не знаjу

За правду и милост… Благо моме народу

коjи
умиjе да прашта..!

^[1] Неке одредбе, наредбе, уредбе, налози: