Скица за мој поглед на свет

Пише: Никола Милошевић

Није трагично само по себи то што лагано нестајемо или одједном умиремо. Трагичан може бити само наш доживљај крхкости човековог постојања

Ако би требало да y што краћем облику предочим оно што ми изгледа битно за моју духовну физиономију, рекао бих за себе да сам био и остао меланхолични интелектуалац са филозофским претензијама. И додао бих додатак, како ја мислим, пресудан – да се од других таквих интелектуалаца разликујем по томе што сам већ одавно свестан да је та главна црта мог душевног склопа оставила свој дубоки траг и на мојој теоријској оптици.

Траг, могло би се рећи, двојак. С једне стране, склоност ка меланхолији одредила је главни смер мојих теоријских интересовања и учинила их у некој мери једностраним, а истовремено с тим у извесном смислу и деформисала мој угао гледања. С друге стране, меланхолични душевни склоп олакшао ми је увид у неке истине које би иначе или држао далеко од себе или до њих, лако је могуће, никад не би ни дошао.

За оно што овде имам на уму корисно ми је послужио Тојнбијев појам изазова. Цивилизације су по мишљењу овог филозофа настајале као нека врста одговора на питања што су им различити историјски чиниоци постављали, при чему су само они изазови који нису били ни превише јаки ни превише слаби повлачили за собом плодотворне одговоре. Изгледало ми је да се овај појам може искористити и за то да се уз његову помоћ боље протумачи механизам спознаје човековог света.

У мом случају меланхолија је била онај изазов на који сам у својим књигама на различите начине одговарао. Спочетка, био је тај изазов прилично јак. Самим тим и његов трат у мојим списима био је дубљи и видљивији. Meђутим, како је време више протицало, тако је и моја меланхолија слабила, па је пре свега захваљујући томе настао онај подстицај средње јачине, како би то рекао Тојнби, у чијем знаку сам довршио и како се мени чини на бољи и истанчанији начин уобличио сопствену теоријску грађевину.

ДИФЕРЕНЦИЈАЛНА ФИЛОЗОФИЈА
Теоријско становиште које се у мени с временом yoбличило назвао сам диференцијалном филозофијом и мање или више га артикулисао у низу различитих дисциплина. Оно што спознајемо и колико спознајемо увек је и свагда диференцирано, али никад на исти начин и у истој мери, како сам то у једном мом спису већ истакао. А појам диференцираности не подразумева само постојање извесних разлика, него и постојање различитих степена конфликтних и уопште рушилачких односа, трајно и неопозиво присутних у структури света таквог какав он јесте.

Из овог најопштијег, онтолошког увида проистичу и неке далекосежне последице по филозофију историје, социологију, психологију и политичку филозофију. Ако су конфликтне релације неизбежно, иманентно обележје човековог света, онда се у равни историје не може никад и нигде реализовати царство божје на земљи, не само у свом тоталитарном, нацистичком, или комунистичком облику, него ни у неком либералном виду, ма шта о томе мислио Френсис Фукујама.

Међутим, управо са једног доследно изведеног диференцираног становишта не могу се сви политички системи трпати у исти кош, па се тако не може стављати знак једнакости између либерално уређених држава у којима су конфликтни односи сведени на неку подношљиву меру и оних тоталитарних у којима односи таквог типа имају свој најрадикалнији облик. Диференцирано се мора решавати и проблем односа психолошких и социјалних чинилаца. Психологија увек има своју меру независности и не може се сводити на оно што је Маркс звао друштвеном основицом, или на оно што Попер зове ситуационом логиком.

У тековине оне дисциплине коју знамо под именом генетике понашања спада пре свега сазнање да y људима постoje биолошке диспозиције за настанак одређених менталних структура. А те менталне структуре веома су разнолике и онај што ово пише највећма је склон да их разврстава с обзиром на степен и врсту конструктивног или деструктивног деловања њихових носилаца. Изразито конструктивне и изразито деструктивне личности чине две екстремне и малобројне врсте животних стилова припадника људског рода и између те две поларне тачке налази се велики број прелазних облика.

Нарочиту пажњу посветио је писац ових редова екстремно разорним особама, разврставајући их према степену њиховог малигнитета на ауторитарне, које су пре свега ношене властољубивом тежњом да друге људе потчине, и арогантно осветољубиве, чији је основни циљ да своје ближње озледе, па чак и физички униште. Са становишта диференцијалне психологије и генетике понашања, ако се из њих извуку све потребне теоријске консеквенце, оно што се обично зове људска природа – свеједно у позитивном или негативном смислу те речи – представља пуку конструкцију која настаје помоћу хипергенерализације крајњих типова конструктивног или деструктивног душевног склопа.

Појам о коме је реч разложно се може користити само y вредносно неутралном, „техничком“ смислу те речи – утолико уколико се за човека рецимо каже да је биће које твори оруђа, или биће које говори. Није, међутим, упутно ни тврдити да су људи створови који се одликују разумом. Специфична разлика није исто што и битно обележје. Paзум је, додуше, оно што људе разликује од животиња, али то још увек не значи да се већина људских бића у пракси превасходно разумом руководи.

У неком вредносно позитивном или негативном смислу тог израза може се дакле говорити само о индивидуалним, личним, „природама“, мање или више конструктивним и мање или више деструктивним. Из перспективе ове исте диференцијалне теоријске oптике и појам националног карактера, односно менталитета као и оно што Фром сматра друштвеним карактером у најбољу руку могу бити метафоре.

У првом случају реч је о једној врсти културног а y другом случају о једној врсти политичког обрасца. А обрасци се – културни и политички подједнако никад не могу изједначавати са психолошким типовима. Ни културне ни политичке норме нису биолошки поткрепљене – прве су поткрепљене традицијом, друге друштвеним институцијама. Зато се иза поменутих образаца увек скрива мноштво различитих психолошких типова, чиме се разноликост психичке стварности по принципу хипергенерализације своди на само један једини душевни склоп и практично пренебрегава разнолики, разнобојни и сложени свет личних разлика.

Без једне диференциране теоријске оптике није могуће како ваља решавати ни класични проблем слободе воље, схваћене као могућност слободе избора. Кад кажемо да сваки човек може да бира између две могућности које му у неком будућем времену стоје на располагању, замишљамо уместо реално постојећих, међусобно често веома различитих особа, неку непостојећу, апстрактну особу, лишену било каквих конкретних психолошких обележја. Бира, међутим, увек нека одређена личност, са одређеним душевним склопом и тај психолошки чинилац већ унапред опредељује оног што бира за једну од оне две могућности о којима је реч.

ПСИХОЛОШКИ ТЕРЕН
На неодрживост индетерминистичког гледишта указује и сам чин наводног избора као таквог. Идеја слободног избора подразумева да је подједнако могуће и оно што се догодило и оно што се није догодило, а тако не може бити. Детерминистичко гледиште о коме је реч поткрепљују и експериментални налази парапсихологије. У првом реду огледи са означеним седиштима што их је изводио професор Тенев са парапсихолошког института у Утрехту и још спектакуларнији огледи Хелмута Шмита који је показао да су нарочито обдарени субјекти кадри да предсказују чак и процес распадања једног изотопа званог стронцијум деведесет.

Међутим, овако заступати ствар психологије још увек не значи заменити социолошки империјализам оним психолошким. И културни и политички обрасци имају неку своју самосталност и као такви утичу на психолошку раван човековог света, премда на врло различите начине. А колики ће и какав ће овај утицај бити зависи како од природе датог друштвеног поретка, тако и од природе душевног склопа појединаца. Асоцирајући на једно духовито Олпортово поређење, могло би се рећи да исти политички и културни образац код неких особа остаје на површини коже, а код неких продире до сржи костију.

За ово друго, увек је међутим потребан погодан психолошки терен. Тако, на пример, особе ауторитарног или арогантно осветољубивог душевног склопа дубоко интериоризују тоталитарне политичке обрасце, остајући им трајно привржене, и опирући се демократским политичким нормама чак и онда када су оне владајуће. У већини случајева политички обрасци остају ипак ближи површини коже, да се послужимо опет оним истим Олпортовим поређењем.

Управо зато демократија не може бити зајемчена неком тзв. људском природом, већ пре свега одговарајућим друштвеним установама. Зато Попер и каже реч које сам се не једном присећао – да нам нису толико потребни добри људи, колико су нам потребне добре институције. А такве добре, односно демократске институције, плод су стицаја историјских околности, равнотеже друштвено-политичких снага, која се успоставља и потом одржава, а не неки дар природе или дар с неба.

Многе странице мојих списа посвећене су покушају заснивања једне нове дисциплине за коју сам сковао назив психологија знања. Предмет те дисциплине чине односи између духовних творевина и психичких чинилаца, при чему су ме превасходно занимале теоријске оптике филозофа, социoлога и психолога, као и уметничка дела у прози, романи у првом реду. Проблеме што их подразумева психологија знања настојао сам да решавам на диференциран начин. И они који мисле да су духовне творевине нешто као causa sui попут Спинозиног бога, и они који мисле да се оне могу сводити без остатка на неке извантеоријске чиниоце, психолошке у овом случају, једнако греше против начела диференцијације. Постоји читава лепеза различитих односа зависности између теоријске и уметничке стварности с једне стране и психолошке равни с друге стране.

Односи слабије зависности настају онда кад неки психички чинилац одређује смер, односно правац нечије теоријске или уметничке делатности. Следећи, јачи облик зависности тесно je спрегнут са овим првим. Свака усмереност у једном правцу претпоставља неки угао гледања или, тачније речено, неки угао деформације. Извесна једностраност неизбежно је својство сваке теоријске оптике и поруке сваког прозног дела. Једностраност која не потиче услед сазнајних ограничења људског рода уопште, већ услед дејства различитих психолошких чинилаца усидрених у душевном склопу свих стваралаца без разлике.

Најјачи, пак, облик зависности духовних творевина од извантеоријских чинилаца јавља се онда кад неки психички фактор нарушава, односно ремети, њихову унутрашњу логику. То, пак, нарушавање или ремећење испољава се у теоријским структурама y виду противречности, као и у виду такозваних хипергенерализација, а у уметничким делима у прози у облику видљивих и драстичних огрешења о логику мотивације, која се не могу објаснити одсуством уметничког дара самих писаца.

Ваља рећи и то да психологија знања не искључује, већ, напротив, претпоставља иманентну анализу, али и то је оно што је битно – не остаје затворена у оквире те и такве анализе. Управо иманентно тумачење филозофских и књижевних творевина омогућује нам да откријемо оно што смо овде назвали углом деформације, као и оне мањкавости y унутрашњој логици тих истих творевина које се испољавају у виду противречности и хипергенерализација, или у виду огрешења о мотивацијску логику уметничких дела.

Следећа фаза иманентне анализе састоји се у изналажењy заједничког именитеља свих претходно откривених неуралгичних тачака духовних остварења о којима је реч. Тај заједнички именитељ увек указује на неки извандуховни, психолошки фактор, што нам онда омогућује да искорачимо изван круга иманентне анализе и да у душевном склопу самих стваралаца идентификујемо онај најдубљи извор из кога и потиче реметилачко деловање поменутог фактора.

(…)

Онај који ово пише настојао је – и како се њему чини најзад и успео у томе – да диференцирано сагледа и проблем смисла човековог постојања под сунцем, онда кад је меланхолични изазов његових ранијих година почео губити на снази. Меланхолични и осетљиви људи, суочени са чињеницама смртности и пролазности уопште, сопствене, пре свега, склони су да свој трагични доживљај те чињенице промовишу у неко универзално својство људског рода.

Није, међутим трагично само по себи то што лагано нестајемо или одједном умиремо. Трагичан може бити само наш доживљај крхкости човековог постојања. А тај доживљај пресудно зависи од нашег душевног склопа. Међутим, како се људи у свему па и у томе разликују, тако и оно што трагичним називамо није у основи ништа друго до само илузија једног меланхолика. Илузија коју је и писац ових редова дуго имао. И уједно једина која му је још преостала.

2000.

Извор:
СТАНДАРД