Право лице протестантизма

prot-a

У поређењу са католицизмом светитељ Игњатије (Брјанчанинов) протестантизам оцењује као још већи пад. Док је код католика тајна Покајања промењена, код протестаната је потпуно одбачена. Док су католици из Литургије искључили призивање Светог Духа, „протестанти су потпуно одбацили Литругију“. У католицизму још увек присуствује аскеза, премда у њој има прелести, а у протестантизму је потпуно изгубљен аскетски живот, у њему су бездушност и хладни рационализам.

Кад се неки црквени људи одушевљавају либерализмом и реформаторством изражавајући незадовољство традицијом Цркве, није наодмет подсетити да је исто тако својевремено настао протестантизам. Свети оци нам најтачније откривају до чега доводи протестантизам и у чему је његова дубока суштина. Међу оцима Цркве чија је духовна интуиција увек јасно сведочила о најтананијим варкама посебно је значајан светитељ Игњатије Брјанчанинов. Живећи у друштву које је већ искусило утицај протестантског Запада, светитељ Игњатије се више пута изјашњавао овим поводом. Данас, пошто имамо сабрана дела светитеља Игњатија, можемо да склопимо прилично јасну слику о његовом односу према протестантизму.

Оцењујући карактер протестантизма који је изнедрио мноштво професора-теолога, али није родио ниједног свеца, светитељ Игњатије је давао следећу оцену: „протестант је хладно разуман“, то је „земаљски карактер“ који нема никакве везе с Небом. Рационализам протестантизма, који ситничаво испитује слово Писма и не примећује његову дубоку суштину, увек је представљао препреку за озбиљан духовни живот. Размишљајући о Карелцима на Ладошком језеру у чланку „Посета Валаамском манастиру“ светитељ на следећи начин говори о прозелитизму лутеранства међу локалним становништвом, због чега је Православље на финској обали било потиснуто: „Данас стоје лутеранске цркве у којима се чује само слабашна проповед хладног пастора. Он говорећи народу у својој проповеди само површне, научне податке о Искупитељу и Његовом моралном учењу, као да сваки пут држи надгробно слово о изгубљеној истинској живој вери и Цркви код ових људи и у овом крају.“ Дакле, у протестантизму нема истинског живота и вере, већ постоји само разумска ученост с површним наравоученијем. Због тога у протестантизму нису могли да се појаве никаква озбиљна аскеза и дубоки духовни опит.

Не само то, рационализам и недостатак дубине духовног живота довели су протестантизам до одбцивања аскетских принципа својствених традиционалном хришћанству у току хиљаду и по година. Између осталог, протестанти, као и атеисти-безбожници, хуле монаштво, одбацујући то да га је установио Бог. Овакво одбацивање нашло је директно оваплоћење у животу родоначелника протестанизма – Мартина Лутера, а затим се одразило у томе да су протестанти одбацили одговарајуће догматске тврдње Цркве у погледу свагдашње девствености Мајке Божије: „Протестанти, заклети непријатељи Новозаветне девствености, тврде да је Најсветији Сасуд и Храм Божији, Богомајка, након што је родила Богочовека, нарушила Своју девственост, да је постала сасуд људске похоте, да је ступила с Јосифом у односе као жена, да је имала другу децу. Страшна мисао! Скотска и демонска мисао! Богохулна мисао! Она је могла да се роди само у недрима дубоког разврата! Могао је да је изговори и може да је изговара само очајни и одбачени прељубник! Могу да је приме и усвоје само они који су се срозали од образа и подобија Божијег до сличности са животињама, који имају и могу имати поимање о људској природи једино у њеном пониженом, скотском стању… Лутер који је обацио своје монаштво и који је за наложницу узео монахињу која је одбацила монаштво – савез између Лутера и Катарине де Боре се другачије не може назвати, јер се не види да су враћени завети девствености које су дали Богу, – вапије против хришћанске девствености. Против њега заједно с Лутером вапију сви протестанти. Они девственост називају противприродном, противном вољи, благослову и заповести Бога.“

Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) није размишљао о путу ка хришћанском савршенству ван девствености, целомудрености и монаштва. То је онај пут који је био показан у животу Самог Христа и који је налазио оваплоћење већ у првом нараштају хришћана. Протестантизам, одбацујући ове основе православне аскетике, светитељ је природно доживљавао као пад с духовно-моралне висине на ниво живота попут животињског. „Лутерова дела су неиздржива не само за побожног, већ чак и за пристојног читаоца. Она одишу најгрубљим развратом и суманутим богохуљењем… Лутеранство пружа веће повољности човеку који жели да се што је могуће мање обраћа Богу и да се што је могуће мање ограничава у својим телесним жељама.“

У сабраним делима светитеља Игњатија објављен је мањи рад „Лутеранство“, који је написан у виду питања и одговора. Зачетак протестантизма у личности Лутера светитељ сматра за појаву која је апсолутно непотребна за спасење људи: „Ако је Христово учење било довољно за спасење људи 15 векова, чему лутеранство? А ако се призна да је лутеранство потребно учење, самим тим нужно треба признати да је првобитно учење Христове Цркве било недовољно за спасење, што је очигледан апсурд и богохулство.“

Иако су Лутерови напори били усмерени против низа заблуда Римске цркве, код самог Лутера светитељ Игњатије налази три врсте заблуде. Као прво, Лутер је уместо римских заблуда донео своје сопствене заблуде; као друго, неке заблуде католицизма је сачувао, а као треће, поједине заблуде римокатолика је чак и продубио.

Међу сачуваним заблудама католицизма светитељ Игњатије издваја: учење „филиокве“ (што је по светитељевом мишљењу био главни разлог отпадања Запада од Христове Цркве) и обављање тајне Крштења поливањем.

Међу продубљеним заблудама латињана светитељ скреће пажњу на однос према Евхаристији: док су католици изгубили тајну Евхаристије укидањем призивања Духа Светог и молитве о пресуштаствљењу, „Лутер је потпуно одбацио Литургију, јер каже: „Хлеб се пресуштаствљује у устима оних који се причешћују с вером!“

Заблуде самог Лутера светитељ види у следећем. Одбацивши незакониту власт римских папа Лутер је одбацио и закониту, епископско звање и саму хиротонију, прекршивши самим тим установу апостола. Одбацивши индулгенцију, он је одбацио и тајну Исповести. Светитељ указује на једну од Лутерових кључних заблуда: вери се даје предност уз одбацивање добрих дела, наводно, „за спасење је довољна само вера, чак и ако јој дела не одговарају.“

Набрајајући познате Лутерове заблуде: одбацивање икона, светих моштију, молитава упућених небожитељима, већине Тајни и самог Предања с лажним тумачењем Светог Писма по сопственој вољи, – светитељ закључује: „Све ове заблуде заједно, не само да су противне истинској Светој Цркви, већ садрже многе тешке хуле против Светог Духа.“ Односно, то нису просто лична мишљења која се могу толерисати, већ тешка хула на Светог Духа.

Дакле, код светитеља Игњатија нећемо срести чак ни извесне алузије на делимичну благодат ван Православља. Светитељ не види могућност спасења у лутеранству. За светог Игњатија (Брјанчанинова) границе истинског учења се у потпуности подударају с границама православног исповедања, а благодат Светог Духа обитава само тамо где је истина – у Православној Цркви. Упркос савременим екуменистичким идејама светитељ Игњатије се није плашио да протестантизам назове јеретичким збором погубним по душу: „Многи милиони протестаната само Божанско Јеванђеље су употребљавали и још увек употребљавају на зло, на своју погибељ, тумачећи га неправилно и непобожно, клонећи се, наводно због њега, јединства с Васељенском Црквом, чинећи издвојен по душу погубан јеретички збор који се усуђују да називају Јеванђељском Црквом.“

Јерес води само у погибељ. Зато светитељ протестантизам увек помиње у контексту општег пада и разврата, који се пропагирају у Руском царству: „Непознавање православне вере, гледање на њу и на Цркву са становишта идеја које доносе разврат, протестантизам и атеизам, били су разлог што су се поткрале и што су насилно уведене у Православну Цркву, туђе, туђинске и духу Цркве непријатељске одлуке, супротне правилима и учењу Православне Цркве. Манастири су покварени гордошћу и неукошћу разноразних умника, који мудрују и делују по стихијама западног протестантизма и атеизма. Очигледно је свеопште одступање од православне вере у народу. Неки су отворени безбожници, неки су деисти, неки су протестанти, неки су индиферентни, а неки су расколници. За ову рану нема ни лека, ни исцелења. Онај који спасава, нека спаси своју душу!“

Карактеристично је то да светитељ Игњатије протестантизам наводи у непосредној близини атеизма као својеврстан степеник на путу ка све већем одступању од Бога. Протестанти који су се борили против Римске цркве, „заменили су зло злом, заблуде заблудом, злоупотребу злоупотребом“, погазили су, одбацили и изврнули Божанске установе.“

Дакле, светитељ се питао у вези с уобичајеном праксом о чину примања по којој људе који су из протестантизма прелазили у Православље није било потребно крстити. У децембру 1838. године светитељ Игњатије је преподобном Леониду (Наголкину) оптинском старцу, написао писмо у којем се, између осталог, каже: „Покорно Вас молим за једну ствар: обавестите ме да ли у Молдавији и Валахији крсте лутеранце и друге протестанте и због чега. Овде о тим предметима људи данас много расправљају; оберпрокурор посебно ревнује за Православље и сад издаје правила Васељенских и Помесних сабора, јер наша Крмичија углавном не садржи сама правила, већ тумачења под називом правила и дужа тумачења ових кратких. Дај, Господе, да добијемо одговарајућа правила у штампи и да бар мало покренемо раслабљене руке на делање.“

Имамо одговор преподобног Леонида Оптинског: „На Ваше питање о крштавању лутеранаца и других протестаната у Молдавији и Валахији, могу да кажем само оно што сам чуо од покојног старца оца Теодора који је тамо прилично дуго живео – да крсте, а зашто тачно – не могу да Вам саопштим, пошто нисам имао прилике да о томе с њим детаљније говорим. А пошто размишљања која су се данас појавила у вези с овим предметом спадају у догматска, ако постоје недоумице, можда се могу употребити средства из књижице о Царским и патријарашким повељама која је издата ове године, а која су наведена на 4. страници. Ипак, ово треба препустити глави Цркве Господу нашем Исусу Христу и треба Га молити да сачува Своју Цркву чисту, у свој лепоти њеног православног исповедања и да сугерише пастирима који држе Њено кормило да је сачувају безбедном захваљујући чврстом бедему – посредством издавања врло јасних и поузданих саборних правила, да нам да вољу и силу да их испуњавамо и да достигнемо меру духовног раста пуноте Христове.“

У поређењу с католицизмом светитељ Игњатије протестантизам оцењује као још већи пад. Док је код католика тајна Покајања промењена, код протестаната је потпуно одбачена. Док су католици из Литургије искључили призивање Светог Духа, „протестанти су потпуно одбацили Литругију“. У католицизму још увек присуствује аскеза, премда у њој има прелести, а у протестантизму је потпуно изгубљен аскетски живот, у њему су бездушност и хладни рационализам. Као што је познато, светитељ Игњатије је сав свој духовни живот темељио на аскези која се заснивала на светим оцима, у њој је видео чист и јасан пут ка спасењу. Због тога је посебно оштро доживљавао одвратност према светоотачкој аскези која постоји у протестантизму. Дакле, светитељ протестантизам оцењује као губитак кључних установа хришћанства, као својеврсни наговештај коначног губитка у атеизму и безбожности.

Ипак, не сме се тврдити да је светитељ наводно презирао саме протестанте. Оштрина и категоричност његових исказа увек су се објашњавали чињеницом да је одступање од истине у Христу која је јављена у Православљу, одступање од спасења, и да је ово одступање неприметно и због тога опасно. Горчина светитеља због ширења неправославних учења била је горчина због ширења примамљиве лажи која заклања Истину. Уједно, светитељ никад није изражавао презир према самим протестантима.

У целини, оцене које је свети Игњатије дао протестантизну некоме могу изгледати превише категоричне и строге. Ипак, вреди ослушнути духовну интуицију светитеља: пут рационалног осмишљавања истина вере с губитком Светог Предања Цркве повлачи за собом хлађење духовног живота и обавезно ће изазвати губитак догматске чистоте, што често и видимо међу савременим либералима-реформаторима.

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ