Политичка панорама Србије пред парламентарне изборе

Тропроцентни раствор опозиције

•  Лажна опозиција може се користити и једнократно, само за једну сврху и у једној прилици, а вештачка опозиција користи се, по правилу, све време властодрштва. А свима њима власт је данас командовала да фронтално јуришају на изборе;
• Знаћемо ускоро да ли ДС може да функционише уз начела и принципијелно, или може да живи само као апарат за стицање имовинске користи својих функционера;
• Док је Вучић довољно јак Шешељ ће му завршавати непопуларне послове уз фактуре, али ће од исте ватре грејати и своју бирачку базу и крунити напредњачку периферију;
• На жалост, Америка и ЕУ и овом приликом показале су да им до будућности Србије није стало, барем не до оне ваљане која би усрећила грађане Србије. Откинули су добар део те будућности оставивши је да крвари у Вучићевом угризу очекујући од њега да у том комадању испусти нетакнуто, самостално Косово и уреди добросуседске односе са патрљком Србије;
• Шта би иначе могло да буде заједничко отпадницима из ДС, локалним спахијама, Чанку, ДСС-у, удружењу „2 од 5“, ЛДП-у, Зорану Живковићу, и власима који нису Власи?! Шта би друго сем личног интереса могло да буде заједничко свим тим странкама?!

Пише: Славко Живанов

У августу прошле године, говорећи о проблемима и реалним последицама (не)бојкота наступајућих, редовних парламетарних избора у Србији, истакли смо чињенице које српску државу, њено друштво, али и националну перспективу уводе у поље извесних проблема (овде).

Указали смо на аргументе који отклањају дилеме о сувислости учешћа на изборима. Бојкот, изнуђени, најмање лош избор, наметао се безалтернативно, али је истовремено наилазио на мноштво препрека које су постављали снажни, утицајни и моћни политички фактори. С једне стране, чинила је то власт у Србији чији је коруптивни капацитет непрегледан, а арсенал инструмената безмало непресушан, а на другој страни, али на истом задатку, чинодејствовале су западне силе чије је снажне потенцијале и могућности сувишно и наглашавати.

Имајући у виду „чврстину“ те “опозиције” коју је требало убедити да одустане од бојкота (уколико су неки икада озбиљно с тим и рачунали), највећи проблем је, показује се, представљало мучење нестрпљивих “опозиционих” првака да уверљиво одглуме вишемесечни циклус пренемагања, и коначно, с олакшањем дочекају тренутак да саопште народу и свету: “идемо на изборе”, а неки од њих чак препотентно заурлаше: „сви на изборе“…

Доследна Демократска странка

Када су из Стејт департмента поручили српској опозицији да не треба да размишља о бојкоту, Американци су се заправо тек загревали, припремајући се да искористе сваку полугу притиска која им је на располагању. Само су најнаивнији очекивали да ће се ова ствар завршити на речима. Већ сутрадан операција завртања руку је почела, а интензитет „убеђивања“ зависио је од чврстине инсистирања опозиције на бојкоту. Како је већина у Демократској странци донела одлуку да изборе бојкотује, и како се логично дâ претпоставити да се Американци с тим не слажу, све је указивало на расцеп. Иако се та странка по правилу код сваких озбиљнијих политичких превирања цепала, такав развој догађаја није узрок сам по себи.

Већ поодавно англосаксонци имају доминантни утицај на једну касту у тој странци која седећи на две столице, једној у невладиним организацијама, а другој у структурама естаблишмента, комфорно живи од, углавном, америчких грантова, финансијких транши и других слатких бенефиција. Да ли због слепе лојалности и дивљења Западу, искреног веровања да је објективност уграђена у ставове противника српских националних интереса, или због, просто, најамништва, та екипа не жели да функционише у политичкој мањини. Њима је демократија на срцу само ако су испуњена два услова: први, да им доноси материјално-финансијски бенефит, и други, да не секирају менторе у Ленглију. С једне стране, дакле, нису се одрекли корена и марксистичке прошлости кад је реч о политичкој пракси, усидрили су се у бољшевизму, али ипак прате тренд, па као сидрењак не користе утопијски идеализам, већ материјализам високе чистоће.

Појаву овакве врсте и раније смо гледали више пута. Реч је о рецидиву, заоставштини и пракси Демократске странке коју је утемељио и неговао Зоран Ђинђић, и која је ДС неколико пута досад закуцала на једноцифрену подршку бирача, али уз огромно финансијско профитерство њеног руководства. Данас је видљив отклон и покушај већине у ДС да изађу из зачараног круга приватног предузећа, а знаћемо ускоро да ли ДС може да функционише уз начела и принципијелно, или може да живи само као апарат за стицање имовинске користи својих функционера.

Левијатан и Српска десница

Ватра којом се Вучић игра приликом оснивања или озбиљног подржавања ове две организације није безазлена. Као и Милошевић када је формирао Арканову странку и Вучић, такође, жели да саблазни западне политичаре, а да истовремено придобије и део радикалних гласова. Досад је тај посао радио преко црвеног војводе, али са Шешељем се свакако дугорочно тикве не саде. Вучић покушава да експлоатише тај део бирачког тела преко много јефтинијег играча од Шешеља, али роба коју добија за мање новца десетоструки је шкарт. Српска десница и њен вођ, ексхулиган, не може да угрози Шешељеве радикале, ако је том математичком радњом Вучић нешто прорачунавао. Шешељ, за сада, бира мете и напада само оне напредњаке који се не котирају добро на Вучићевом списку, али иако то чини јер има леп политички (а можда и друкчији) хонорар, Шешељ неће напасти Вучића све док не процени да овај од тог напада може да поклекне. Док је Вучић довољно јак, Шешељ ће му завршавати непопуларне послове уз фактуре, али ће од исте ватре грејати и своју бирачку базу и крунити напредњачку периферију.

Но, и Српска десница и Левијатан доносе грађанима Србије огромно осећење угрожености. Државни органи који се немарно односе према незаконитостима које практикују ове организације откривају огромне размере благонаклоности Вучићеве личне власти према њима. Ово су заправо Вучићеве паравојне формације које у предизборној атмосфери добијају и политички, изборни задатак, тек да потврде правило да се апсолутиста, у жељи да сачува сопствени положај, служи свим расположивим средствима која могу да му увећају моћ и власт.

И бојкоташи хоће у парламент

Представице покрета „Један од пет милиона“, међутим, успеле су да победе на неформалном такмичењу за „мис апсурда“. У недостатку елементарне логике буквално им је пало на памет да учешће на изборима оправдају потребом да бојкоташи треба да учествују у раду парламента. Многима је то зазвучало као шала или „фејк“ вест, али убрзо се потврдило да су ове новопечене политичарке смртно озбиљне у свом науму. До дана данашњег нико на политичкој сцени Србије није се осмелио да искаже какву већу будалаштину и глупост. Међутим, не мање изненађење приредили су нам јавни посленици који иако се не слажу са оваквом одлуком, сматрају  да „не разумеју ову одлуку“, или сматрају да је реч о некаквој конфузији, избегавајући да ствари назову правим именом и додворавајући се родитељима те „генијалне“ идеје. Иначе та организације је овиме спала на организацију „2 од 5“, и дефинитивно је сама себе укинула.

Лажна и вештачка опозиција

Између лажне и вештачке опозиције постоји значајна разлика. Лажна опозиција продаје сопствене услуге властодршцу, и прагматично се, интересно, прилагођава свакој новонасталој ситуацији с циљем да обезбеди лични плен. Њена политичка уверења потиснута су у други план, али свакако поседује сопствену интелигенцију. Таквом организацијом не управља се даљински и за власт јесте скупља играчка.

С друге стране, вештачка опозиција нема никаквих политичких уверења, створена је искључиво као клон без интелигенције који маханички обавља задате радње. Док се лажна опозиција може користити и једнократно, само за једну сврху и у једној прилици, вештачка опозиција користи се, по правилу, све време властодрштва. А свима њима власт је данас командовала да фронтално јуришају на изборе. И подигла се на бојкоташе – и ала и врана.

За лажну Вучићеву опозицију бојкот никада није био искрена опција. Или су њиме тврдили пазар, плашили мечку решетом, или безидејно и дакако дезоријентисано лутали као пијани брод. Да је заиста реч о лажној опозицији говори синхронизација политичких потеза власти која не само што таквој „опозицији“ отвара медије и омогућава јој да јавно саопшти све оно што иначе и власт говори о изборним условима, него јој, смањујући изборни цензус, омогућава сигурнији пролаз у парламент. Власт каваљерски плаћа услуге и широке руке награђује своје новорођене савезнике.

Извесно је да су инфраструктурну припрему за овакве маневре обавили Вашингтон и ЕУ, и то тако да дојучерашње политичке противнике дискретно охрабре да се приближе један другом. Играјући све време лажљиву игру у коју су гурнули Тању Фајон, не само да глуми лошег ЕУ полицајца, него и да одигра улогу магарца у овој епизоди, ЕУ је паралелно оставила отворену комуникацију и према странкама које ће бојкотовати изборе. На улогу Тање Фајон, и полузатворена врата која су остала за њом, вратиће се у некој другој епизоди – због координације у будућности, због лакшег превазилажења проблема „Вучић“ када за његово решавање дође време, и због лојалности садашње бојкоташке еврофанатичне опозиције према поливалентној (промискуитетној) ЕУ.

Резиме

На жалост, Америка и ЕУ и овом приликом показале су да им до будућности Србије није стало, барем не до оне ваљане која би усрећила грађане Србије. Откинули су добар део те будућности оставивши је да крвари у Вучићевом угризу очекујући од њега да у том комадању испусти нетакнуто, самостално Косово и уреди добросуседске односе са патрљком Србије.

Такође, преко лажне опозиције нанели су озбиљан ударац демократској српској опозицији јер су драстично компромитовали бојкот. Лажна опозиција у овом тренутку иако има занемарљиву подршку бирача, у некаквом апстрактном збиру сасвим сигурно заузима респектабилно место међу политичким субјектима, али само у предизборној фази. Одмах после избора сви они вратиће се у политичко ништавило било тиме што неће прескочити ни тих три одсто, било због тога што ће их Вучић с радошћу и без напора полупати. Али, штета по Србију ће бити учињена и цех који ће платити најамна опозиција неће поправити опште стање.

Лични интерес – заједнички именитељ

Од самог почетка вишестраначке праксе у Србији гледамо један те исти политички жанр. У неравномерној подели, на једној, предоминатној страни налази се множина политиканата којима је на срцу искључиво лични интерес. На другој страни, груписано је много мање политичара који у свом фокусу имају општи интерес. Ова подела је трансстраначка, универзална и својствена свакој странци, а данас је можемо јасно видети на примеру лажне опозиције.

Шта би иначе могло да буде заједничко отпадницима из ДС, локалним спахијама, Чанку, ДСС-у, удружењу „2 од 5“, ЛДП-у, Зорану Живковићу, и власима који нису Власи?! Шта би друго сем личног интереса могло да буде заједничко свим тим странкама, а заправо лидерима, јер је овде ипак само о њима реч. Нити те странке држе до начела, нити имају чланство, а немају ни страначке организације и демократизма. Све су то предузетници у политици, неколицина лидера и тек нешто најближе шаке сеиза.

У другој колони вршља још једна група странака које предводе тзв. десничари, шапићевци, заветници и остала теледиригована Вучићева опозиција са којом овај има много чвршће везе и који су Вучићев дугорочнији пројекат.

Било да је реч о лажној или вештачкој опозицији, било да је реч о отпадницима за једнократну употребу или вишенаменским и вишекратним Вучићевим сатрапима, реч је о масовним профитерима који се хране на умирућем бићу. Власт је то биће безмало уморила, оковала, а сада њеном крвљу напаја лешинаре који треба тој власти да продуже живот. Сви они су на истом задатку, са својим англосаксонским газдама.

Али, један светли догађај говори нам да нису све полуге управљања у рукама охолих људи. Нигде темељније и горе није затирано Светосавље него што је то чињено у Црној Гори, од 1945. године наовамо. Нигде интензивније и дубље није чупан идентитетски корен једном народу, и нигде се та работа успешније није примила нити се игде успешније спроводила. Џелати у Црној Гори су веровали, а и сви около могли су да поверују да је тај посао завршен, а онда се, наизглед, ниоткуд подигао народ. Та последња линија одбране једног идентитета, једног бића…

Србија је, кажу, велика тајна.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ