Прву бебу у Србији оболелу од тешке леукемије спасила сестра

Деветогодишња Елена преживела је урођену леукемију, а данас је јака и здрава девојчица, иде у основну школу и обожава да свира флауту. Причу о њој доносимо на Светски дан деце оболеле од рака.

Елена се од 15. дана рођења борила са опаком болешћу, а како је протекло дуго и тешко лечење, преносимо из књиге „С друге стране стакла“.

Ево шта је испричала Еленина мајка Ивана, која посебне емоције носи и на децу која нажалост нису преживела слична тешка обољења.

„Елена је на рођењу добила добре оцене. Урадили су јој у болници крвну слику, леукоцити су били повишени.

– Има неку инфекцију. Даћемо јој лонгацеф и проћи ће. Брзо ћете кући – рекли су лекари, неонатолози.

Стигле смо кући и провеле са Елениним татом Драганом и старијом сестром Невеном најлепше две недеље у животу.
Свануо је 15. дан.

Устала сам рано да нахраним бебу. Чврсто сам је стискала у наручју, када сам осетила да је врућа. Убрзо сам схватила и да је малаксала. Није плакала, отежано је дисала, тресла се.

За пет минута Драган, беба и ја смо били у Дому здравља у Лазаревцу. Наша дивна докторка, која и данас прати Еленино стање, одмах нас је упутила у Дечију клинику у Тиршовој.

Са врата су нас послали у лабораторију. Елена је била у полусну. Није добро изгледала.

– Жао ми је. Резултати нису добри. Мораће да остане у болници – изговорила је сестра и пружила нам папире.

Леукоцити су били виши него оног дана у породилишту. И само су расли.

Остале смо у болници. Била је средина маја. Кући смо се вратиле годину дана касније. Живот је променио ток. Све се променило.

Почело је осам месеци агоније. Чекали смо дијагнозу. Нико није био сигуран шта је са њом, мењали су јој лекове, терапије, кљукали је, мучили, исцрпљивали.

На дан Невениног осмог рођендана, Елена је имала осам месеци. Речено нам је да ће нас отпустити кући. Спаковала сам торбе. Елена је спавала.

Онда је у собу, бучно и без обазирања на бебу која спава, улетео један од лекара. Носио је неке папире. Погледао је наше торбе и гласно ми наредио:

– Распакујте се! Не можете кући. Имамо дијагнозу. Елена има леукемију и остало јој је још два месеца живота – рекао је без замуцкивања и хладно, као да је саопштио временску прогнозу или резултат неке утакмице.

Скаменила сам се. Зидови собе су ме притисли, плафон се спустио и ударио ме у главу. Нисам била сигурна да сам га добро чула, а плашила сам се да питам да понови. Одмах се окренуо ка вратима, да иде даље и шири ‘лепе вести’. Пред излазак, обратио ми се још једном:

– Ајде, шта вам је мајка, што сте изненађени? Па зар ви нисте били спремни на такву дијагнозу, после свега – и онда је лудачки излетео, као што је претходно и улетео у собу.

Поглед ми је пао на Елену. Моја девојчица, и даље је спавала. Мирна и спокојна, као и свака друга бебица на свету.

Напољу је била зима, мислила сам:

– Боже, ако треба некога да узмеш, узми мене. Води ме! Само немој њу. Немој њу.

Онај доктор, који ме је избомбардовао њеним стањем, објаснио је касније, да Елена нема времена за хемотерапију.

– Ваше дете има једну од најмалигнијих дечијих леукемија, од које болује само два одсто деце у свету. Она је први случај у Србији. Протокол о лечењу код нас још увек не постоји. Једина шанса јој је да неко из породице буде подударан и да јој донира коштану срж, али то се ретко дешава. Имамо гомилу породица у којима је и по троје деце, па нико не буде донор – био је ‘оптимиста’, као и обично.

– А да идемо у Италију или у Немачку, било где, да тражимо доноре? – питала сам успаничено.

– Нема времена за путовања. Ако нико од вас није подударан, остало јој је још максимум два месеца – речима ме је закуцао за под. Требало је да прође неколико минута да скупим снагу и померим се одатле.

Еленини леукоцити расли су из дана у дан муњевтом брзином. Сутрадан смо сво троје дали крв. Драган, Невена и ја. Три епрувете.

Мој рођендан је 30. децембра, а то је био дан одлуке. Биле смо у Тиршовој. Пробудила сам се рано и случајно чула сестру на ходнику, како некоме говори:

– Станојловићи немају даваоца.

Убрзо се појавила и друга сестра и свег гласа изговорила:

Старија сестра је 100 одсто подударна! Елена може на трансплантацију.

Невена је имала осам година када се од ње очекивало да млађој сестри да ћелије из своје коштане сржи. Психолог ме је саветовао да јој све објасним, дечијим речником…

Пред одлазак на интервенцију ниједном није питала: “Да ли ће ме болети? Шта ће ми тамо радити?“ Не! Само је мислила на сестру и на њен живот. Није чак ни плакала.

Ушле смо у стерилни блок 31. јануара, а из њега изашле 31. марта. Сакрили су нас са друге стране стакла. За то време са Невеном и са татом, комуницирале смо преко скајпа. У међувремену се, 11. фебруара 2011, десила трансплантација. Била је успешна и били смо срећни.

Елена је имала девет месеци. Била је добро, прва четири дана. Петог дана пала је у кому. Мислила сам да никада више неће отворити своје лепе, смеђе окице. Ујутру сам се пробудила, а она ме је гледала и смешила се.

Било је још критичних дана.

Сестрина коштана срж нападала је Еленину кожу. Имала је графт црева, а месец дана после трансплантације појавио се и графт коже, што је било као четврти степен опекотина.

Њена млада, нежна кожа, остарила је преко ноћи и постала јарко црвена, пред пуцањем. Трајало је данима и било је све горе. Онда је једно поподне, доктор Жељко Зечевић, пре одласка кући, дошао да је обиђе и сав депримиран и покуњен ми признао:

– Не знам шта ћемо да радимо ако се ово црвенило не смањи. Жао ми је.

Имала сам молитву пред собом и неуморно јој читала. После неколико сати тог дана њена кожа је променила боју.

Следећег јутра, чим је доктор стигао на посао, дошао је код нас, да је види, да се увери.

– Ово је чудо! Мама, не знам шта сте урадили, али ово је дефинитивно чудо. Јуче сам кренуо кући са посла и био убеђен да је данас нећу затећи живу. Ово је невероватно – рекао је и није скидао поглед са ње.

Били смо почаствовани и срећни што је Еленин живот био у његовим рукама, јер је пожртвован лекар и добар човек пре свега.

Касније тог дана, после одобрења лекара дошао је свештеник и Елена је узела причест.

Од тог дана била је све јача. У априлу смо пребачене у родитељску кућу „Звончица“, где смо провеле месец дана.

Нашој кући, стигле смо првог маја, пуних 12 месеци од првог одласка у болницу. Требало је да прође пет година од трансплантације, да би лекари рекли да је излечена. Ево, прошло је осам и по, а Елена је ‘девојчица и по’.

Елена данас иде у трећи разред. Тврдоглава је. Иде и у музичку школу. Музика је њен живот. Свирала је две године виолину, а онда јој је флаута украла срце.

Воли да се дружи, посебно са децом која су се лечила од рака, а коју је упознала у Удружењу НУРДОР.

По савету докторке родила сам и треће дете – Неду. Било је страха и превирања, али битно је да смо данас сви на окупу.

Најтеже од свега, пале су ми дечије смрти. Оне највише боле…и даље. Данас када одем у цркву, сетим их се, све те дечице. Запалим свећу и помолим се за њих.

Јелисавета

Сећам се мале Јелисавете. Њени отац и мајка упознали су се на Острогу. Заједно смо све пролазили, анализе, снимања, интервенције…Заједно смо се смејали, заједно смо плакали. Јелисавета је ишла на трансплантацију. Није јој се примила коштана срж. Када је Јелисавета умрла, њени родитељи престали су да верују у бога.

Требало ми је сигурно два месеца да се опоравим. Мучио ме је страх, јер се Елена тада још увек лечила. Све је било неизвесно, у ваздуху.

Аца

Еленин друг Аца, поклонио јој је прво Киндер јаје у животу. Данас га се сетимо, кад год једе киндер. Лежао је у соби до наше. Стално је питао мајку: “Како је Елена?“ Заволео је и бринуо за њу, јер је била беба. Када смо биле у стерилном блоку, није могао да је види, али кад смо изашле, застале смо испред његовог стакла и махале му. Био је већ тада јако лоше, смогао је снаге да узврати поздрав, једва је подигао руку, махнуо и насмешио се. Његови болови били су страшни, посебно ноћу, ни тродони му нису помагали. Нажалост, изгубио је велику битку. Недуго после нашег изласка, Аца је преминуо.

Предраг

Прошле године умро је један Еленин друг. Звао се Предраг. Имао је 14 година. Боловао је од неке необјашњиве аутоимуне болести, лекари никада нису установили шта је тачно било у питању. Лечен је цитостатицима и био је трансплантиран. Прошло је осам година од његове трансплантације и болест му се вратила. Можда никад није ни одлазила, само је била у сенци, па нису могли да знају да је ту. Увек сам мислила да кад толико времена прође бићемо безбедни, да је то крај болести. Са његовим одласком, схватила сам да никада нећемо бити безбедни, да нико није безбедан и да можда и не треба да буде.

Немања

Био је ту и Немања. Дечак од 11 година. Леукемију су му дијагностиковали случајно, кад је био на некон редовном спортском прегледу. Умро је само два месеца касније.“

Извор:
ДИРЕКТНО