Огледало културе сећања на коти 2525

Тужан призор са српског светилишта – планинског врха Св Илије на платоу Кајмакчалана, 09 фебруара забележио је Зоран Жугић из Битоља и свој утисак поделио на друштвеној мрежи (https://www.facebook.com/zoran.zugic/posts/10217214338253327). Слике снежних сметова у спомен-капели Св Петра на Кајмакчалану не могу да оставе равнодушним ниједног српског родољуба. При томе, треба се подсетити да су, уочи обележавања стогодишњице од ступања српског војника на „Капију слободе“, надлежни органи Републике Србије уложили поприлична средства у обнову спомен-капеле и костурнице. Свечаност су својим присуством на коти 2525 увеличали председник Републике Србије Томислав Николић и председник Републике Српске Милорад Додик. Оно што у репортажама нису могли да виде гледаоци поред малих екрана, могао је да примети сваки ходочасник који се минулих година поклонио сенима див-јунака, а то је да су радови изведени неквалитетно, као и да посао реконструкције спомен-капеле и околних објеката није урађен до краја. Резултат аљкавог рада огледа се у продирању ветра, снега и кише у српску светињу што неминовно проузрокује њено оштећивање и пропадање.

На жалост, наведени скандалозни пример бачених пара из буџета Републике Србије, из ставке намењене обнављању и реконструкцији војничких гробаља, војних меморијала, костурница, спомен-цркава и споменика није једини случај. Да пажњу читалаца задржимо на македонском простору.

Прво треба констатовати катастрофално стање прилазног пута ка остацима Спомен-обелиска са костурницом – Зебрњака. Јавна је тајна ко, из Републике Северне Македоније, стоји иза фирме која је танким слојем асфалта обновила пут који је трајао само неколико година. Асфалт се највећим делом окрунио, тако да његови остаци више одмажу него што помажу возачима да савладају узбрдицу до споменика. Очигледно да је питању исти сценарио као и на Кајмакчалану. Пажња јавности је задржана на помпезној прослави стогодишњице Кумановске битке, уз присуство највиших државних званичника, без континуираног, систематског приступа одржавању споменика, околног терена и прилазног пута.

Друго, на зидовима Спомен-цркве Св Ћирила и Методија са костурницом у Прилепу не постоји табла са објашњењем да су, у бетонским криптама, положени земни остаци српских војника који су почетком новембра 1912. ослободили „град Краљевића Марка“ од Османске царевине (више о овој теми можете сазнати из документарног филма „Прилепски контрасти“ https://www.youtube.com/watch?v=SltfD93A3gM&t=2008s). Пре пет-шест година (средствима наше државе) обављени су радови на уређењу сутеренског дела храма који су дали поражавајуће резултате. Осим побољшања стања насталог електрификацијом просторије и делимичног уређења иконостаса, влага и буђ на зидовима и на бетонским криптама се поново појавила у истој мери као и што је било пре реконструкције светиње. Поврх тога, некоректан однос свештенства неканонске Македонске православне цркве према преосталим костима српских мученика, прети да прерасте у забрану уласка српским ходочасницима који намеравају да одају почаст својим прецима.

Треће, приликом реконструкције Војничког гробља у Битољу (посебна је тема зашто на улазној капији није уписан адекватан назив Српско војничко гробље) потресно сведочење оставио је Драгиша Страхињић – председник Српско-македонског удружења „СРМА“ из Битоља. Он је био очевидац да су, приликом реконструкције гробља, машинским путем вађени скелети, тако да су се лобање и кости српских ратника котрљале низ падине, а потом сакупљале у заједничку костурницу. А кад к томе додамо чињеницу да су гробна места, уместо српском, обележена заставицом са југословенском тробојком, заокружује се слика нашег „несналажења“ према палим солунцима.

У то да ли су се на грчком простору квалитетније изводили радови реконструкције и обнове вечних почивалишта похрањених српских ратника, може да се увери сваки посетилац спомен-костурнице на Зејтинлику. Списак места на којима се појавила влага у костурници био би подужи, иако су пре неколико година изведени обимни, темељни радови на њеном очувању и заштити са нагласком да се отклони проблем влаге (наравно о трошку пореских обвезника из Републике Србије).

Из напред наведеног кратког осврта на стање споменичког наслеђа на македонско-грчком простору, иницираног недавном вејавицом унутар спомен-капеле Св Петра на Кајмакчалану, закључци се сами намећу и могу се формулисати кроз следећа питања:

Да ли смо достојни својих славних предака?

Да ли је умесно искључиво прозивати надлежне државне органе или се прво самокритички запитати о личном доприносу у неговању културе сећања на претке који су, својим ратним подвизима, задивили цео свет?

Да ли би сваки Србин, барем једном у животу требао да, на светом месту – коти 2525, ода почаст страдалим сународницима, као и Арчибалду Рајсу – једном од највећих пријатеља којег смо имали у својој историји?

Милош Мељанац

Извор:
БАЛКАНСКА ГЕОПОЛИТИКА