Светионик – Бока Которска је спалила Мила

Ко ће бити спаљен ове године у Котору, и на осталим покладним светковинама широм Залива, показаће колико се политика увукла у фештађуне (људе који организују фешту, и воде је до „страшног финала“)

лан сам у континуитету Удружења новинара Југославије, па Србије и Црне Горе, па Србије – преко 20 година. С прстом на челу закључио сам, пишући нови оглед из наше стварности, како никад до сада нисам текст насловио сензационалистички.

Ни у тренутку када читалачко око прелази преко реченице што слиједи.

Бока је Которска заиста спалила Мила.

Пазимо…

У мјесецу смо када се дуж наше обале одигравају многе феште, формом и суштином карневалске, током којих је, по вишевјековној традицији, од Венеције наовамо, дозвољено да пук (обично прије Великог поста) разапне кога хоће, на хумористичан и сатиричан начин.

Обално вишевјековно правило налаже да се у лику Карневала, тог симболичног кривца за све злa у претходној години, по оцјени „судија“, може кастиговати свак, ама баш свак, чак и недодирљиви попут предсједника, или премијера, или њима блиских: сви могу бити осуђени и спаљени, јер се пресуда унапријед зна.

Традиција краткотрајног народног преузимања власти у Котору, главном граду Боке, дуга је преко пола миленијума.

Ко ће бити спаљен ове године у Котору, и на осталим покладним светковинама широм Залива, показаће колико се политика увукла у фештађуне (људе који организују фешту, и воде је до „страшног финала“).

Иако потиче „од гласа народа“, осуда Карневалу (персонификованом зликовцу) умногоме је прожета политиком. Карневали су одувијек задавали бриге и властима, и вјери, и закону, пише Предраг Матвејевић у „Медитеранском бревијару“. Властима – зато што морају да допусте једнократни вентил када им се народ отворено изругује, вјери – зато што су карневалске светковине чиста паганштина, а закону – зато што га пародирају.

Ова година није нарочито плодна за „Карампану“, најстарији обални сатирични лист који једном годишње, за Карневал, излази од 1926. у Котору – јер је сада уређују људи срасли с владајућом странком. Они сигурно неће пљунути увис, венго у страну, тамо гдје се мисли опозиционо. А Которани су, ваља подвући, 2012. године, не само „сахранили Котор“ колективном маском, уз марћо фунебре, посмртни марш, са сандуком и ожалошћеном породицом иза, него и послали на ломачу Монтањара, како се звао Карневал, до пола као мушког Мила, а од пола као женског, да подвуку крвну везу владара (мушког рода) са корупцијом (увијек женског).

С друге стране великог Залива, преко 50 година, одиграва се у Баошићима, на Херцегновској ривијери, централна фешта Празника мимозе. На каскадама некадашњег рибарског мјеста расту управо шуме Acacia dealbata-е, са стотинама стабала. Ако ко заборави да затвори прозор дуж Ривијере – кућа му мирише у јануару и фебруару.

Бесплатна тона рибе с градела, хектолитри точеног вина, цистерна пива, пола тоне цвјетова мимозе, процесија шареног свијета предвођеног Градском музиком, тромбоњерима, мажореткама – и 15-20 хиљада душа… декор је светковине у част цвијета. И то каквог: мимоза се не бере са земље, као љубичица или бијела рада, него јој се расцвјетане гране ломе с дрвета.

Али није о томе ријеч, у тренутку када webom круже пословичне фотографије оних који се већ сунчају на обали док Ловћен увијек под снијегом имају у позадини.

Него је о раскрсници ријеч, на којој се скренуло у зиму 1967, у Норвешкој, када се група новљанских туристичких посленика и београдских новинара запитала како да привуче наше људе – зими? Једни су казивали: Имамо на тоне поморанџи, направимо Празник наранача, па да гуштамо – кад смо већ с температуром стално у плусу! Други су предлагали: Имамо море мимоза, па нек из њих израсте Празник мимозе! Јер коме то још распусно цвјета, док је свугдје снијег и лед?!

И сви мисле: идеја о Празнику да је настала у Боки Которској, а није него је тамо далеко, у Норвешкој, наша душа завапила за нашим југом.

Дакако, и Херцег Нови ће спалити Карневала – кривца за сва зла у претходној години, али је новска традиција сасвим млада, па и смијешна у односу на которску – јер је ова још из доба ренесансе. Но што вриједи традиција толика ако „Карампана“ више није огледало нарави обалних народа који су сви свима род? О, бивало је и раније да је „Карампана“ на страни власти, као „Политика“ у доба Милошевића или Вучића, па су се штампале друге сатиричне новине, као нпр. „Ћакулона“ у Доброти.

Новине добрано могу некога да спале и ријечима, познато је свакоме, посебно сатиричне, што у е-форми стално чини фантастични њуз.нет.

Херцег Нови чак и кад би „спалио Мила“, не би тиме ништа постигао јер је и у заливским оквирима град провинцијалан. Котор опет мора да „спали Мила“. Једино се то рачуна. Живјети у главном граду обавезује.

Током цијеле године, током многих деценија чак – хајде да пред крај уздигнемо фокус и изнад Боке и изнад Балкана – угодно је живјети по главним градовима, није ли?

Али када дође час, а једном дође, неће грађани провинцијског у геополитичком смислу Београда у жутим прслуцима војевати у Паризу, нити ће бити први на барикадама Вашингтона ако, ма не дај боже, пожели да нуклеарном бомбом превентивно брани своје посрнуле интересе по свијету.

Чак и када би сви градови устали и попалили се, или ако би попалили једни друге, зликовац би остао исти.

То је Карневал.

То је ђаво сам.

Извор:
ПЕЧАТ