Јелена Зеленовић: Луин Дејвис и његово дело

„Човек се може свега одрећи, човек да остане. Уметник не може. Без тог дела он је ништа.“

Борислав Пекић „Мегалос Масторас и његово дело“

Крилатица која се често чује ових дана је: „Има посла ко хоће да ради!“ У преводу, има новца свуда само би требало да будеш довољно прилагођен (не компетентан већ прилагођен) за посао који ће ти тај новац донети. Исто тако, народ нариче над судбином уметности и њеним тужним положајем када се она посматра кроз награде (у суштини кроз новац) која се овој додељује или ускраћује. Да спојимо ове две ствари: „Има новца за твоју уметност ако си спреман да је прилагодиш!“

Луин Дејвис, из филма „У глави Луина Дејвиса“ браће Коен, је хтео да ради, али све  се чини, није се довољно трудио. Ако је његова струка писање и свирање фолк песама, што му заиста сјајно иде, зашто Луин Дејвис нема новца макар за зимски капут ако је станарина већ мисаона именица за некога ко сматра стварање и продукцију уметности као свој животни позив? Американци су јасно срочили дефиницију америчког сна у само једној фрази, питању: „What do you do for a living?“  Дакле из ког извора набављаш новац како не би умро? Добри филмови (читај и књижевност, музика, позориште) су они који нам се прикрадају на дневној бази када обављамо рутинске ствари, плаћање рачуна, одлазак на посао, путовање јавним превозом и слично. Узмимо, на кратко, пример најзаступљенијих (они би рекли најслушанијих, али тај израз није тачан због срамно очигледног ограничења избора) радио станица. Када сте последњи пут чули потпуно непознату песму на радију? Возите се негде, возач је укључио радио и не мари много о садржају звука који долази, важно је да није тишина. Врти се тридесетак истих песама. Не бих набрајала које песме и којих извођача, то замара текст. Народ се налази у константној ушушканој наметнутости, блазираности, отупљености, у стању удобног стагнирања ставова, укуса и навика. Сваки мисаони процес или изненадна потреба да се о нечему донесе одлука одвлаче га од много важнијег  задатка: зарађивања да не би умро. Одлуке, мисаони процеси, напор и истраживање су резервисани за период од 9 до 17 часова, све пре и после тога је конзумирање забаве. Прецизније, конзумирање онога што су они предвидели као најбољу могућу забаву која је потребна једном озбиљном, запосленом човеку. Какве то сада везе има са Дејвисом?

Луин Дејвис неће да забавља народ. Да, музика је замишљена као прва у индустрији забаве, и музика онда мора да забавља, не да растужи, не да поставља питања, она је добра као забава и ако забављач жели да заради, мораће да ослушкује шта је одлучено да је забава. Ако жели да остане уметник, онда мора да му буде хладно и неће имати стан, како сазнајемо из овог филма. Професор Владушић је приметио да се сцена која највљује економски фашизам и мегалополис налази  још у „Роману у Лондону“ Милоша Црњанског. Стари Јеврејин неће бити убијен у концентрационом логору, али ће бити пуштен да умре на улицама Лондона, јер његову музику више нико неће да купи, пише и говори професор. Сцена у којој се то понавља дешава се у филму браће Коен. Луин Дејвис, промрзао, гладан, у мокрим чарапама, понижен од стране пријатеља и успутних познаника, долази у Чикаго, директно да се суочи са продуцентом. Седи на столици, на празној позорници преко пута извесног Гросмена са гитаром у рукама и жели опет да покуша. То је кључна сцена. То је Јеврејин који свира виолину на улици. Смрт у филму „У глави Луина Дејвиса“ је смрт уметника заробљеног у екесперименту шачице њих, експерименту мегалополиса. Луин Дејвис је мртав уметник који понавља исти облик понашања пет дана, колико га пратимо у филму, са понеким уступком, великим за њега, али мизерним за мегаломански апетит фашистичке економије која се систематски решава сиротиње, чељади које је сама направила. Као што је тачно примећен мегалополис код Црњанског, тако и код Толстоја у роману „Васкрсење“, јунак Нехљудов у затвореницима види ништа друго него чељад тог истог друштва које ствара законе и баца их у тамнице. Година је 1899:

„Најзад, у пету врсту спадали су људи којима је друштво много више скривило него они друштву. То су били људи запуштени, отупели због сталног угњетавања и саблажњавања, као онај дечак са простиркама и стотине других људи које је Нехљудов видео у затвору и ван њега, и које су животни услови скоро систематски нагонили на потребу да учине поступак који се звао злочин (…) Ови такозвани покварени, злочиначки, неморални типови нису били по Нехљудовљеву мишљењу ништа друго доли исти такви људи којима друштво није скривило непосредно сад, њима самима, већ им је скривило у прошлости, њиховим родитељима и прецима.“[1]

Дејвис нема свој стан, зимски капут, не пристаје на предлог продуцента да свира у групи са већ популарним музичарима, Луин Дејвис љути своје добронамерне пријатеље који су га позвали на вечеру када одбија да свира зарад разоноде устајалог друштванцета поред употребљених судова. Он није забављач. Луин Дејвис је мртав као музичар јер не може да прода своју музику, Луин Дејвис је грађански мртав јер не плаћа станарину и Луин Дејвис је промрзао и могао би да се смрзне до смрти. Тада би коначно био мртав и као човек. Занимљиво је то да и код Пекића уметник умире у столици, не одвајајући се од свог великог дела. У филму продуцент обучен у црно  слуша Дејвиса (Пекићев „црни господин“ из приповетке „Мегалос Масторас и његово дело“) и када се и последњи акорд заврши, изговара: „Не видим много новца у овоме“.   Луин Дејвис тада устаје са столице. Није продао своју уметност, али ипак умире и као уметник?

Иако овде помало огољен, филм вреди погледати због многих рефернци на конзумеризам и индустрију забаве, због дивне музике, одличне фотографије и незапамћеног сценарија који почиње и завршава се истом сценом, а у који стане читав живот. Пет дана, један живот, две смрти (уметника и грађанина) и Луин Дејвис , који остаје само ништа (човек) на рубу егзистенције.

[1] Толстој, Лав Николајевич (1967). Васкрсење. Београд: Нолит, 298.

Извор:
АРХЕОФУТУРА