Нека се спреми Захар: Славни писац изабран за председника партије „За правду“

Која је веза између промене устава и формирања нове политичке партије „За правду“, за чијег је председника изабран један од најпопуларнијих руских књижевника средње генерације?

У прошлом броју „Печата“ текст „Муњевити удар“ закључили смо претпоставком да би Путин и војнобезбедносни табор, користећи се ефектом шока после изведеног уставног блицкрига, на будућим превременим или редовним изборима за Државну думу могли да изађу „с новим лицима, а можда и партијама, и тако мање-више безболно сломе отпор либералних интересних кланова унутар естаблишмента“. Да је такав развој догађаја реалан, показао је већ првог дана фебруара конститутивни конгрес нове политичке партије „За правду“ (За праведност), за чијег је председника изабран један од најпопуларнијих руских књижевника средње генерације Захар Прилепин.

Несвакидашња биографија овог светски познатог писца открива филолога с додатним професионалним полицијским образовањем и богатим добровољачким искуством у специјалним јединицама током оружаних сукоба у Чеченији и Донбасу, те довољно говори о томе ко може да стоји иза наглог политичког успона Захара Прилепина. Ствари око настанка нове партије постају још јасније када се види да је један од двојице Прилепинових заменика политиколог Александар Казаков. Он је средином двехиљадитих био саветник Димитрија Рогозина у партији „Родина“, да би 2014. године постао главни политички саветник председника Доњецке Народне Републике Александра Захарченка, па га стога у Кијеву сматрају главним идеологом Новорусије. И други Прилепинов заменик у партији „За правду“ Александар Бабаков започео је политичку каријеру у „Родини“, али је касније прешао у „Јединствену Русију“ и данас је члан Савета Федерације. Од 2013. године, када му је тадашњи председник Србије Томислав Николић уручио Сретењски орден, Бабаков је постао незаобилазна личност у руско-српским односима.
Промена устава је на симболички начин већ повезана с партијом „За правду“, пошто је њен лидер раније од стране председника Русије Владимира Путина именован за члана радне групе за уставне промене. Захара Прилепина за чланство у овом телу није могао да препоручи ни посланички, нити сенаторски положај, а ни правничко образовање. Новој суверенистичкој епохи у развитку руског правног и политичког система, а која започиње променом тзв. Јељциновог устава, потребна је нова генерација политичких лидера, и то је разлог што се у Путиновој радној групи за промену устава нашао Захар Прилепин.

УРЕДБА БР. 1400

Политички узлет овог књижевника с искуством полицијског специјалца и ратног добровољца, о коме се све чешће говори као о Путиновом наследнику, више него новопредложена уставна одредба о приоритету домаћег права над појединачним одлукама међународних органа, показује да је започео озбиљан раскид с епохом Јељцинове несуверене уставности, коју је у кадровском смислу обележио политички успон либералног економисте Јегора Гајдара. Гајдар је почетком деведесетих година био један од кључних креатора пљачкашке приватизације у Русији, а Јељцинова одлука да по хитном поступку, и противно ондашњем већинском политичком расположењу, донесе нови устав донета је, према писању Олега Рјуманцева, под директним утицајем телефонског разговора који је у августу 1993. Борис Јељцин водио с Билом Клинтоном, и после ког је руски председник изјавио да је Запад „забринут због судбине приватизације“ у Русији. Следствено, именовање Јегора Гајдара, 18. септембра 1993, на место заменика председника владе Русије противно вољи највишег представничког тела, било је у непосредној вези с потоњим доношењем Јељцинове уредбе бр. 1400 од 21. септембра 1993. године. Овом по злу чувеном председничком уредбом било је предвиђено да се нов устав донесе на референдуму натполовичном већином гласова изашлих, а не већином од укупног броја уписаних бирача, како је налагао важећи Закон о референдуму. Јељцинова уредба о поступку доношења новог устава, била је пре свега супротна тачки 1 члана 104 тадашњег Устава Русије, према којој је о промени устава морао претходно да одлучи Конгрес народних депутата.
Јељциновој уредби бр. 1400, која је по речима А. Н. Дормина била „крупна инвестиција у националну безбедност САД“, супротставила се тада већина судија Уставног суда Русије, с председником проф. др Валеријем Димитријевичем Зоркином на челу, а који је због тога, као и установа Уставног суда, убрзо пао у Јељцинову немилост.

ПРЕДЛОГ МАЛОФЕЈЕВА

После дугогодишњег изгнанства из јавног живота, Зоркина је 2003. на место председника Уставног суда Русије вратио нико други него Владимир Путин, а захваљујући његовом поверењу Зоркин се и данас налази на истој позицији. Управо је Валериј Зоркин последњих година био један од главних заговорника промене Устава, чије је доношење 1993. оценио као неуставно.
Тако Путин у еволутивни процес демонтаже Устава из 1993. године креће, с једне стране, с искусним суверенистом Зоркином на челу Уставног суда РФ, а с друге стране с новим лицима у руској политици, какав је не само Захар Прилепин већ и заменик председника Руског народног сабора Константин Малофејев. Управо је он ових дана изашао с предлогом новог текста преамбуле Устава, иза кога је потом стао и врх Руске цркве. Уместо садашње вредносно и национално безличне преамбуле, у којој се ниједном не помињу речи „Руси“ и „руски“, Малофејев је радној групи предложио да се у преамбулу унесе придев „руски“, те да се сходно томе јединствена руска култура означи као духовна основа јединствене цивилизације различитих етничких заједница. Уз то Малофејев је предложио да се Руска Федерација у преамбули означи не само као правни следбеник СССР-а, како стоји у садашњем текст, већ и Руске империје. Према истом предлогу текста преамбуле основу традиционалне руске културе треба да чини „вера у Бога, добро и праведност“. Малофејев је предложио да се у преамбули васпитање предвиди као обавеза државе и да се заштита породице и подстицање рађања уврсте у главне циљеве руске државе.

ИЗГУБЉЕНА ДОКУМЕНТАЦИЈА

Несуверени уставотворац од 1993. године донео је садашњи устав у условима председничке диктатуре, правно оличене у Јељциновој вишемесечној ванредној владавини противуставним уредбама са законском снагом, само захваљујући иностраној подршци. Тада је „прогресивни“ Запад ћутке прешао преко чињенице да на уставни референдум, по свему судећи, није изашло 50% од укупног броја бирача колико се тражило и Јељциновом уредбом бр. 1400, већ 46,1%. Истрага због сумње да је уставни референдум фалсификован никада није спроведена, отуда што је по признању тадашњег председника Централне изборне комисије Н. Т. Рјабова документација трајно изгубљена. Имајући у виду да је тзв. Јељцинов устав донет путем нелегалног и нелегитимног уставотворног референдума, који је најјасније показивао да се тада недостатак унутрашњег легалитета и легитимитета надокнађивао иностраном подршком, чини се сасвим политички оправданом Путинова одлука да о промени устава, којом започиње уставна ресуверенизација Русије, одлуче грађани Русије на свенародном гласању. Тек када се садашњи поступак промене Устава РФ упореди с начином на који је овај устав донет 1993. године, онда се јасно види колико је службени Запад политички пристрасан када оцењује правни и политички систем Путинове Русије као недемократски, а Јељцинов као демократски. За Запад се државна сувереност и демократија, када је у питању руска држава, налазе у обрнуто пропорционалном односу. Вођени у анализама пре свега сопственим политичким интересом, западни критичари нису ни разматрали предложене одредбе којима се у односу на постојећи текст Устава РФ јачају улоге Државне думе и Уставног суда.

Извор: Печат/Зоран Чворовић