Походише ме ноћас опет моји Кучи: „Би се бруко, имаш с ким“

Пише: Невен Милаковић

Написано прије много година, али данас актуелније него икад. Нијесу ме Кучи демантовали.

Походише ме ноћас опет моји Кучи. Не кажем-моји, зато што су ми ујчевина, што ми је крв њина, но да ми душу студену огрију чојством којом су је задојили. Обилазе ме мили ликови озарени људскошћу, снагом мушком, племенитошћу. И увијек са њима дође оно чему су ме прво научили, што су ми у ген утиснули: ПОШТОВАЊЕ. Како су Кучи умјели да поштују! Како су госта дочекивали, како су се пазили да га не увриједе, не кажу коју наопаку… и увијек сам се питао: Откуд то, откуд толики респект према онима који га најчешће нијесу достојни. Донијела ми је зрелост одговор.

Поштовали су друге, јер су поштовали себе, били су дубоко свјесни дивног, али и претешкох бремена које су у наслеђе добили, бремена које стаје у једну, једину ријеч: Љуђи. Имао сам привилегију да познајем велике људе. Озари ми душу сјећање на Арса Вујошевића, Новака Вујошевића, Светозара Лаковића, Комнена Вујадиновића, Ђока Гошовића, Ника Митровића, Драга Вујошевића, Чеда Мирашевића, Ива Поповића, Сима Ивановића, Миљана Божовића, Перковиће, Дедиће, Рашовиће, Милиће… Памтим моје дјетиње дивљење њиховој отмености, одмјерености, памети…Ми смо дјеца гутали сваку ријеч, а и пазило се на сваку ријеч…да се неко не наљути, да се човјек не обрука…

Па опет, толико пута сам био испоштован као да сам одрастао. Сјећам се, одвели ме родитељи код Новака Вујошевића, бијаше руководиоц, господин човјек, маркантан, уман, па ипак тако приступачан. Изнесе њ. жена пред мене кисјело млијеко, а ово било јако житко. Гола вода, рекох. Мајка ме простријели очима. Ја обрисах зној са чела, и наставих: Гола сам вода , баш је вруће. Чико Новак се насмија: Е ево остарих, али се овако не бих умио извући. Биће од тебе нешто, сине. Или ђедо Арсо: Какав је то мудрац био, какав господин… никад сувишне ријечи, повишеног тона… а разумијевање и оправдање за свакога…

Гледао сам ја Куче и кад се наљуте. И тада су им ријечи биле скупе. Обично се сукоб завршавао да: Мучи погани, не блеји, ни једну више… што год потом услиједило, прича би се на томе завршавала. Имају Кучи о чему да бесједе, чиме да се диче, једна су крв, једна им је зла судбина додијелила да буду први међу људима и јунацима. Вазда је било изрода, отпадника, погани, свашточиња… па ипак, нијесу се на такве Кучи претјерано обазирали, јер су се страшили оне народне клетве: Би се бруко, имаш с ким!“

Извор: ИН4С