Дигитална деменција: Како паметни телефони заправо одузимају памет

Не може сједити, не може писати, не може читати, не може рачунати, нема концентрацију, објашњава лекар Ранко Рајовић феномен дигиталне деменције

Због мобитела више не морамо навијати будилицу прије спавања, подсјећају нас на рођендане најмилијих, сервис аутомобила, плодне дане, заправо на све. Посљедице претјераног ослањања на мобителе истражила је екипа „Провјереног“.

Наши нам паметни телефони заправо одузимају памет и доводе до симптома сличних онима једне од најстрашнијих болести данашњице – деменције. Док прсти пребиру и врте по екранима, луче се допамин и ендорфин, па је мозак као на дрогама.

Ово је као дрога  

„Ако мишу уградите електроду у то подручје и дате му могућност да притишће типку која стимулира то подручје, он ће је притискати док се не усмрти. То је толико снажан механизам награде да миш не жели радити ништа друго у животу осим тога“, објашњава неурознанственик Горан Седмак за „Провјерено“.

За дјецу не постоји узбудљивије и примамљивије мјесто од онога на екрану мобитела. То није мит и није тек паушална оцјена. То је знанствена чињеница, каже Седмак: „Мозак је природно привучен таквим стварима које се брзо догађају, брзо мијењају и може у кратком времену скупити велики број информација.“

Тим доктора Ранка Рајовића помоћу апликације пратио је мобителе више од 800 дјеце.

„Родитељи не знају да дјеца устају тијеком ноћи кад родитељи спавају и буду на мобителу два сата. Ујутро тешко устају за школу, а родитељи не знају шта се догодило. Морамо схватити да је ово као дрога и бити опрезни“, објашњава др. Рајовић за „Провјерено“.

Човјечанство когнитивно пропада

Само на данашњи дан просјечни је школарац примио и обрадио више информација него што је просјечан човјек који је живио у 15. стољећу примио и обрадио тијеком цијелог свог живота. Прије девет година на Свеучилишту Харвард, каже Рајовић, проведено је велико истраживање чији су резултати, мало је рећи, забрињавајући. Утврђено је да су дубоки дијелови мозга код испитиваних тинејџера атрофични. „Дубоки дијелови мозга су смањени. Ти дијелови се зову базалне ганглије, нешто као антене које морају примити све информације да их обраде и прослиједе даље. И ако су антене смањене, нема толико пријема информација, нема толико обраде. То је доживотно смањење когнитивних способности“, појашњава Рајовић.

Годинама се овај лијечник, члан Менсе и Вијећа за даровиту дјецу бави развојем и начином на који дјеца уче. Творац је НТЦ сустава учења који се примјењује и у неким хрватским школама. Просјечног ученика посљедњих година може се, каже, описати овако:

„Не може сједити, не може писати, не може читати, не може рачунати, нема концентрацију. Одједном добијемо дијете које не може учити“. Свака је нова генерација нешто слабија од оне претходне, а то се, тврди, никада прије није догађало. „Данас дјеца у односу на дјецу прије 40 година разликују 50 посто мање нијанси боје“, тврди Рајовић.

Могли бисмо рећи да на одређени начин цијело човјечанство когнитивно пропада јер се претјерано ослањамо на мобилне телефоне и технологију. Учећи с екрана, а не с папира, учимо површније, а информације се краће задржавају у нашој меморији. Баш као и оно што натипкамо у односу на оно што испишемо руком. Унаточ томе, дигитализација је код нас темељ реформе школства. Земље које су више улагале у дигитализацију имале су, супротно од очекиваног, лошије резултате ПИСА тестова. Лаички речено, њихови су ученици били лошији. Тако је Аустралија која је прије 10 година уложила милијарде у дигитализацију од ње једноставно одустала јер су резултати били поражавајући.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ