„ЦПЦ“ и „нашепросторна“ књижевност

То ми-нисмо-Срби стање свести, нема никакве везе са „Горским вијенцем“, будући да Његош са „ЦПЦ” перформерима није имао никакве везе

Пише: Слободан Владушић

Онај ко има проблем да разуме целину црногорског такозваног закона о слободи вероисповести, добио је пре неки дан најкраћи могући резиме чији је аутор један од функционера владине групе грађана под називом „Црногорска православна црква”. Отприлике онолико колико поменути закон има везе са слободом вероисповести, толико и та група грађана, необично обучена – издалека наиме, подсећају на православне попове – имају везе са Богом. Тај недостатак међутим, покушавају да компензују добрим везама са владом Црне Горе – која их је окупила – па ишту, поред тога да их се избави од глади, и следеће: да се имовина Српске православне цркве у Црној Гори одузме Српској православној цркви, те да им се потом имовина удели као пословни простор који би онда послужио за извођење перформанса „вера у Бога” у коме ће учествовати хонорарисани глумци који би глумили „свештенике” и хонорарисани глумци који би глумили „вернике”.

Ова операција носи орвелијански назив закон о слободи вероисповести, а није ни закон, већ отимачина имовине, као што није ни давање слободе, већ укидање слободе вероисповести верника Српске православне цркве у Црној Гори као и тамошње Српске православне цркве. Најједноставније речено: то је још једна степеница до коначног решења – укидања српског идентитета Црне Горе и брисања свих оних који су Срби у Црној Гори.

Цео овај закон и његова интенција осим што су језиви – јер шта је језивије од укидања, брисања и ликвидације једног народа – јесу и веома банални. И то на начин на који је о баналности зла својевремено писала Хана Арент, говорећи о Адолфу Ајнхману, нацистичком злочинцу, активном учеснику Холокауста: покушају укидања, брисања и на крају, ликвидације Јевреја. Заиста, када човек размишља о тим људима из Црне Горе који су до јуче били Срби, а који сада 100% својих ресурса троше само на то да докажу да нису Срби и Српкиње (за већи или мању корист) онда човеку прво на памет пада баш та реч – баналност. То ми-нисмо-Срби стање свести, нема никакве везе ни са Горским вијенцем ни са Златним руном, будући да Његош са „ЦПЦ” перформерима није имао никакве везе, као што би и Пекић тешко пристао да му Мило Ђукановић и његова творевина буду политички узор и отаџбина, али зато имају везе са једним текстом из Зете, Независна држава Монтенегро, од 13. јуна 1941. године, Цетиње. Поменути текст гласи овако:

„Бивши начелник управног одјељења бивше бановине и бивши срески начелник Војислав Пекић [отац Борислава Пекића] родом из Дробњака, изјавио је пред италијанским властима да за њега не постоји Црногорство и да се он као такав не осјећа. Одмах после ове његове изјаве саопштено му је да може напустити Црну Гору. Јуче поподне Пекић је морао извршити наређење, те је отпутовао са Цетиња. Његовим стопама требало би послати и све оне остале теразијске лижи сахане како би се Црна Гора ослободила оваквих ‘родољуба’ ”.

Нажалост, слично конципиран закључак, али и језик, могуће је и данас прочитати у етно-чистачким изливима на друштвеним мрежама што не чуди, јер то непогрешиво показује да Независна држава Црна Гора, оваква какве је данас, 2020. године, нема никакав континуитет са оном пре 1918. – тада су њој живели Срби – већ само са оном из јуна 1941. чија се слобода састојала у слободи, односно оних, који једноставно речено, нису променили веру за вечеру (тада то беху италијанске пасте). И то је све. Зато стање свести оличено у Монтенегро максими ми-нисмо-Срби није само толико опасно, већ истовремено и толико банално, ниско и уско.

Отприлике колико и Нинова награда данас. Може се рећи да је она прешла симболички пут од Марка Миљанова (чојство и јунаштво) до анонимног аутора текста из Зете (ни чојства, ни јунаштва). Нинова награда, премда не безгрешна, представљала је својевремено израз оне специфичне културе читања која се развијала у српској култури још од значајног тиража Српског књижевног гласника с почетка 20. века. Та култура читања чини да српско тржиште књиге, процентуално, на основу броја становника, данас буде међу првих десет на свету. Дакле, противно мишљену које нам се намеће – да смо примитиван и неписмен народ – књиге се у Србији читају процентуално више него у многим другим земљама које „природно” доживљавамо као писменије, културније и цивилизованије од наше.

Нинова награда, њена популарност и реноме, стечен пре него што је НИН приватизацијом постао део стране корпоративне структуре, била је једна од таквих конкретизација српске културе читања, али и консензуса који је углавном владао међу члановима жирија; не баш увек, али довољно често да се изгради и одржи реноме награде. То је консензус да се, колико год је могуће, награда сачува од политичких преференцијала и тај консензус или бар некакав привид тог консензуса, одржавао се све до недавно, иако су се последњих неколико година идеолошки неправоверни писци (једногласно или већином гласова, сад свеједно) рутински елиминисали из најужег избора. Овогодишњи састав жирија, међутим, представља исто онако јасну порука јавности колико и црногорски тзв. закон о слободи вероисповести, само што се тим тзв. законом показује да је крајњи циљ брисање Срба у Црној Гори, док се оваквим избором главнине Ниновог жирија показује да је крајњи циљ укидање српске књижевности и њено претварање у тзв. књижевност „наших простора”, регије, Ексјугославије, назовите је како хоћете, само не  српском књижевношћу. Јер српска књижевност је компонента културног идентитета, као што је културни идентитет компонента националног идентитета. И то једног модерног, префињеног националног идентитета, који истовремено поседује и свест о традицији, националној и светској, свест о књижевној иновацији, свест о другом, са којим може да разговара, а да сачува свој поглед свет; добар пример за такву националну књижевност је, рецимо, Павићев Хазарски речник.

Основни тон већине књига и аутора које жири форсира кроз главнину ужег избора као и јавне иступе његових медијски експонираних чланова, те медијску презентацију избора, показују да је у току процес премештања Нинове награде из оквиру српске књижевности у оквире књижевности „наших простора”, а самим тим – јер то је неодвојиво – и претварање српске књижевности у „нашепросторну“ књижевност.

Уколико неко мисли да је та „нашепросторна“ књижевност исто што и југословенска књижевност тај је или наиван или није добро размислио: наиме, програми студија књижевности у бившој Југославији били су тако конципирани да су студенти у Београду, Загребу или Сарајеву, имали пред собом (бар теоријски) јединствени канон југословенске књижевности, што значи да је Црњански припадао (опет теоријски) колико писцу у Београду, толико и у Загребу. Да ли је то данас случај? Свакако не. То показује да „нашепросторна“ књижевност заправо нема готово никакву заједничку књижевну традицију, јер чисто сумњам да студенти кроатистике или бошњачке књижевности пуно знају о канону српске књижевности. Заправо, сигуран сам да их канон српске књижевности и не занима, као што сам прилично сигуран да се на овим студијским групама то интересовање не поспешује. О томе јасно говори чињеница је да рецепција српске књижевности у Хрватској минорна, и када су у питању српски класици и када је у питању савремена српска књижевност, чак и онда када су аутори спремни да тематски и идеолошки подилазе локалном пучанству. Толико о томе како се разумемо.

Књижевни канон „нашепросторне“ књижевности остају дакле, савременици и они класици који се могу „прилагодити” – дакле фалсификовати. Тако су наши писац Селимовић (ни случајно поменути његово самоoдређење као српског писца у тестаменту депонованом у САНУ!) или Андрић (ни случајно поменути да су му омиљене есејистичке теме биле Његош и Вук, као ни став према Косовском завету, као и остале гестове аутопозиционирања у српску књижевност). Додајмо и Киша, члана САНУ (и то заборавити), за кога ће се дозвола да о њему пишу и говоре издавати само особама идеолошког профила Саше Илића. Црњански, Павић, то је већ „фашизам”, Пекић, „интелектуализам без животности”. А оно пре тога, то је „паланка”, „фашизам” и тако даље. Тематски оквири „наше књижевности” су баш услед тог идеолошки руинираног или избрисаног канона невероватно уски: ратови деведесетих и како је лепо било живети у Југославији – другим речима једна замрзнутост у времену, једна избаченост из савременог света и на плану догађаја и на плану идеја.

Зато, данас, у односу на ову нашепросторну књижевност, Роман о Лондону Црњанског или Андрићев постхумно објављени Омерпаша Латас из седамдесетих година или Пекићево Беснило из осамдесетих година прошлог столећа, делују као хипермодерни свемирски бродови у поређењу са половним тротинетима.

Разуме се, ја не сумњам да се и у оквиру тематског оквира ратова деведесетих данас може написати добар роман, али искрено сумњам да тај роман може да препозна жири у коме седи рецимо, особа која је прошле године ламентирала да у „данашњем српском роману преовладавају досада и испразност” те да му логичније било „да међу просечним романима издвојим најпросечније, него да међу бољима изаберем најбољи”. И поред оваквог гнусног понижавања српских писаца, чиме ваљда имплицира свој натпросечни укус, та особа и ове године наставља да партиципира у Ниновом жирију из чега ја могу да закључим само то да се ради о човеку који је у стању да ради непријатне ствари (читање досадних, испразних, просечних романа) ако му то неко (солидно) плати.

Или пак, ако се у том жирију налазе оне две особе чији је број монографија или студија на тему теорије књижевности, историје или интерпретација дела српске књижевности или пак њихово формално образовање у смислу студија књижевности у потпуно обрнутој пропорционалности у односу на њихову идеолошку острашћеност и нетолерантност која иначе карактерише све оне који пишу из позиције моћи, а не из угла знања.

Једино у шта сам сигуран јесте да Нинова награда креће путем регионализације – и зато се из ужих избора сада избацују и они етаблирани аутори старијих генерације чији је једини грех то што немају проблем са тим што пишу српску књижевност. Са овом наградом на исти пут креће и српске књижевност – дакле, у отпад – будући да за надолазеће ауторе, управо Нинова награда, заједно са појачаним медијским хуком, треба да постане репер како ваља писати & мислити.

Као што и онај закон, с почетка текста, треба да буде репер коме се треба клањати.

И једни и други ће у томе успети.

Ако им то ми, остали, будемо дозволили.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ