Иако сам, као редовни гледалац N1, навикао на њихов доследно једнострани приступ стварности, изненадила ме је пристрасност када је 19. јануара група писаца позвала на бојкот НИН-ове награде. На пример, у емисију „Пресинг“ (21. јануар) посвећену овој теми позвана су два представника једне стране, од којих је један председник жирија, а нико од „бојкоташа“, као да су сви били недоступни за N1.
Неколико дана касније друга вест потпуно ми је објаснила овај, на први поглед необичан феномен – инвестициони фонд ККР постао је највећи акционар „Аксел Шпрингера“, власника НИН-а. Истовремено, ККР је до марта 2019, када је већински пакет продао компанији „Би-Си партнерс“, био већински власник и „Јунајтед групе“, а од тада је власник мањинског пакета акција непознатог износа. Јасно је, дакле, шта је мотив за овакву „објективност“ N1 у односу на НИН-ову награду и сам НИН.
Паралелно с овим, у јавност је испливао сукоб „Јунајтед групе“ и „Телекома“ око дистрибуције телевизијских канала. Укратко, пошто две стране нису успеле да се договоре о новом уговору, „Јунајтед група“ је од „Телекома“ ултимативно затражила да прекине емитовање свих програма у њеном власништву, укључујући и N1, да би потом покренула широку кампању у јавности представљајући прекид емитовања N1 као некакву „цензуру“. Да би поништила свој претходни захтев праћен претњом кривичном пријавом, „Јунајтед група“ је изашла с јавном понудом „Телекому“ да N1 емитује по цени од 0,4 евра по кориснику, а која је представљена као „фер“.
Нисам стручан за пословне уговоре, далеко од тога, али чиста логика указује на то да је и ова понуда све само не коректна. Ако би „Телеком“ за сваки од 140 канала, колико их има у основној понуди, плаћао исту цену као и за N1, онда би претплата морала да буде најмање 6.608 динара, а не 1.200, колико сада износи. Можда грешим, али комерцијална вредност једног телевизијског програма одређује се према његовој гледаности. Према подацима које је објавио Media ownership monitor Srbija (пројекат БИРН-а и Репортера без граница, финансиран средствима немачког Министарства за економску сарадњу и развој), гледаност N1 је 2018. износила 0,55 посто, док је РТС, на пример, имао гледаност од 21,62 процента. По овој логици, „Телеком“ би само за РТС морао да плаћа 1.855 динара, јер је 39 пута гледанији од N1.
Ово питање цене, међутим, и није толико битно у целој причи, јер се не ради о комерцијалном него о морално-политичком спору у којем државни оператер злонамерно ускраћује јавност за једину „објективну“ и „професионалну“ телевизију на нашем информативном небу, и то у изборној години, је л’ да? И онда „Телеком“ изађе с понудом да N1 бесплатно емитује преко свих кабловских оператера у свом власништву, кад је већ јавни интерес у питању, док трају преговори о новом уговору, на шта „Јунајтед група“, попут увређене младе, одлучи да прекине све преговоре с „Телекомом“, јер су челни људи ове компаније за њу рекли да се понаша „рекеташки“ (видети поново математичку вежбу горе), што је по њима много гора увреда од називања неког оруђем диктаторског режима које гази људско право на информисаност, чиме су они частили „Телеком“.
Да овде нема морала, да је политика у другом плану, и да је превасходно у питању финансијски интерес, говори и чињеница да је покренута и кампања за отказивање уговора с „Телекомом“ и преласка на мрежу СББ у власништву „Јунајтед групе“, при чему су народу дељени и формулари потребни за превремени раскид уговора. О бескрупулозности, али и снази челних људи у „Јунајтед групи“ сведочи и информација са сајта БИРН-а и Репортера без граница да је покретање N1 омогућено лобирањем у Бриселу да се промени српски закон о медијима како би се омогућило да дистрибутер може бити и произвођач медијског садржаја, што је раније било забрањено, па је „Политика“ била приморана да прода своје киоске. Само што Шесту флоту нису довели у Јадран како би омогућили рад ове алтруистичке телевизије чији би власници и крв своју дали да грађани Србије буду објективно информисани.
Занимљиво је и како је „Јунајтед група“ августа прошле године из своје понуде искључила групу канала из Републике Српске, укључујући и тамошњи јавни сервис РТРС, а да није јавно преко друштвених мрежа својим корисницима нудила формуларе за раскид уговора због промене програма у пакету, што сада чини. Занимљиво је и како нису видели јавни интерес у томе да се грађани Србије могу информисати о дешавањима у БиХ и преко РТРС-а, а не само преко Федералне телевизије, чији програм увелико преносе. Занимљиво је што онда нису сматрали да треба прихватити понуду „Телекома“, који је преузео права дистрибуције ових програма за Србију, о којој је „Данас“ писао 6. септембра, односно да одбијање комерцијалне понуде представља „цензуру“ и „увођење медијског мрака“.
Извор:
СТАНДАРД
