АНТОНИЈЕ И ОБУЋАР

Стицање правилних мисли је праћено свргавањем лажних мисли с пиједестала. Оно има једнак значај као свргавање идола.

Уколико носи у себи лажну мисао, извесну лажну животну поставку човек ризикује да цео живот проживи као идолопоклоник. Или, у сваком случају, да не оствари оно за шта је потенцијално способан.

Тако Антоније, овај становник пустиње, којем се у одговор на молбу јавио чак и Мојсије да би му објаснио нејасна места у Светом Писму, овај човек који је „обузет Богом и посвећен у тајне“, чује глас. И глас му каже да он, Антоније, још није достигао меру једног обућара који живи у Александрији. Антоније напушта пустињу и Бог га доводи у прави мравињак код једног од мрава који има правилне мисли у срцу.

Александрија је једно од чеда Александра Македонског, овог првог истинског глобалисте који је сањао о светској империји. У Александријску луку пристаје на стотине бродова. У њу бродовима и копном долазе људи како би купили и продали робу. Овамо долазе како би чули познате проповеднике или филозофе. Овде се може наћи мноштво оних који траће живот у задовољствима и троше оно што су наследили или зарадили. Овде се странци крију од казне за злочине које су починили у домовини. Овде се може срести све, видети све и сазнати све. Монах овамо не треба да долази осим у некој изузетној прилици.

И Антоније куца на врата до којих га је Бог довео. Куца и чује дозволу да уђе.

Старац моли домаћина да му открије тајну: „На који начин угађаш Богу? Које је твоје делање, односно тајни труд срца који не види нико осим Бога?“

Обућар се нашао у страху и недоумици. Он се не подвизава. Монах га је помешао с неким. Он само ради. Седи покрај прозора, с времена на време гледа напоље и ради. И то је све.

„Ништа нисам помешао, – каже Антоније, – молим те да ми откријеш своје делање.“

Онда обућар у простоти срца говори о ономе што испуњава његову душу.

Док ради он свако мало погледа на улицу којом пролазе гомиле најразличитијих људи. То су људи оба пола и свих узраста, од којих су неки раскошно одевени, а други једва покривени ритама, мештани и дошљаци, они који се доконо шетају и они који журе неким послом. Има их врло много и обућару се чини да су сви добри. Обућар их види као боље од себе. Господ их воли, мисли он. Надвијајући се над посао он с времена на време говори себи како ће се сви ови људи спасити, јер су добри и Бог их воли. „Очигледно, само ћу ја пропасти због мојих грехова,“ – мисли он и наставља да ради творећи молитву.

После ових речи Антоније се клања домаћину до земље и враћа се у пустињу. Чуо је оно због чега је дошао. Заиста, није узалуд дошао. Из Александријске луке испловљавају бродови натоварени различитом робом. Одлази из града и монах односећи у срцу истинско благо – мисао рођену од Духа Светог, мисао која води ка спасењу. „Сви су бољи од мене. Сви ће се спасити, само сам ја достојан погибељи због мојих грехова.

„Сви ће погинути. Ја ћу се спасити,“ – говори горда лаж.

„Сви ће се спасити. Ја ћу погинути,“ – говори савест коју је Дух просветио.

Таква је лекција ове приче и ако је причамо, то је само због смисла који у њој сагледавамо.

Али имам питање.

Или два питања.

Или сто питања.

У сваком случају, ово учење је врло нејасно, иако моја душа осећа да се дотакла истине. Дотакла се парадоксалне истине Божије и одмах се повукла уплашивши се додира.

Као прво, како то „ја ћу погинути“? Нека се „сви спасу“, слажем се. Али ја? Зашто ћу погинути? И како да човек притом не падне у очај?

Осим тога, зар људи не бирају религију по критеријуму истинитости? Зар се људи не поносе својим избором и зар не доказују свима и стално своју религиозну правду? „Ја сам у праву, а ви сте у заблуди,“ – то је први потез у шаховској партији која се зове религиозни спор.

И ми тражимо религију, тражимо у мукама, и бирамо, управо да бисмо се спасили, а не да бисмо погинули. О чему се онда овде ради, питам ја вас? Да ли човек може стајати у истини и бити спреман да умре за њу сматрајући притом све људе скоро анђелима, а само себи достојним погибељи на целом свету?

Испоставља се да се једино тако и може стајати у истини. Можда компјутерски мозак ово и неће схватити, али је људска душа дужна да схвата овакве благодатне парадоксе.

Не познајем друге душе, знам само да су тајанствене и бездане. И још знам да их Господ воли.

Од свих душа на свету познајем само своју и то – делимично. Али ми је и оно што знам о себи довољно да кажем: „Ја сам дете погибељи.“

Као роб који је изложен на продају и којег је купио нови господар ја припадам катастрофи грехопада. Никакви моји напори не доносе ми слободу. Већ сам много пута пробао. Закључак је мучан: ја сам жигосан и окован.

Христос је дошао да ме откупи. Он је заповедио да се раскују моји окови, а за плату је дозволио да Његове руке распрострте до ивице Крста буду пробијене ексерима.

Зар сам у стању да размишљам о туђим греховима и да мислим ко је грешнији од кога, ако су жуљеви од окова још на мојим рукама, а сам Господ је нацртан пред очима као да је код нас разапет (в.: Гал. 3: 1)?

Управо то је знак припадности истини – одсуство жеље да човек размишља о туђим греховима, одбијање да човек мери, пореди и оцењује туђе грехове. Ја гинем – Бог ме исцељује; ја сам доспео у ропство – за мене је плаћен откуп.

Вера је погружавање у свој бол и оплакивање себе као мртваца. И ако се у овом мртвацу пролију сузе, очи очишћене сузом у стању су да виде свет као што је речено: „Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто, него је нечист њихов ум и савест“ (Тит. 1: 15).

И душа може да не осуђује само онда кад носи пред собом сопствену немоћ и кад у сваком тренутку види да нема чиме да се хвали.

А пошто душа не суди другима, ни њој неће бити суђено. Ево шта значи: не долази на суд, већ је прешао из смрти у живот (Јн. 5: 24).

Само, како да човек не падне у очај ако тако размишља? Како да не ослаби и да не тугује, и како да се не убија од жалости?

Добро, рећи ћемо нешто и о томе.

То наша гордост пишти, и шкргуће, и извија се, и неће да умре. Она је та која рађа убиствену тугу и мрачну жалост.

Али Исти је Дух Који нам открива нашу унутрашњу поквареност. Исти је, кажем, Дух Који шапуће и утеху, јер је Он Утешитељ.

Оним изабраним судовима који су у стању да приме Његову реч Дух говори кратке речи и даје им велику снагу. Тако је Силуан Атонски усред велике борбе, патње и искушења чуо: „Држи ум свој у паклу и не очајавај.“ Ове речи и снага која их прати потребни су свима онима који с времена на време осећају како се погружавају у пакао очаја и безнађа.

Дакле, испоставља се да је искуство пустињака тражено и корисно; ма шта „корисно“ – спасоносно је за многе који живе у свету.

Само ово искуство пустињаци могу добити од мирјана, као Антоније од обућара, зато што Бог не гледа на лица, већ на срце. И тамо, у срцу, у његовој страшној дубини коју Дух жели да испуни Собом, бледи све што представља разлике између људи у земаљском животу.

Човек који је заједничар с Богом нема чиме да се горди.

Човек који је заједничар с Богом никога не жели да осуђује како не би отимао власт од Јединог.

Овај човек се смирено моли и са захвалношћу се сећа Христових страдања и Васкрсења.

„Зато нека је у вама иста мисао као и у Исусу Христу“ (Фил. 2: 5) – каже Свето Писмо.

А шта је осећао Исус док је ишао на смрт за искупљење? Да ли можемо да се приближимо начину Његовог размишљања?

Испоставља се да можемо и да треба.

Ове речи значе да једном треба да дорастемо до жеље да се разапнемо за ближњег, само да он буде спасен! И само то је истинска светост и идење Исусовим стопама. Ако тога нема тренутно, а ни на видику, чиме можемо да се поносимо? Немамо чиме, али се поносимо, и те како!

Зар то не значи такође да треба да дорастемо и до молитве Мојсија који је једном молио Бога да га избрише из Књиге живота, само да не погуби народ?

У сваком случају, цитиране речи нас воде у правцу жртве. Не оне која је потребна ради себе, већ оне која се приноси за друге. И један од отаца пустиње је рекао да би, пошто има Христов Дух радо, кад би могао, заменио кожу с било којим губавцем.

Дакле, ово је православље на оним бескрајним висинама на којима човеку губи дах!

Носити крст и не очекивати похвалу; трпети и бити жалостив према другима не очекујући снисхођење. Зар није тако поступао Начелник вере – Христос?

У сваком случају, треба да знамо за ове блиставе висине подвига како никога не бисмо осуђивали и како се не бисмо гордили. Јер подсећање на потребу за смирењем је посебно потребно онима који су одсекли (наводно) грубе страсти и који су почели редовно да се моле и да сазнају нешто свето и (наводно) да схватају. Овакви људи посебно могу (због дивљења себи) да претворе хришћанство у чудовишну пародију, у исмевање светости и у ругање ближњима.

Управо таквим људима је својствено да мисле да ће сви погинути, а да ће се они спасити.

Док у стварности се може да се деси управо супротно.

Протојереј Андреј Ткачов
Извор: Правослаие.ру