ЕП О ЂЕДУ И ТРОБОЈЦИ

Пише: Љиљана Богдановић

Једном Данилу – Данилу Вукадиновићу из Подгорице – ових дана је у сан долазио покојни ђед. Шта се тада догодило – објавили су медији, продискутовале интернет-мреже, разгласио шапат нове урбане гериле, а потом је овај подгорички случај с ђедом и унуком потврдио да се епски заплети у животу најчешће догађају спонтано, те да се њихова снага не може контролисати, планирати, измислити. Ево шта је сам Вукадиновић изјавио у полицијској станици у коју је био приведен прошле суботе: „Вечерас око 23 часа изашао сам испред своје куће и на трафостаници, која се налази поред пута, почео да цртам црногорску тробојку спрејом. Ово сам урадио јер сам синоћ сањао мог покојног ђеда, који се борио за ову државу и био велики Црногорац, и у сну ми је рекао да жели да је нацртам, да жели да види из гроба, јер се гробље и ђедов гроб налазе у непосредној близини.“

Данило је био озбиљан, али све и да се, измишљајући снове, ругао иследницима, драматика ове згоде не би била умањена. Ђедова воља је закон, поручио је саслушани. Разумели су то и они који су га саслушавали. Када нам преци заповедају, то уме да нас до сржи узнемири а потом и управља нашим животом. Отуда подгорички прозни еп о тробојци и ђеду може рачунати на дуже трајање, свеједно што је записан нелитерарно, у званичној полицијској бележници.

У данима који су уследили догодио се заплет који је увећао моћ епске цртице о деди и унуку – овом епизодом почела је у Црној Гори неочекивана и фасцинантна револуција названа „графитном“. „Талас мирне, ненасилне, па и шмекерске графитне револуције захватио је нашу земљу, а њени носиоци нису ни политичари, а ни јавне личности, већ су главни протагонисти млади људи“, твитују одушевљени посматрачи. Духовита и неукротива снага отпора настављена је и још увек траје широм Црне Горе, у градовима и селима, на путевима, мостовима, зидовима и јавним местима. Тробојка – стара црногорска и српска застава – постала је лозинка којом се дозивају и препознају они који су уједињени у храбром пркосу, у одлучности да бране и одбране оно у шта верују. Учествују стотине и хиљаде младића налик поменутом ђедовом потомку Данилу. „Шмекери“ опремљени четкама, фарбом и спрејовима пркосе, зачикавају, чине смешним и немоћним наоружане режимске батинаше, фрустрирају званичнике који наређују да се тробојка, као симбол стран савременом монтенегринском бићу, прекречи, префарба, уништи…

Исправност уверења да велики драматичари заплете својих драма не измишљају јер живот увек иде испред маште, данас потврђују усталасана и одлучна Црна Гора и тамошња догађања епских размера. Од изгласавања злонамерног и опасног Закона о слободи вероисповести, отпор (донедавно) незамисливе снаге, уз учешће десетина хиљада грађана, претворио је готово целу земљу у јединствену европску позорницу. На тој великој сцени, у достојанственој, митској тишини, исказује се чврста воља и изводи комад за сада безимен, али неретко шифрован појмовима „чојство“, „снага“, „јунаштво“. Када су дан уочи празника Светог Саве широм Црне Горе одржани нови молебани и прошле литије масовније него икад, а владика будимљанско-никшићки Јоаникије пред близу 20.000 људи у Бијелом Пољу поручио: „Боримо се вером и љубављу за наше светиње, а ако буде требало, борићемо се и својим животима“, постало је јасно да се Црна Гора умирити неће!

Поруку о „животима“ као највреднијем залогу у борби од које се неће одустајати, владика је рекао једноставно, непосредно, чак без призвука претње владајућем режиму. Време је тробојке. Време је српског бића Црне Горе. И није случајно што је баш уочи празновања Светог Саве у Српској кући у Подгорици отворена изложба Црна Гора – народ, језик, црква кроз историјска документа, у којој је аутор Јован Б. Маркуш сабрао „документа која сведоче о српском бићу Црне Горе“.

Из овдашње перспективе бива јасно да се у актуелним догађањима у овој држави проговара митским језиком и да се успостављају везе с историјским категоријама. Стога се у покушају разумевања смисла у овом јединственом и неочекиваном покрету народа без устезања потежу и прејаке речи и заоштрене дихотомије: добро–зло, величанствено–обесхрабрујуће, привлачно–одвратно…

У великој друштвеној драми која дуже од месец дана потреса земљу, владајућа црногорска елита доследно се држи улоге актера који живе у својеврсном паралелном свету, у ирационалном, дакле неутемељеном конструкту чија су правила и истине другачији од очигледних! „Ударом на темеље Цркве, власт већ сноси тешке последице, од којих, у политичком смислу, нема опоравка“, каже нам подгорички новинар Дражен Живковић.

Феномен друштвених и политичких паралелних светова – у оквиру којих се у једној националној заједници „о истом тврди различито“ – дакако није својствен само савременој црногорској јавној сцени. Искуства растакања смисла, неговања хаотичности и одсуства стратегије у различитим аспектима јавних и државних политика нису ексклузивна подгоричка пракса. Када харвардски професор Стивен Волт (текст „Амерички хибрис ароганције“ у овом броју Печата!) данас констатује: „Једном када јавни дискурс постане потпуно одвојен од реалног света, проналажење стратегије која ће заправо функционисати у том свету постаје готово немогуће“, не препознајемо ли у овој језгровитој и опомињућој мисли посредни анатомски рез, или добар савет подгоричкој управљачкој касти?

Према правилу да се у великим драмама поштују унутрашњи захтеви композиције, па после увода и заплета следе „врхунац, преокрет, расплет и крај“, актуелни владар Црне Горе доприноси заплету, на начин из којег се не могу наслутити ни ваљан расплет, а ни разуман крај. Обраћајући се најпре оним грађанима Црне Горе који учествују у молебанима и литијама, али и актерима поменуте спреј-револуције, Мило Ђукановић почетком ове недеље поручује да не дозволе да буду „део лудачког пројекта“: „Нама се чини да сте у мисији посрбљавања Црне Горе. Чини ми се да желите да вратите Црну Гору у ону пређашњу представу како је Црна Гора друга српска држава. И то је заправо суштинско неслагање великосрпског национализма са црногорском независношћу.“

Оним грађанима његове земље који због оваквих и сличних изјава кажу да је „режим отуђен од реалности и да живи у некаквом свом имагинарном свијету“, Ђукановић је, иступајући управо на Савиндан у Тивту, здушно изашао у сусрет. „За сваког ко познаје историју, нема дилеме, све док је трајала црногорска држава, трајала је и Црногорска православна црква. С обзиром да је Црна Гора присаједињена Србији логично је било да црква буде присаједињена СПЦ. Одлука је била политичка – нестала је држава. Ако је било логично да 1918. нестане црква када је нестала држава, шта ћемо са 2006. када је обновљена држава? Обновићемо цркву, наравно.“

Закључимо: за сваког ко у стварности узнемирене и духом националног бунта дубоко прожете државе (са)слуша цитирано Ђукановићево резоновање, послужимо ли се његовом говорном фигуром – нема дилеме. Луцидно је о томе пресудио харвардски професор: „Проналажење стратегије која ће функционисати у том свету постаје готово немогуће.“ Тако бива када се званични политички дискурс, у својој фантазији, потпуно отуђи и с реалним светом престане да комуницира. Премда раздвојени, ови светови, наравно, слуте да такво – паралелно и удаљено – живљење носи клицу која није безопасна и најављује будућност која није успокојавајућа.

Извор:
ПЕЧАТ