„Све до 1918. године Цетињску Митрополију сматрам АУТОКЕФАЛНОМ”

ГОЈКО ПЕРОВИЋУ, НА ОСНОВУ ЧЕГА ТВРДИШ ДА ЈЕ МИТРОПОЛИЈА[1] СПЦ У ЦРНОЈ ГОРИ БИЛА de facto АУТОКЕФАЛНА?!
„КО УМИЈЕ ЛАГАТИ – НЕ УМИЈЕ ВЕРОВАТИ!“, рече Његош!

Имајући у виду да је ректор богословије СПЦ на Цетињу, Гојко Перовић, превествено свештено лице и носилац чина протојереј-ставрофор СПЦ, његово мишљење МОРА да буде у складу са канонским правом, а не произвољно тумачење и лични утисак о историјском статусу Митрополије црногорско-приморске ван канонских (правних) норми!

Перовић врло перфидно жонглира терминима аутокефалности и самосталности, доводећи јавност у заблуду да то није исто, de facto ПРИЗНАЈЕ НЕПОСТОЈЕЋИ аутокефалнистатус Митрополије црногорско-приморске, што је НЕДОПУСТИВО ЗА ЈЕДНОГ ПРОТОЈЕРЕЈА СПЦ и захтева реакцију Синода и Сабора СПЦ!

Српски народ, који величанствено брани светиње СПЦ у Црној Гори од антихриста Мила Ђукановића и распопа Мираша Дедеића, мора да буде спреман да их брани и од свештенства СПЦ које недопустиво крши канонско право.
МОЈ НАРОДЕ, ЗАПАМТИ СЛЕДЕЋЕ:

1. Термини аутокефалност и самосталност имају исто значење статуса Цркве. Неодвојиви су. Грчка реч Аутокефалија означава организацију, која САМА (аutos) има своју главу (kefale), која има спољну и унутрашњу самосталну власт, и тиме је независна, самостална од било које друге земаљске власти, има суверену власт (summa potestas).
2. Под канонским појмом сматра се да је аутокефална црква „она која не добија своју власт од друге цркве, него од самог Осниваоца Цркве Исуса Христа преко хиротоније свог поглавице и осталих својих епископа од својих епископа“.

То значи, црквена власт је хиротонија, која потиче од једног субјекта црквене власти Исуса Христа, који је своју земаљску власт предао Апостолима, а ови својим пријемницима епископима, и то је једна канонска власт цркве. Дакле, хиротонија од својих епископа је језгро аутокефалије. Тамо где нема овога језгра нема својега епископата као ни аутокефалије суверене власти.

3. Епархија Црне Горе после 1766. год. имала је само једног епископа, ретко када двојицу, а понекад ниједног, што се дешавало кад и онај једини епископ умире (као што је био случај после смрти митрополита Висариона Љубише 1884.год., када је архим. Митрофан Бан био администратор тадашњих двеју епархија), све док други добије хиротонију у другој цркви, и то од епископа те цркве.

За постајање аутокефалне цркве потребно је имати унутрашњу хијерархију, а онда вољом епископата – свих епископа једне цркве, који је канонски фактор, може да се тражи право аутокефалије од Матице, тј. мајке-цркве, која је једини канонски фактор – воља њеног епископата.

То значи да за добијање аутокефалије ЈЕДИНИ ПУТ је тражење од мајке-цркве, испод чије се суверене власти жели да се издвоји и једини фактор аутокефалије је ова мајка-црква по вољи свога епископата способна дати аутокефалију.

Из овога следи, Епархија Црне Горе НИЈЕ ИМАЛА УСЛОВЕ НИ de facto да тражи аутокефалију са једним епископом, а да је и имала услове могла је тражити само од мајке-цркве Пећке Патријаршије, али пошто је она била подчињена Цариградској патријаршији онда je то могла једино учинити од ове цркве, као што је то учињено у обновљеној Србији.

Историја не зна да је Епархија Црне Горе, која је имала скоро увек само по једног епископа, икада и од кога тражила аутокефалију, нити јој је то икад ико канонски дао!

И само онај који би нашао доказ о тражењу аутокефалије и зато писмену дозволу да ју је добио, тј. објавио томос-писмо издато од мајке-цркве надлежне за то, може да оспори горе наведене тврдње.

4. Ово је најбитније!

Канонско право, и право уопште, не познаје аутокефалију са егзархом на челу! Сама реч егзарх је грчка реч и у православној Цркви стоји у титули оног епископа коме поглавар његове аутокефалне цркве — самосталне цркве; цркве која не зависи ни од једне друге самосталне цркве, “дадне овлашћења да га замењује у одређеним пословима”. То право може да се сузи, ускрати и није наследно — преносиво на наследника епископа коме је дато. Према томе, Митрополија цетињско-приморска никада није могла да буде аутокефална, а самим тим ни самостална јер њен епископ, аутокефалије поглавар, не би могао бити ЕГЗАРХ — ЗАМЕНИК ПОГЛАВАРА друге неке аутокефалне самосталне цркве, у овом случају „Свештеног Трона пећког“, од које се његова црква Митрополија цетињска, наводно одвојила.

Историјски подаци говоре о томе да је од владика из куће Петровића Његоша само владика Василије канонски добио права егзарха и то овлашћење, као што је претходно објашњено, је неспојиво са аутокефалношћу јер се међусобно искључују! То овлашћење егзарха добио је од православног архиепископа Пећког и „всеја Сербији, Болгарије, Далмације, Босне, обоњпол Дунаја и цјелог Илирика патријарха Атанасија“ кога је 22. августа 1750.године хиротонисао у Београду, и том приликом доделио му титулу и права која су на основу ње.

Дакле, егзарх НЕ МОЖЕ ДА БУДЕ ПОГЛАВАР АУТОКЕФАЛНЕ ЦРКВЕ ЈЕР ЈЕ ОН ЗАМЕНИК ПОГЛАВАРА И СЛУЖИ МАЈЦИ ЦРКВИ – КОЈА ИМА СТАТУС АУТОКЕФАЛНОСТИ!

5. Владика Петар I Петровић хиротонисан је 13. октобра 1784.год. у Сремским Карловцима „во епископа Чернија Гори, Скендерији и Приморја… тјемже убо всјеи, нарочно жев Богохранимој Черној Гори, Скендерији и Приморју духовнога и морскаго чина“, наводи се у дипломи која је му је тада издата. Карловачки митрополит, иако је био поглавар једног дела Пећке патријаршије, тј. једне епархије, није му могао дати никаква права замене, а камоли права „егзарха“ за епархију која му није била под јуриздикцијом-влашћу.

Петар I ни Петар II нису ништа предузели, а камо ли учинили на доношењу било каквог г закона о уређењу цркве, зато у тзв. „аутокефалији“ није било ни црквених сабора, синода и више епископа (бар двојица) што све ово мора имати свака аутокефална црква. Тада је у Епархији Црне Горе био само по један епископ, који је био и управитељ Црне Горе и владика Епархије Црне Горе. И Петар I и Петар II били су без редовног школовања и богословског образовања. Управо, били су самоуци. Сами свештеници знали су само читати и писати и служили су се само Требником, а ретко ко од њих је имао Псалтир и Часловац.

После владике Петра II Петровића Његоша у Црну Гору дошао је на власт кнез Данило, који је дотадашњу тзв. теократску власт, којом је владао владика, поделио на световну и црквену али није донео ама баш ниједан закон о црквеној власти.

Кнез Никола није поштовао учење цркве, и зато није поступао по том учењу ни 1903.год. ни 1904. год. када је донео уставе о тзв. синоду и конзисторијима, јер је он цркву сматрао као сваки други државни извршни орган његове самодржавности, и зато је њене органе декретом постављао у име извора власти која је потицала једино из његове воље. То сведочи и у његовом постављању првих чланова Конзисторија на Цетињу, издатом 1. јануара 1904. и објављеном истог дана у Гласу Црногорца, које гласи: „Ми Никола I, по милости Божјој, књаз и господар Црне Горе, на предлог нашег митрополита, а на основу члана 10. о устројству Конзисторије, постављамо: за председника Конзисторија његово преосвештенство митрополита Митрофана Бана; за редовне чланове: јереја Марка Мартиновића, јереја Илију Јовићевића и јереја Мираша Вукића; за почасне чланове: свештеника подгоричког Крста Поповића и свештеника сотонићког Сава Вукосавовића; за секретара ђакона Ива Калуђеровића. Наш митрополит нека изврши овај указ. Никола I с.р.; митрополит Митрофан Бан с.р“.

Кнез Никола на све ово био је подстакнут покретањем још 1885.год. питања о обновљању Пећке патријаршије, боље речено о враћању у њој редовног стања, и ко од њених тадашњих делова има право на њен Трон у Пећи, а то је питање било нарочито оживљено 1904.год. и то полемички, што се подударало са његовом жељом да дође на СРПСКИ престо у Призрену. О томе се сазнаје и из његовог ратног прогласа објављеног у Гласу Црногорца 23. септембра 1912, којим је позвао своје Црногорце, да похитају у борбу за ослобођење Метохије, где ће се срести са браћом Србијанцима.

Из свега наведеног, Митрополија Црногорско-приморска НИКАДА НИЈЕ БИЛА НИ de facto НИ de iure аутокефална тј. самостална!

Шта ћемо сад Гојко Перовићу, ректоре богословије на Цетињу?!

Гордана Бераров Валчић

———————————————————————————————————————

[1] На званичном сајту митрополије црногорско-приморске скинут натпис у наслову „Српска православна црква”. Стоји само митрополија црногорско-приморска. Чија је то митрополија, које цркве? – Нема! Амфилохије се потписује као митрополит црногорско-приморски без назнака којој цркви припада. А требао би да се потпише: Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Пећког Трона Српске православне Цркве.

Извор:
АРХАНГЕЛ ГАВРИЛ