Др Олга Четверикова – Наука у служби рата (други део)

Како корпоративне елите САД увлаче универзитете у систем америчког војнообавештајног и финансијског комплекса, који има за циљ достизање трајне технолошке надмоћи над противником

Наручилац процеса глобалне реформе образовања је војнообавештајна-финансијска заједница САД која контролише интернет, а главну улогу у свему имају амерички универзитети, који су саставни део те заједнице и решавају војнообавештајне задатке.

Скоро две трећине америчких универзитета, нарочито они водећи, представљају моћне образовне, истраживачке и научнопроизводне приватне корпорације, тесно повезане с бизнисом, индустријом и системима управљања. Они су од почетка деловали као универзитети предузетничког типа, који су, с једне стране, продавали образовне услуге, а с друге на тржиште износили научнотехнолошке изуме професора и студената, каже у разговору за „Печат“ Олга Четверикова, директор Центра за истраживање духовне културе и идеологије при Институту за фундаментална и социјално практична истраживања Московског државног универзитета, дугогодишњи предавач на Московском државном институту за међународне односе при Министарству спољних послова Руске Федерације.

Ко финансира овакве пројекте?

Важан извор њиховог финансирања су донације спонзора, „инпути“ од корпорација, банака, фондова и грантова, око којих се води стална конкурентска борба, која се дотиче свега – од професорског колектива до фондова за научна истраживања. Додајмо да нарочито место у обликовању корпоративне структуре има систем управљања, који је хијерархијски и унитаран. На челу универзитета је председник, потчињен универзитетском савету, у који улазе бизнисмени, велики добротвори, професори, научници, политичари, чланови локалне државне администрације. Управо овај старатељски савет одређује стратешке правце развоја универзитета, остварује финансијску и правну регулативу, контролише и води његову делатност. Тако универзитети постају моћни фактори развоја различитих региона САД, јер се око њих формирају снажне структуре техно-паркова, као што је то било у случају Силицијумске долине, која ја настала захваљујући Стенфордском и Калифорнијском универзитету. Под три, универзитети су главни покретачи развоја научног знања и „мотори“ иновативног развоја, јер имају огроман обим фундаменталних истраживања, што их разликује и од европских и од руских универзитета, који су се пре свега бавили образовањем, док се највећи део научних истраживања обављао на академским и стручним институтима. У САД научноистраживачка заједница има корпоративно, организационо и идејно јединство око темељних питања домаћег „дневног реда“ и утиче на исти јер је повезана са Националном академијом наука, Националним саветом за науку, Националним научним фондом у којима се налазе представници универзитетских корпорација. Они делују и кроз утицајне асоцијације универзитета, али и професионалне заједнице.

Често се говори о својеврсној „милитаризацији“ образовања у САД. О чему је реч?

Јасно је да истраживања водећих америчких универзитета имају значајну улогу у војноиндустријском комплексу и финансира их Пентагон, који је, на основу рада научних установа, створио мрежу сопствених истраживачких центара (UACR). Агенција за напредна истраживања у сфери одбране (DARPA), која припада Пентагону, и која обезбеђује технолошку предност оружаних сила САД над осталим армијама света, блиско сарађује са Масачусетским институтом за технологију, Универзитетом Карнеги Мелоун, Стенфордом и Харвардом. Ту је и IARРA, Агенција за напредна обавештајна истраживања, која је створена 2007. на темељу постојања Одељења за напредне технологије и по иницијативи начелника здружених обавештајних служби САД чији је штаб у новом кампусу Универзитета Мериленд (M-Square). Сви сарадници и студенти овог универзитета могу да учествују у програмима и пројектима ове агенције на основу отворених стандарда за сарадњу (а тамо има 39 хиљада студената и 3.750 предавача).

Приоритетни задаци Агенције за напредна обавештајна истраживања су системи сакупљања података, интелектуална анализа, коришћење технологије виртуелних светова, коришћење социјално-културних и језичких чинилаца у обради прикупљених података, као и системи информационе безбедности.

Дакле, наука и образовање служе за актуелна и потенцијална ратна дејства. Колико је ту реч о природно-техничком комплексу наука, а колико о хуманистици?

Након усвајања Стратегије безбедности 2015, са низом документа који све то конкретизују, делатност америчких универзитета добија на нарочитом значају, јер је управо на њима концентрисана разрада когнитивних, бихејвиоралних, образовних и других хуманитарних технологија (тзв. „хај хјум“ технологије, високе технологије у области хуманистичких знања), које се користе у тзв. бихејвиоралном рату. Остварење ових технологија могуће је само ако се створи јединствени образовни простор, који је у исти мах глобално тржиште образовних услуга. Користећи паролу интернационализације, амерички центри намећу своју програме и привлаче све шире кругове младих научника из иностранства, као и истраживаче и студенте, и, што је најважније, у своје мреже увлаче саме образовно-истраживачке центре других земаља, укључујући их у приватне транснационалне бизнис структуре које су, како рекосмо, на овај или онај начин повезане с војнообавештајним комплексом САД. На тај начин корпоративне елите универзитете других држава увлаче у систем америчког војнообавештајног и финансијског комплекса, који има за циљ достизање трајне технолошке надмоћи над противником с намером да овај буде заувек поражен.

Какве су, по вашим увидима, особине глобалног тржишта образовања?

Пре свега, због појачане конкуренције, брзих измена на пољу технологије и пораста економске несигурности, бизнису су потребни радници који су крајње флексибилни, кадри да раде у различитим културним и технолошким срединама. У складу с тим, стално се траже нове компетенције и нове форме обуке. Расте потражња за убрзаним образовањем, које раднике припрема за узак круг задатака на датом радном месту. Истовремено расте и потреба за доживотним образовањем које омогућује да се персонал стално преквалификује и доквалификује у складу с променљивим задацима. Све то поставља нове задатке и пред школско, и пред високошколско, али и пред професионално образовање и обуку.
Такође, дигиталне технологије мењају методологију којом се стварају и преносе знања и навике, процес оцењивања и управљања образовним установама. Те су технологије транснационалне и транскултурне, доступне свим друштвеним слојевима, могу да уђу у сваку организацију и сваку породицу, без обзира на политичке, етничке и религиозне разлике.

Колико све то води нестанку идеје знања као нечег што превазилази утилитарност техничке примене и што има, поред практичног, и „онтолошку“ вредност?

Не треба заборавити да се низ нових решења везаних за образовање остварује путем технолошких стартапова, које инвеститори оцењују као један од најперспективнијих праваца развоја. Зато се у области образовања огромном брзином појављују нови играчи, који активно преузимају процес обуке како би што флексибилније реаговали на потребе корисника, при чему нису ограничени националним законодавством. Алтернативни системи су привлачнији зато што традиционални образовни системи школског и универзитетског образовања постају све скупљи. На тај начин ван традиционалног система образовања ниче нови, транснационални тржишни систем, који замењује оно што је било традиционално образовање, али доноси и сасвим нове образовне стандарде, као што Фејсбук успоставља нове стандарде интернет комуникације.

Најефикаснији механизам у овој области постало је онлајн (на даљину) образовање, чија је најприсутнија форма Масовни отворени онлајн курс (МООК), са најширим интерактивним учешћем уз коришћење технологија електронске обуке. Курсеви су се појавили још 2006, али су постали популарни 2012, када су покренуте најбитније америчке МООК платформе: Coursera – на основи програма Стенфордског универзитета и уз учешће Принстона, програм Мерилендског универзитета (23 милиона корисника), ЕdX – на темељу програма Масачусетског и Харвардског универзитета (десет милиона), Академија Хана – уз учешће Гугла и фонда Била Гејтса (15 милиона), Udacity – Стенфордски универзитет, уз учешће Технолошког института Џорџије и Гугла (4 милиона).

По моделу америчких универзитета као приватних корпорација почели су да преуређују и европске универзитете, који су подвргнути озбиљним реформама у складу са захтевима глобалног тржишта. Како све то функционише?

Главни наручилац образовне реформе у Европи постао је Округли сто европских предузетника или једноставно Европски округли сто (ЕОС), створен још 1983, који обједињује 47 најкрупнијих европских корпорација, чији челници редовно присуствују састанцима групе Билдерберг. ЕОС је моторна сила наднационалне унификације Европе, главни играч и кључна група за притисак на европској политичкој сцени, и која има пресудан утицај међу лидерима Европе, и која фактички пише документа Европске комисије. Још почетком осамдесетих година прошлог века ЕОС је приступио реформи образовања и система научних истраживања у Европи, а кључни је био документ из 1989. године „Образовање и компетенције у Европи“. Од тога часа се више не говори о знањима, него о компетенцијама. Није реч о пукој замени појмова него о промени терминолошког садржаја. Зашто? Зато што компетентност није образованост него је производ који се добија на захтев клијента. У складу с документом ЕОС, „образовање и обука се могу разматрати као кључне стратешке инвестиције ради будућих успеха предузетништва. Професори се недовољно разумеју кад су у питању предузетничке економске активности и схватање профита, зато већи значај треба дати образовању на даљину“.
Године 1991. ЕОС је објавио нови документ под насловом „Отворени универзитет је – предузетнички подухват, а обука на даљину – нова област бизниса“. После шест месеци Европска комисија објавила је „Белу књигу“, у којој се, у вези са образовањем и научним истраживањима, користе појмови какви су „флексибилност“, „мобилност“, „налажење посла“.

Како је знање коначно постало роба?

Снажан чинилац који је водио глобалној реформи образовања било је оснивање Светске трговинске организације (СТО) 1995. године, која више није укључивала само трговину материјалном робом него и услугама, правима интелектуалне својине итд. Стављајући своја права изнад права националних држава, СТО захтева унификацију тржишта у складу с правилима неолиберализма (што пре свега захтева свеопшту приватизацију), која се простире и на услуге, што значи да је све подложно комерцијализацији – дечји вртићи, школе, универзитети, болнице, старачки домови, културни центри итд. У складу с начелом „једнаког односа“, који је унет у Генерални споразум о трговини и услугама у оквиру СТО, и они морају бити отворени за уплив страног капитала.

Треба истаћи да је Европска унија имала кључну улогу у формирању СТО, нарочито кад је у питању Генерални споразум о трговини и услугама. Мада многи мисле да је неолиберална стратегија пре свега плод притисака САД, кад су у питању услуге и трговина услугама кључна улога припада ЕУ, и она је надасве била заинтересована за укључивање образовања у Генерални споразум СТО.

Године 1995, у једном од многобројних докумената ЕОС под насловом „Ка друштву образовања“, пише: „Образовање се мора сматрати услугом свету економије. Националне владе морају да посматрају образовање као процес који траје од колевке до гроба.“ Управо одатле потиче идеја доживотног образовања, која у ствари значи процес доквалификација и преквалификација у складу са захтевима тржишта рада, то јест тржишта као таквог. Ту идеју прихватају, исте године, у новој „Белој књизи“ Европске комисије под насловом „Учити и обучавати – у правцу когнитивног друштва“.

Други наручилац реформе образовања је ОЕЦД, која 1998. нуди документ „Предавачи нису доживотно потребни. То ће радити лица која нуде образовне услуге“. Европска комисија исте године папагајски понавља став ОЕЦД-а у свом документу „Ray First“: „Дошло је време ваншколске обуке, и ослобођење образовног процеса довешће до контроле од стране продаваца образовања, отворенијих за иновације више него традиционалне структуре.“

А шта је Болоњски процес?

Поменути документи су довели до „Болоњског процеса“, чији су иницијатори били министри образовања Француске, Немачке, Италије и Велике Британије. Године 1998. они су усвојили Сорбонску декларацију, чији је циљ био стварање отвореног европског простора високог образовања, које је морало бити „конкурентније на светском тржишту образовних услуга“. Ту се већ јасно уводи појам „економије знања“. Да би обезбедили успех подухвата, организатори „Болоњског процеса“ су користили нешто што би се могло назвати неолибералним триком. Укључили су у све што се збива пре свега ректоре универзитета, који су и сами постали важни „наручиоци послова“. Те године је била прослава јубилеја оснивања Универзитета у Болоњи, на којој су ректори потписали битан документ о реформама. Мада је исти потврђивао традиционална начела универзитетске делатности, у документу се јављају нови термини, од „мобилности“ до „флексибилности“ што је значило прилагођавање тржишту.

Како је текао процес унификације под етикетом „болоњизације“? Докле се стигло?

Да би се образовање хармонизовало, национални системи морају постати крајње „прозирни“ и максимално упоредиви, због чега се намећу једнаки образовни циклуси, на нивоу мастера и доктора (први је за тржиште рада, а други за науку); уводи се јединствени и једноставни систем бодовања (путем тзв. кредита) и једнаке форме утврђивања добијених квалификација; успостављају се агенције за акредитацију, независне од националних влада и међународних организација, и успостављају се стандарди транснационалног образовања; поред мобилности студената, повећава се и мобилност професорског и другог кадра ради „узајамног богаћења европским искуством“, што налаже измену закона у области запошљавања странаца; знања стечена на студијама практично се употребљавају на корист читаве Европе и захтева европског тржишта рада; у Европу се привлаче бројни студенти са свих континената; уводи се аутономија универзитета, њихова независност од државе, како на финансијском плану, тако и у области образовних решења; ту је и обезбеђивање доживотног учења.

Даље се реформа кретала ка увођењу заједничких студијских програма, нових начела управљања универзитетима, припрема савремених уџбеника, увођење јединственог обрасца дипломе за целу Европу, међународно учешће у провери квалитета, што је довело до потпуне нивелације образовног процеса. Нарочито је било ефикасно увођење система кредита ради усклађивања образовних система, који су студијске програме учинили толико „транспарентнима“ да студенти могу да мењају универзитете и земље студирања малтене сваког семестра.

Колико је све ово утицало на побољшање квалитета образовања у Европи?

Главни исход процеса, како је и планирано, постало је претварање образовања у високорентабилну сферу бизниса, названу „економијом знања“. Знање, то јест компетенције сада постају скупа роба која се производи на основу наруџбина крупног капитала, а све што не одговара наручиоцима се одстрањује. Држава се уклања из области регулације образовног процеса, а универзитети постају комерцијална предузећа, која су заинтересована само за очување конкурентности и привлачење приватног капитала. Институти, који су се некад ослањали на државну подршку, добијају финансије из много других извора, излазећи на тржиште услуга, тражећи донације или финансирање истраживања на основу специјалних државних програма.

Исход „болоњизације“ је снижавање нивоа масовног образовања, фрагментација знања (због оријентације на уске специјалности), која чини немогућим уобличавање критичког и аналитичког мишљења, пасивност студената (због недостатка шире информисаности о самом процесу, о коме се сва решења доносе одозго, а истинско учешће студената се не подстиче него се грубо потискује). Долази до опште збрке и снижења каквоте образовања.

Па ипак, процеси болоњизације се настављају. На видику није повратак „класичном“ универзитетском начину преношења знања и критичких погледа на стварност коју треба мењати. Зашто?

Марта 2010, на конференцији „Будимпешта–Беч“, поводом десетогодишњице Болоњског процеса, објављено је да је циљ који је постављен Болоњском декларацијом (а то је стварање јединственог европског простора високог образовања) испуњен. Нови задатак је промоција постигнутог на глобалном нивоу (Global Promotion Project). То значи да су иновативни методи, истраживања, отвореност, мобилност, флексибилност нешто што мора бити дефинисано захтевима глобалног тржишта рада, то јест транснационалног бизниса.

На тај начин сасвим је јасно да иза свих тзв. „национаучних“ образовних реформи стоје стратешки интереси крупног међународног капитала. То јест ако се ти интереси и механизми њиховог остварења не схвате, није могуће борити се против разарања школства и сачувати образовни суверенитет.

Извор:
ПЕЧАТ