Перошевић: Годишњица смрти српског витеза из Куча, Дарка Вујошевића

Витезу храброг срца, Дарку Вујошевићу, Ратку, Јани и малој Нини

Пише: Славко Перошевић

Данас си се брате преселио тамо
Ђе’ Христова рука све вага и мјери,
И жртвујућ себе за добробит других
Небескога царства отворио двери.

Данас си се брате преселио тамо
Ђе’ комете сјајне окружују Луну,
Ђе’ царује онај што је уз Голготу
Вијенац од трња носио ко’ круну.

Данас си се брате преселио тамо
Ђе’ анђели сједе за златне астале,
Да с’ Војводом Марком на небески Медун
Рујно вино пијеш поред цркве мале.

Тамо ђе’ је извор вјечнога живота
У вртове рајске ђе’ цвјетају руже,
Ђе’ Патријарх Павле и Николај свети
Литургију вјечну српском роду служе.

Враг не воли оне што се Богу моле
И који у вјери Христосовој живе,
Па’ је с’ тога на вас страшном мржњом вођен
Послао оркане и облаке сиве.

Преврну се барка под ударом вјетра
Валови се дижу са свих божјих страна,
А у мутној води последњом се снагом
За спас мале Нине бори мајка Јана.

Дјевојчица вришти у самртном страхи
Док’ око ње рука смрти мрежу плете,
Отац Ратко можда спасити се мого
Ал’ оставит не хтје жену и дијете.

Не хтје’ живот живјет без вољених својих
Без супруге Јане и без мале Нине,
Но’ у воду скочи и са њима скупа
Нестаде у хладне језерске дубине.

Измучени људи на обали воде
Гледали су с’ тугом преврнуту барку
Ал’ јуначко срце у грудима српским
Није дало мира Вујошевић Дарку.

Није мого гледат витез с’ гордих Куча
Ђе’ се ова часна фамилија дави,
Но’ полеће и он у таласе хладне
Ка’ вјечном животу и бесмртној слави.

Као некад што су знавали му преци
За спас својих ближњих да мру’ и да гину,
Тако и он живот свој дарова млади
За Ратка и Јану и малену Нину.

Извор: ИН4С