,,Цетињски вјесник“ 1911: Заставо српска, заставо мила, ђе год се борба крвава била ти си се поносно вила!

Мада су српског пјесника из Бара његови Срби заборавили, а неки други почели и да му приписују лажна национална опредељења, о  његовој народности данас најгласније свједоче управо његове пјесме и то: Српској застави, Братска слога Видовдан, Србинова молитва, Српству, Само слога Србина спасава, Поздрав роду, Српско име, Србину, Србин, Неослобођеној браћи, Од Србина ко је бољи, као и бројне друге

Србин те сваки поштује , ц’јени, жив не допушта да те ко пл’јени, ђе год се борба крвава била ти си се поносно вила. Кормилом лађе ти си му била и свуд поносно ширила крила, уз тврди камен међу хероје мјесто је твоје, стихови су српског пјесника и родољуба из Бара, Мила Јововића, Србина католика из Бара, а које је објавио ,,Цетињски лист“ 1911 године.

Пјесник, рођен као Србин католичке вјере 1866. године у Бару, дао је значајан допринос својој нацији, коју је током читавог живота поносно истицао.

Истакнути српски родољуб  био је романтичар, писао је љубавне и дјечје пјесме, али је ипак највећег одјека имала његова родољубива поезија, она у којој љуби свој српски народ од којег је потекао.

Српској застави

Заставо српска,заставо мила,
Увијек си Србу ти драга била
И бићеш вазда док траје св’јета
Јер ти си за њ’ света