НИН-ова награда за роман године завршила као „Билдов“ мали балкански привезак

А НА ЧЕЛУ ПРЕТХОДНИЦЕ ЧЕТВРТОГ РАЈХА БИО ЈЕ ОНАЈ ШОКЕНХОФ ШТО ЈЕ ХТЕО ДА СРБИМА МЕЊА СВЕСТ

• Кад је НИН д.о.о. приватизован – и најугледнији политички недељник који је на Западу називан„балкански Шпигл“ и најугледнија књижевна награда међу Јужним Словенима – постали су приватнаимовина власника једног швајцарског таблоида на немачком језику. Blick was established in 1959.The newspaper was the first Swiss tabloid publication
• У једном тренутку, Швајцарац који се нашим евродемократима чинио као велики играч оклизнуо се, па јеи оно што је остало од НИН д.о.о.постало део немачког медијског мастадонта Axel Springer SE. Најважнији продукт Шпрингеровог коцерна је најпознатији послератни таблиод у Европи – Билд. Прави власник за НИН!
• НИН-ова награда за роман године на српском језику, онаква каква је била, непожељна је у земљи која постоји као колонијална демократија. Какав год да је био НИН – ООУР у СОУР „Политика“ – он је био наш. НИН-ова награда је била мера наше слободе. Мање или веће. Али наше.
• НИН-ова награда Axel Springer SE је „беда филозофије“ једне окупације на даљински управљач, а у којој су светли тренуци само побуне које одржавају наду у живот.
• Апел 18 интелектуалаца насловљен као „Бојкот НИН-ове награде“ има тај смисао. И ту моћ. Порука је: српска култура никад неће постати Axel Springer SE култура. Односно, ако икад то постане – неће је више бити

Пише: Слободан РЕЉИЋ

ОВОГОДИШЊИ јавни третман НИН-ове награде за роман године постао је вест за ово време. А то значи да су у расправу о меритуму могли да се уључе и таблоиди: „Два пајташа, аутор и уредник, а председник Панчић – трећи пајташ!“.

 Једна од најугледнијих награда у српској и некадашњој јужнословенској култури се сваљала, најблаже речено, у субкултуру. 

Да ли је то изненађење?

Рекао бих не. И то се може показати и на нивоу формалних чињеница.

Кад је НИН д.о.о. приватизован – и најугледнији политички недељник који је на Западу називан „балкански Шпигл“ и најугледнија књижевна награда међу Јужним Словенима – постали су приватна имовина власника једног швајцарског таблоида на немачком језику. Blick was established in 1959. The newspaper was the first Swiss tabloid publication.

Прави власник за НИН! Што би рекао срећни удомитељ Борис Тадић.

Ко, сем срећног Бориса и његових медијских саветника (да им у овом политичком тренутку не помињемо имена), заиста може да поверује да је логично да један швајцарски малограђанин постане заштитник српске високе културе?

Какво би то било просветљење!?

Родолф Арчибалд Рајс би се постидео пред таквим конвертитом.

Али, овом Швајцарацу то, наравно, није ни падало на памет. Стигао ја као део хорде у пљачки Истока и тако се и понашао. А и зашто би другачије? И ко се од њих понашао другачије?

Ако би хтео да се држи непрофитабилне високе националне културе, па ваљда би се отворио у „свом селу“!

Ако смо нормални, нормално би било да тако мислимо.

У једном тренутку, Швајцарац који се нашим евродемократима чинио као велики играч оклизнуо се, па је и оно што је остало од НИН д.о.о.постало део немачког медијског мастадонта Axel Springer SE.

Најважнији продукт Шпрингеровог коцерна је најпознатији послератни таблоид у Европи – Билд. Прави власник за НИН!

Један од најугледнијих немачких истраживачких новинара у другој половини XX века – Гинтер Валраф – 1977. године је објавио књигу „Операција Билд“ која тада потресла Европу.

Обелодањено је, у детаље, како функционише таблоид у систему „слободне штампе“, које психолошке методе следе уредници, шта је стварно „независни став“ изадвача „Билда“.

Наравно, да су НИН и НИН-ов жири у том времену били неупитни подржаваоци Гинтера Валрафа! Његова„Операција Билд“ је фасцинантно и прецизно документовала једну од најпознатијих новела њевог пријатеља Нобеловца Хајнриха Бела –Изгубљена част Катарине Блум (1974).

То је Билд. Био и остао.

Свако ко би тих година рекао новинарима или члановима НИН-овог жирија да ће НИН и НИН-ова награда завршити као „Билдов“ мали балкански привезак – био би проглашен озбиљним кандидатом за лудницу. То једностано није било могуће.

Не, то није била раздаљина капитализам-социјализам. То су биле универзалне вредности које ни Берлински зид, ни све грубе границе Исток и Запад, нису прекидали. То су била два света који се нису могли мешати. Као што се не могу помешати уље и вода.

Тек кад је после две деценије наступила „демократска транзиција“ на Исток се излио таблиодни талог.

Као скаквци су дозујали „вацови“ и „рингијери“ и појели године напора низа генерација. Хероји наше демократизације постали су полукриминални ликови који су нам „слободу штампе“ демонстрирали на беспризорном разарању свега – и новина и новинарске професије. У име „независности медија“ а у сагалсности са медијским стратегијама које се сеју и као амброзија.

И ма колико се западне јавности таблоидизирале, Шпигл је ипак остао Шпигл, али „балканском Шпиглу“ није намењена та судбина.

Quod licet Iovi, non licet bovi! Лепо смо учили из уџбеника Elementa latina, али смо, ипак, волели да верујемо да су наши окупатори другачији. Племенити. Какви би другачији били окупатори у XXI веку! Да долазе да и нас направе богатим и цивилизованим.

Теорија доколичарске класе Торстена Веблена, где јасно пише да имамо посла с „пљачкашком цилизацијом“, код нас је преведена 1966. Нисмо веровали. Али, живети у заблуди кошта. Сад нам се испостављају рачуни.

Пре седам година у Београд је стигао један вод Немаца које је предводио извесни Андреас Шокенхоф, доктор филологије, а који су се представљали као ЦДУ-ЦСУ чланови парламентарне делегације и који су затражили од Срба да „промене свест“.

То је прецизно описано као извидница Четвртог Рајха.

„Овакав захтев незабележен је у историји света. Нечувено је да се тражи да се промени свест једног народа о историјској традицији. Први пут се суочавам са оваквом синтагмом“, зачудио се историчар Радош Љушић.

Упоређивани су ултимамтум Аустро-Угарске Србији 1914. и ова „демократска понуда“ Немачке која се и даље одрицала Хитлера на сав глас.

Ни у Ултиматуму из 1914. се није могао наћи такав услова.

То је званичан став демократске немачке државе, њених институција и свакоднено таламбасање њене пропагандне машинерије. Они око тога немају никавих дилема.

Синиша Ковачевић се тада сетио да је само 1941. немачко понашање било мање антисрпско. „Тада су нас напали без ултиматума.“

Добро, ваљда нико не сумња да је Axel Springer SE стуб те државе. Два корака испред сваке паралемнатрне делегације. А јасно је, ваљда, и шта они сматрају културним вредностима које би ваљало награђивати у данашњој Србији.

То што се то „на терену“ своди на пакт немачких ултрадесничара и српских „либерала“ није никаква препрека да Шпрингерова мисија буде испуњавана. Напротив.

Српски „либерали“ су људи широких погледа. У свом оку они ће приметити трун од популистичких покрета у Немачкој, али балван од шпригеровског фашистичког антифашизама за њих је неупитан. Европска вредност коју би и ми морали усвојити у процесу хармонизације. И они ће томе дати свој допринос. Где год да се нађу.

Зато није ни чудо што НИН-ов жири који награђује у складу с вредностима које пропагира Axel Springer SE у односу на НИН-ов жири кроз који су прошли Велибор Глигорић, Михиз, Милан Богдановић, Зоран Мишић, Никола Милошевић, Игор Мандић, Александар Илић, Светозар Кољевић, Драган Станић, Петар Пјановић, Александар Јовановић, Мило Ломпар и др.– српској јавности изгледа као група залутале деце из сиротишта са краја града.

Једино чувару сиротишта они су добра екипа. Док чисте по дворишту.

Овогодишње смештање НИН-ове награде у њене реалне оквире, дакле, није никакво изненађење. Нема ту скандала.

Не може у земљи која је бацила низ реку све своје знамење и поломила све своје стубове – да опстане угледна „српска књижевна награда“. Према чему би се орјентисала? Шта је нама вредност: Хајнрих Бел или Аксел Шпрингер?

Они које запошљава Axel Springer SE, иако можда и не знају ко је Бел, знају да такав поглед на живот, а које није волело њихово божанство, није за награђивање. И да српско друштво треба светионицима, као што су награде, усмеравати ка „коначном споразуму са Косовом“ као цивизацијском достигнућу „две суседне државе“.

У таквом погледу на свет Свети Сава је само један незрели пробисвет кога је Византија корумпирала да не узме за брата круну из Рима, а „царство небеско“ Цара Лазара је пораз који не може да се корисати ни за дигиталне игрице за малолетну децу.

Одосмо ми далеко!?

Не. Само до суштине.

НИН-ова награда за роман године на српском језику, онаква каква је била, непожељна је у земљи која постоји као колонијална демократија. Какав год да је био НИН – ООУР у СОУР „Политика“ – он је био наш. НИН-ова награда је била мера наше слободе. Мање или веће. Али наше.

НИН-ова награда Axel Springer SE је „беда филозофије“ једне окупације на даљински управљач, а у којој су светли тренуци само побуне које одржавају наду у живот.

Апел 18 интелектуалаца насловљен као „Бојкот НИН-ове награде“ има тај смисао. И ту моћ.

Порука је: српска култура никад неће постати Axel Springer SE култура. Односно, ако икад то постане – неће је више бити.

Да је шеф оног вода претходнице Четвртог Рајха који је 2014. дошао у Београд да Србима мења свест, др Андреас Шокенхоф жив, он не би разумео у чему је проблем ако би те културе нестало. Није био сам. А то „црно семе“ се сеје и данас.

Извор:
СВЕ О СРПСКОЈ