У ПОЧЕТКУ БИЈЕШЕ „ГЕНОЦИД“ (Пропаганда у БиХ 1991-1992)

Муслиманска ратна пропаганда трудила се од самог почетка сукоба у БиХ, да представи Србе као агресоре који чине геноцид над муслиманским становништвом. Подршку је нашла и код многих западних медија и новинара, који су слиједећи инструкције својих влада или за новац, учествовали у медијској сатанизацији српског народа пред свјетском јавношћу. Тек годинама након завршетка рата у БиХ, на свијетло дана испливавају документи и чињенице, који разоткривају све лажи и фалсификате којима  се служила муслиманска али и хрватска страна  током рата.

Још прије икаквих ратних сукоба у БиХ, током 1991. године, муслиманско вођство почело је да говори о геноциду над Муслиманима. Тако је већ 25. 01. 1991. године, СДА објавила проглас у којем се између остало каже: „Неспорно је право и дужност Армије да брани вањске и унутрашње границе и спријечи геноцид, ако до њега дође или ако он непосредно предстоји. У свим другим случајевима било би корисно да Армија стоји по страни.“[1]

Иако до тада није било никаквих ратних сукоба, муслимански представници спомињу геноцид, што говори да су они још тада рачунали на коришћење овог термина у пропагандне сврхе. Занимљиво је када говоре о „Армији“ (ЈНА) кажу да она има право да штити  и „унутрашње границе“ али када је ЈНА безуспјешно покушала да заустави распад СФРЈ, одмах је од стране исте СДА проглашена за „великосрпску“ војску.

У љето 1991. године, имамо случај када опет СДА користи термин геноцид, иако ни тад нема ратних борби на простору БиХ. Врх странке је 3. августа послао обавјештење „свим одборима Странке Демократске Акције“ у којем се на почетку каже: „У средиште наше Странке долазе вијести о случајевима рушења и скрнављења гробаља и других споменика муслиманске културе. Будући да је за подузимање нужних активности за спречавање тих геноцидних радњи потребно располагати точним подацима и документацијом, молимо вас да нам хитно пошаљете одговоре на слиједећа питања…“.[2]

Скрнављење муслиманских споменика, ако их је тад и било, јесте кривично дијело, али никако не може бити злочин геноцида као што се наводи у овом документу. Само мјесец прије овог обавјештења, група муслимана на челу са Муратом Шабановићем који су спроводили политику СДА у Вишеграду,  срушилису у овом граду споменик нобеловца Иве Андрића.[3] Наравно да челницима СДА није пало на памет да и ово назову „геноцидом“.

Када су почели први већи борбени сукоби у БиХ, муслиманско-хрватска страна (тад су били савезници) је одмах то искористила да својим сународницима али и свијетској јавности ово прикаже као геноцид над Муслиманима и Хрватима. Тако је 20. јуна 1992. године, тзв. Предсједништво РБиХ на челу са Алијом Изетбеговићем, прогласило ратно стање између осталога и због наводне агресије која је „праћена бруталним геноцидом над народом Босне и Херцеговине, као посљедица чега је до сада убијено преко 40 хиљада људи, присилно расељено око милион и 400 хиљада становника, а њих преко 60 хиљада одведено у концетрационе логоре“.[4]

Поред претјеривања у бројевима страдалих и протјераних, тадашња муслиманско-хрватска коалиција, спомиње геноцид над „народом Босне и Херцеговине“ желећи да представи како сва три народа трпе агресију с поља, а не да је ријеч о грађанском рату. Муслиманско-хрватска страна није се обазирала на чињеницу, да у вријеме када говори о геноциду, њихове снаге уз помоћ регуларне војске Хрватске, пресјекле су територију Републике Српске код Брчког и Модриче, а посавске општине између Босанског Брода и Брчког биле су под њиховом контролом, у Бања Луци због недостатка кисеоника умиру тек рођене бебе. Српска војска кренуће 24. јуна 1992, у судбоносну операцију „Коридор-92“[5] којом ће повезати два дијела Републике Српске. Када све ово имамо у виду, јасно је да није могло бити говора о некаквом геноциду који би спровела војска која се грчевито бори за опстанак себе и свога народа.

Медији из Сарајева за вријеме рата учествовали су у пропаганди и сатанизацији Срба. Тако у дневнику ТВ „Сарајева“ 5. јула 1992, објављена је и ова измишљотина:  „Данас, педесет хиљада мртвих, милион и по избјеглих, хиљаде мртвих дјечака и дјевојчица нису довољни Европи да нам помогне – тек да нам спреми неколико авиона хуманитарне помоћи“.[6]

Из овога се јасно види циљ пропаганде о геноциду, а он је био да Европа помогне муслиманима у рату против Срба. Из ових неколико примјера видимо, да се геноцидом махало као ратном заставом, а своје жртве муслиманису користили као војни ресурс у пропагандне сврхе, и успјели су да издејствују акције западних сила против Срба у БиХ. Иако се из ових докумената види да је прича о геноцида над Муслиманима смишљена још почетком 1991, а разрађивана током 1992, до данас нису престали напори да се та пропаганда искористи за подјармљивање српског народа на овим просторима. Ову опасност треба озбиљно схватити и системски се супроставити (системског супростављања још увијек нема) свим оним снагама које лажима и фалсификатима желе уништити Републику Српску.

[1]Проглас СДА, Странка Демократске Акције Извршни одбор, Републички Центар за истраживање рата, ратних злочина и тражења несталих лица Бања Лука, Котор Варош несређена грађа.

[2]Обавијест, Свим одборима Странке Демократске Акције, Републички Центар за истраживање рата, ратних злочина и тражења несталих лица Бања Лука, Котор Варош несређена грађа.

[3]Мирослав Тохољ, Црна Књига II, Патње Срба у Босни и Херцеговини 1992-1995, Цетиње, 2000, 177.

[4]Ратни злочини над Србима општине Високо (1992-1995), Свједоци говоре, Бања Лука, 2012, 49.

[5]Новица Симић, Операција „Коридор-92“, Бања Лука, 2011,171.

[6]Senad Hadžifejzović, Rat uživo, Sarajevo 2002, 125.

Извор:
БОРИС РАДАКОВИЋ