Часлав Д. Копривица: Одлука за повратак присуство – историјска етнофанија црногорских Срба

Црногорска црквено-државна криза на површину историје неопозиво је вратила културно-политички идентитет који су Дукљани, уз помоћ Запада, 20 година покушавали да угуше – црногорске Србе

Судећи по никада виђеној бројности протестā која не оставља мјеста сумњи у погледу природе текућег процеса, који има карактер мирне, али одлучне, власт делегитимишућепобуне, у Црној Гори је дошло до радикалне промјене видљиве народне воље, или, боље рећи – до изразите пројаве његове, досад невидљиве воље. Она је, наравно, латентно све вријеме била негдје ту, али као потиснута, прећутана, суспрегнута, будући да је изнудом спољње присиле држана у изолованости и у приватном простору – или домаћем или оном властите душе, а све то због система терора који је онемогућавао испољавања заједничке српске воље Црногораца. Једва да се памти да је у модерној европској историји и у једној држави толики постотак становништва излазио на улице да протестује против власти, и то у земљи гдје је, управо захваљујући вишедеценијском деструктивном раду баш те власти, на дјелу оно што се у теорији назива подијељеним друштвом. Док је, примјера ради, подијељеност друштва у Украјини посљедица претходног, вишестољетног „рада“ на томе спољњих чинилаца (Света столица, Пољска, Аустроугарска), дотле је у Црној Гори то дјело домаћих власти, додуше директно инструисаних и/или индиректно инфицираних од стране истих или сличних актера као и украјински „самобитници“. Наравно, не треба мислити да су свакодневним изливањима народног јединства укинуте све подјеле, од којих су неке произвођене и гајене још од прије Другог свјетског рата. Најзагриженије присталице црногорске посувраћености, Дукљани, из тренутне дефанзиве сада се вјероватно надају „свом тренутку“, један дио њих чека да види шта ће бити и ко ће надјачати, а извјесни број досадашњих опортунистичких подржавалаца власти већ је стао уз Цркву, мада то не значи нужно да ће свој глас дати и антидукљанској политичкој опозицији.

Како је до овога дошло и шта се готово мјесец дана у Црној Гори заправо збива? Да ли је ово изненађење? Отпор, и то одлучан – свакако није, али зато масовност и полет с којим је побијеђен деценијама утјеривани страх од стране „антинародног режима“ – ипак јесте. Тринаестог децембра, дакле тачно двије седмице прије онога што би могло у историји бити записано као Црногорска црквено-државна криза, аутор ових редова је у предавању у подгоричком центру „Свети Сава“ Ђукановићев приступ Цркви и црногорским Србима упоредио са Синан-пашиним неславним спаљивањем моштију Светог Саве, у увјерењу да ће уништавањем Свечевих физичких остатака разорити и његову духовну заоставштину, која је Србе тих, а видимо и данашњих времена надахњивала на отпор мрском азијатском завојевачу, односно НАТО-дукљанском тамничару српског идентитета. И његов данашњи насљедник из Подгорице, Деспот дукљански, такође вјерује – или је макар до 27. децембра могао вјеровати – да ће конфисковањем имовине СПЦ, тј. њеним физичким истискивањем из црногорског друштва, уништити и дух право-славности, односно дух српске националности. Светиње, разумије се, нијесу равне „некретнинама“ – иако за дукљанске безбожне светињоодступнике манастири и цркве јесу само то. Да није тако, не би мислили да ће плијенидбом здањā моћи да „приведу“ и оно што у њима борави.

Чак и када би успио покушај физичког отимања грађевина гдје је тварно-земаљски заступљена светост, светост светиња не би могла бити конфискована, већ би наставила да буде дјелотворна, поред осталога и путем духа одупирања њеним скрнавитељима.  Нијесу ли се у то увјерили – додуше посредно и касно – налогодавци, извршитељи и саучесници доношења „Закона“ достојног нацистичко-бољшевичког законодавства? Тада, 13. децембра, наговијестили смо да ће Ђукановићев покушај, као и четири стољећа раније Синан-пашин, доживјети суштински неуспјех, јер дух се не може потиснути тварју, тј. ни на каквом духу заснованом физичком силом, будући да у духовној борби каква је ова, у борби духа против не-духа (или боље злодуха) – духовнō увијек има предност над својом супротношћу. Сада се то показује, али на начин и са снагом и брзином која је, руку на срце, морала изненадити свакога.

Зато се без икакве задршке може рећи да ових дана присуствујемо изузетно ријетком историјском феномену поновног израњања на површину свијета и јавне свијести заборављеног, порекнутог, потиснутог духовно-политичког ентитета – црногорских Срба. Порекнути Дух је самом себи отворио пут у оно што се понекад зове историја садашњости. То  се дешава након што су још од Ђукановићевог заокрета у велеиздају 1997. – најприје вољом дукљанских срботлачитеља, а затим неопростиво површним, не чак ни неисторијским, већ антиисторијским, дневнополитичким утиском главнине Срба, они били „закопани“ у дубоке слојеве историјског небића и „похрањени“ као историјски археореликт. Сада су опет ту у историји, заједно, у стању повишеног, безмало екстатичког Присуства, показујући како се у свакодневном времену може појавити нешто мјерна јединица чијег трајања јесу вјекови. А, не заборавимо, вјекови изразите, самосвјесне повијесне присутности наталожени су у кости и у плоти црногорских Срба.

Ипак, путем врло вјешто вођене дукљанске државнополитичке репресије, манипулисања незнањем и подстицањем неврлине, тај дух је био растјериван, потискиван, али је претрајао по рубовима друштва, скривницама памћења и у пригушеном шапату, да би данас, нашавши се пред пријетњом потпуног уништења – коју је собом донио дукљански раз-Закон, еруптивно, премоћно избио на површину, преплављујући чемерни крајолик дотадашње пусте земље дукљанске. То што је сада хрупило у присутност – поставши тако прејасно види тако да га више никако и нико не може порећи – осјећа се не само по црногорским улицама, по равницама и превојима него и по свим дукљанским србомрзачким јазбинама, западњачким амбасадама у Подгорици, али и у Кнез-Михаиловој, на Андрићевом венцу, па и у Патријаршији. Поново се је изникло оно што се повијало под диктатом тренутка, оно чији су јединица трајања и онтолошка мјера – стољећа. Калкулацију, шибицарење, страшљивост, гријех и срам напокон су побијеђени Духом и Образом.

А актуалним тренутком дукљански паранационални меки тоталитаризам суверено је владао од Државоотмице 2006, потискујући беспримјерним мирнодопским насиљем црногорске Србе у изнуђено одсуство унутар идентитетске казнионице зване „независна Црна Гора“, гдје се нијесу могли ни видјети ни чути, а камоли до-гледати и по-слушати. Тако је више од двадесет година то суморно разисторијско од-данас-до-сјутра препуњено  просташтвима, подлостима, свим врста нитковлука, одагнавало светињама почивајућу Историју – оно једино што је Црна Гора и имала. Црна Гора је морала да увијек изнова заборавља све што је била или, још горе, да учи да памти оно што се никада није збило, а што изумијевају откривачи нових начина сјећања на старе догађаје – да би издржала под ђуканизмом или ђукановштином, односно да би се одржавала државна политика застиђа без преседана.

Демонски сковани и насилно одржавани привид одсутности и непостојања црногорских Срба дјеловао је према механизму самоиспуњавајућег пророчанства, јер да је потрајао још неко вријеме црногорски Срби би заиста били исцурјели из Црне Горе или би били претопљени у некакав, историји до најновијих времена непознати, западњачком србофобијом споља инспирисани конструкт Црногораца-несрба (тзв. „Дукљана“). Тада би и дукљанске власти и западњачки, геополитички мотивисани надахњивачи њихове стратегије однарођовања црногорских Срба могли цинично показивати, као на неспорну политичку, историјску, културну чињеницу, на оно на чему су дуго предано радили – да у Црној Гори (више) нема Срба.

Двадесет седмог децембра 2019. тај малигни, тихи процес величанствено је прекинут покретом свакодневне реалне самоинсценације Народа који је више од 20 година био порицан и свакодневно протјериван у одсуство. Вјекови историје – и то је у свему ово овоме врло значајан мигродогађај – поново су саставили с политичким тренутком, као што то бијаше сваки пут када је „Црна Гора кретала у бој“ – од свог нововјековног васкрсења крајем XVI стољећа, па све до завјетног поласка на Скадар и у Стару Србију 1912, те судбинске објаве рата Аустроугарској 1914. Захваљујући овом догађају у Догађају, ових дана се показује нешто што се ријетко када може видјети, односно увидјети, да је за разоружавајући утисак масовности – не заборавимо, Црна Гора је једна од најмалољуднијих држава Европе – није потребна објективно велика бројност становништва. Довољно је „само“ да се јавно и заједно појави сам Народ, малтене цијели Народ, да покаже да у овом тренутку – а зато баш овај и јесте историјски – нико од њих нема никаквих прешнијих брига и заокупљености од (поновног) бивања српским народом. Притом, то није никаква безглава „пучина грдна“, каква маса често умије бити, већ множина људи радосних што су напокон досегли своје слободу, лично и грађанско достојанство, а снажних зато што им силу даје више неспутана национална самосвијест, која се показало јачом од дукљанског пендрека и дукљанских лажи.

На ово се чекало још од 1997, или чак од интервенције црногорске милиције против српског покрета народа Црне Горе још на Жутој греди, ако занемаримо масован одзив Црногораца на мобилизацију 1991, која се такође могла тумачити у терминима општенародног, родољубивог покрета, иако изведеног у институционалном оквиру југословенске државе, без изричитог, иако све вријеме подразумијеваног српства, још недовољно разлучено од идеалистичког, од реалности никада даљег југословенства. Послије 1997. увјерили смо се како то подразумијевање као модалитет „исповиједања“ властите националне свијести и није довољно. Ако се српски национални покрет народа Црне Горе 1988/89. и могао описивати као споља инспирисан промјенама у Србији, а свакако није искључено да је било и неки организационих веза између њега и тадашњег „републичког“ Београда, то је овај најновији покрет – већ сада је, иако догађаји још трају, а крај му се још не назире, могуће тврдити – покрет црногорских Срба из 2020. аутентичан историјски феномен. То је вјероватно и први случај у историји Црне Горе масовне грађанске побуне коју су извели самостално и без ичије спољње помоћи сами њени грађани. Ако је дуго времена сматрано да Црногорци имају личну смјелост и ратничке врлине, али не и грађанску храброст, то мнијење је неопозиво оповргнуто. Тиме су црногорски Срби уједно и прекинули са стањем своје националне коме досегли су ниво грађанског пунољетства.

Силовитост процеса изненадила је готово све из разлога што се дводеценијско, свакодневно, споља, нарочито изван Црне Горе – за неупућене или оне који се чињаху „невјештима“ – „невидиљиво“ насиље и гажење достојанства преокренуло у противодговор (макар) сразмјерног интензитета, који је, међутим, провалио само у року од неколико дана, због чега је толико моћан и изворан, неподложан било каквој полит-технолошкој „режији“. Зато су комични позиви-пријетње званичном Београду од стране Апела 88 (повампирених србофобних титоиста – „свих боја, националности“ и узраста) да престане с „мијешањем у унутрашње ствари Црне Горе“. Нити је тај Београд дотад хтио да ради ишта озбиљно за ствар црногорских Срба (нажалост), нити је то заиста радио („Српска кућа“ је у том смислу само једно алиби-здање за прање руку због континуиране неодговорности Београда послије 2000. према црногорским Србима) нити је, најпослије, све и да је хтио, уопште  имао када да било шта организује. Вјероватно су баш због тог континуитета неактивности и занемаривања – иако је положај црногорских Срба у правном смислу далеко најгори од свих српских скупина у бившој Југославији, ако не рачунамо Косово и Метохију – владајући Дукљани и њихови натистички надзорници процијенили да је куцнуо час за колективноидентитску егзекуцију и Српске православне цркве и црногорског српства. Ријечју, реакција на дукљанско светињохулно противзакоње била је спонтана, тренутна и дословно не-организована, будући да је једини „организатор“ првих дана мирног грађанског устанка црногорских Срба био сам Мило Ђукановић.

Спонтана елементарност црногорскосрпске реакције само наизглед надмашује кумулативни интензитет тихог антисрпског терора дукљанске државе којем бијаху излагани. Ако се историја дешава свакодневно, а већ 20 година у Црној Гори бијаше на дјелу је била (свако)дневна историја тихог потискивања и/или одрођивања црногорских Срба, тада је реакција с краја децембра 2019. и јануара 2020. представљала компримовани реактивни историјски одговор оних који бијаху објекти директног или индиректног, актуалног или виртуалног, физичког или симболичког дукљанског антисрпског терора. Иронично, да парафразирамо крилатицу јединственог ДПС с првих вишестраначких избора 1990. – Година (опет) почиње јануаром, што је тада била алузија на долазак Булатовића и Ђукановића на власт јануара 1989.

Заједничко изливање порекнутог народа у јавни простор рођене државе, уједно и њиховог највећег непријатеља, може се схватити као, у пракси раритетан, а можда и никада невиђени, реални, а не виртуални, свакодневни плебисцит, у смислу теореме француског учењака Ернеста Ренана. Према његовој теорији народа, стварни политички плебисцити одржавају се када на нивоу свакодневног прећутног изјашњавања већина људи једне политичке заједнице видљиво промијени своју вољу, тако да државно-институцонална стварност престане да одговора новој стварности тренутне народне воље. Како је плебисцит о статусу Црне Горе 2006. – путем разбојничке крађе гласова навелико – донио „независност Црне Горе“, то се и догађај историјско-политичког препо-рођења црногорских Срба може схватити и као узвратни плебисцит, иако, наравно, неинституционални, којим се, са закашњењем од 15 година испуњених свакодневним понижавањима, пријетњама и страхом – али овога пута аутентично, без кривотворења под надзором ЕУ, изнова и заправо изјављује народна воља. Институционална реалност Црне Горе као „самосталне“ несрпске, односно антисрпске државе – сада је свима јасно – у најеклатантнијем је нескладу с реалношћу живе, присутне воље црногорских маса, које су себе овим Догађајем само(препо)рођења недвосмислено исказали као црногорске Србе. Или ће се држава Црна Гора радикално промијенити – или у њој више нема опстанка Србима. То заправо значи да се Црна Гора промијенити, отклонити антисрпске премисе из својих основа, да би имала изгледа да опстане. Друга је ствар да ли би наручиоци „црногорске независности“ из 2006. уопште видјели икаквог „смисла“ у постојању нормализоване Црне Горе.

Оно што би било природно да услиједи у овом историјском тренутку – што не значи да је нужно и вјероватно, због низа околних, ближих и даљих чинилаца – јесте уподобљавање институционалне, државноправне реалности актуалној стварности народне воље, будући да прва, како рекосмо, макар приближа треба бити усклађена с потоњом – наравно, под условом да говоримо о демократском друштву у којем воља народа има тежину и учинак. А ако се покаже темељно разилажење међу њима, тада ова друга, без даљњега, мора имати предност. Наиме, у овом тренутку воља народа Црне Горе јесте то да они не само не дају светиње – будући да их је Црногорска црквено-државна криза и покренула на побуну – него и то да они прије свега другога јесу Срби, и да је Србија братска држава властитог, српског народа, поред осталога и са Косовом и Метохијом у својем саставу.

Бројност литија и протестā, која им даје карактер и снагу покрета народа Црне Горе који потврђује сопствени српски идентитет, укључио је и не мало оних који су се већ били „кренули“ пут друге, дукљанске стране (не само политичке – ДПС, него и идентитетске – [полу]расрбљени Црногорци). Они су пробуђени одлучношћу оних никада непосусталих, крајем децембра прошле године не-организованих, које је инстинкт историјског опстанка и најстрашнија угроженост и личног и породичног и предачког образа – натјерала да устану, без обзира на посљедица и на цијену. Притом нијесу могли знати да ће испасти овако – да ће сила власти без врлине пред масовним мирним устанком народа постати немоћна. Ти људи нијесу могли да се помире с тиме да их државно дукљанство или без даљњега повуче за собом у своје заумно ништавило или неповратно избрише. Врло брзо придружиле су им се хиљаде и хиљаде. Управо то „усисавање“ неодлучних или оних који су већ готово били прешли на другу (идентитетску) страну доказ је не само снаге покрета црногорских Срба него и увјерљиво свједочи о томе да је на његовој страни историјски тренутак, да он оличава истинску историјску реалност Црне Горе. Наравно, то још ни изблиза не значи да ће та нова историјска реалност Црне Горе у догледно вријеме бити преточена и у институционалну реалност. Зато не треба хитати са закључком – којем бисмо, иначе, да нема трезвености, лично били најсклонији – да су овим самородним, само на себе саме ослоњеним повратком у историјско присуству црногорских Срба они поново постали неповратна историјска чињеница. Тако ће бити само ако овога пута истрају до краја и ако буде довољно мудрости и тактичности да се њихова истрајност крунише побједом. Само њихова чиста, неповратна и неопозива побједа може одлучити о томе да ли ће њихова повијесна етнопарусијаједном када се све ово буде прошло –бити „заведена“ као историјска фуснота, или пак историјски преокрет.

А побједа би значила уклањање система дукљанског терора који је предуго успјешно дјеловао као утјеривачница Срба у одсуство, али и у (лични и колективни) стид – због изостанка властите побуне против дукљанског разљуђивања. Ако се то овога пута не деси, ако само буду одбрањене светиње, које су посљедњи темељ и задња идентитетска одбрана црногорског српства – што објашњава њихов масовни мирни устанак – те уколико опстане систем антисрпске репресије, бојим се да ће бити питање времена када ће он поново ударити на Србе и Цркву, на све они који су се „дрзнули“ да се побуне против дукљанског фашизма, и да под за себе погоднијим околностима, а уз припомоћ НАТО-савезника („натиста“), за себе исходују коначну побједу и постигну оно што им је циљ – нестанак СПЦ, а тиме и црногорских Срба из Црне Горе.

Помоћни, али ипак врло важан предуслов за тако нешто јесте буђење званичне Србије из постпетооктобарског дријемежа „немијешања у унутрашње ствари“ постјугословенских држава, узгред насталих на основу кршења у тренутку осамостаљења релевантних правних аката. Овај постпетоктобарски пакт (са Западом), који су уз изузетак Коштунице прихватале све гарнитуре власти прве деценије XXI стољећа, у пракси је поред осталога значио кард-бланш и за ћутање Србије због кршења личних и колективних права Срба од стране нових политичких елита. Званична Србија мора заузети знатно одрешитији став заштите права црногорских Срба, на линији онога што су – како се то често овдје говори – „највиши европски стандарди“, тим прије што су се у Црној Гори досад махом држали оних најнижих, латентно фашистичких из Прибалтика и (од 2014) Украјине. Надамо се да ће се то промијенити, а то се мора промијенити, ако никако другачије, притиском грађана Србије да се учини све могуће да се СПЦ и црногорски Срби заштите. Само поуздан ослонац у Србији може бити одлучујућа препрека Ђукановићевом режиму да покуша насилни обрачун са црногорским Србима и њиховом Црквом.

Додатак 1: Србија и побуна црногорских Срба

Зашто је Србија толико изненађена – национална, пријатно, а „космополитска“ и антинационална, баш и не – Догађајем историјског повратка црногорских Срба? Усред фаза постпетооктобарског трауматичног „пијанства“ које је означило прогресивно западање Србије у стање најозбиљније историјске декаденције, због чега су Србима из Србије („Србијанцима“) махом била тешко отупјела историјска чула и историјски инстинкти, што се добрим дијелом прелило и на остатак Срба (не само црногорских) у виду дефанзивне помућености и историјске дезоријентисаности, није се најбоље осјетило да је губитак Црне Горе прворазредни историјски пораз – у неким аспектима чак и тежи од привременог губитка Косова и Метохије. До њега је дошло упркос несумњивој вољи већине православних Црногораца да остану у државној заједници са Србијом. Нажалост, политичка класа Србије у томе вријеме није имала ни духовне снаге нити полит-технолошке спретности да очува државноправни status quo Црне Горе.

Послије Референдума 2006. црногорски Срби су „заборављени“ безмало преко ноћи – ако се, истини за вољу, за њих у Србији као такве икада и знало. Наиме, сви њени, макар по поријеклу, православни становници – ваљда због своје „специфичне“, „одударајуће“ ијекавице и због унеколико различитог менталитета (укратко, због културне различитости у односу на Србе из Србије) – били су без разлике називани и сматрани „Црногорцима“, и то независно од својих већ оштро завађених „националних деноминација“, које су почеле да се оштро и убрзано диференцирају, нарочито од Ђукановићевог заокрета у никада виђену велеиздају 1997. Када то дифернцирање у Црној Гори и свет тежи положај црногорских Срба нијесу разумјели – нијесу могли или хтјели да разумију Београд и Србија – није ни чудо што су се и странци (прије свих надлежни западњачки чиновници) праве невјешти затварајући очи пред горућим српским питањем отвореним с кривотвореним референдумом 2006. који је изњедрио накарадну државу, чији је систем све више ишао у смјеру паранациоцентричног фашизма – према узору етноцентричног фашизма Летоније и Естоније.

Посљедица такве ин-диферентне типологије, која је препознавала само „Црногорце“, јесте преовлађујући унутарсрбијански утисак да су се с противправним, путем референдумске крађе изведеним отцијепљењем „отцепили Црногорци“ – без улажења у то који „Црногорци“, те какви све „типови“ Црногораца обитавају у „независној Црној Гори“. Послије историјског шока 1999, петооктобарског државног удара 2000, Референдум 2006. био је трећи у низу озбиљних историјских удараца који су Срби истрпјели (послије чега је услиједила и „независност“ Косова). Након тога, Србијанци су се махом нашли се у стању ошамућене, несвјесне помирености, које понајвише наликује боксеру који је због већ истрпљених батина и престао да придаје значај новима, који су и даље пристизале…

Међутим, послије најновијих дешавања, из тмуша безимености и непостојања поново су изронили црногорски Срби, историјски су се поново појавили за своју браћу из Србије и Српске – и то као црногорски Срби, што је језички економичније, а номенклатурно прецизније од израза „Срба из Црне Горе“, јер би се то могло тумачити као да су то тобоже неки Срби који су случајно нашли у Црној Гори, иако су они њено једино изворно становништво. Тиме су се они и на нивоу рецепције остатка Срба коначно издвојили од осталих „Црногораца“. Наравно, постоје и други (православни) Црногорци, они који се не сматрају црногорским Србима – иако су им свима, без изузетка, то били сви преци до 1945. Како њих назвати? То нијесу црногорски несрби, јер би се то прије свега односило на црногорске Албанце, а по инерцији другојугословенског, смишљено гајеног етнонимског галиматијаса, и црногорски муслимани/„Бошњаци“, односно црногорски „Хрвати“ такође се данас сматрају црногорским несрбима, иако су по етничком поријеклу само и искључиво Срби.

Називати антисрпске или макар наглашено несрпске Црногорце „Црногорцима“, као што понекад чине црногорски Срби, није добро, јер се тиме потоњи „расцрногорчују“, а несрпство првих се легитимише као једна морално допуштена, слободна историјска „опција“. Притом им се још препушта монопол на црногорско име и, посљедично, на црногорски идентититет. Семантичко-историјски најпрецизније било би их назвати црногорским раз-Србима, или једноставно црногорским расрбицама. Строго узевши, то су били Срби свих прошлих стољећа који су промјеном вјере временом мијењали и народносно самоосјећање. Новина овог случаја је у томе што однарођивање није обављено путем вјерске конверзије, већ је, напротив, било посредовано отуђењем од вјере, што је отворило простор за атеистичку пропаганду која је дала идеолошки простор за планско усађивање националног „црногорства“.

Израз црногорске расрбице до сада у пракси није био познат, будући да су коришћени изрази „Дукљани“, односно „милогорци“. Потоњи је прилично прозаичан, а притом и неприхватљиво еуфемистичан, као да је проблем само у томе што неки Црногорци политички подржавају Мила Ђукановића – будући да је овдје ријеч о процесу можда далекосежне културноидентитетске мијене – и као да ће тај тип људи преко ноћи нестати када поменута особа једном коначно оде с политичке сцене. Ознака „Дукљани“ вредносно је негативно набијена, и њу користе црногорски Срби за своје расрбичке земљаке. А то, узгред, није равно гласачима ДПС и, рецимо, СДП, будући да међу првима, не и другима, има оних  који се не одликују србофобијом, што јесте differentia specificaДукљана. Овај израз је, додуше у мањој мјери, ситутиван, као и претходно поменути, будући да се везује за оснивање тзв. „Дукљанске академија наука и уметности“ (ДАНУ), што је временом постало државни пројект усмјерен на преузимању Црногорске академије наука и умјетности, као што је и тзв. „ЦПЦ“ алтернативни пројект, који је у једном тренутку касније постао и државни – усмјерен на отимању, односно протјеривање СПЦ из Црне Горе. По обичајним нормама административног „образовања“ нације из времена СФРЈ, сматра се да су национална Црква и Академија наука незаобилазни атрибути државе-нације.

Упадљива је бизарност назива „Дукљанин“, који је најприје био инцидентни, „алтернативни“ аутоним шарлатанских „етногенетичара“ Црногораца који су, на трагу сличних покушаја у Македонији, инсистирали на својем тобожњем античком, дакле несловенском, па тиме и несрпском поријеклу, што је и једини смисао овакве „интерпретације“. Убрзо, управо не само због било какве научне незаснованости него и комичности овакве тезе, то је постало најприје поспрдни назив, а затим и нешто што се уобичајило као назив за црногорске србофобе, губећи тиме своју изворну ироничну оштрицу.

Додатак 2: „Уписивање“ црногорских Срба у историју

Црногорски Срби су се као историјско име и колективни назив могли појавити тек пошто су Црногорци, почевши од 1945/8. – најприје декретом, а онда и васпитавањем – престали да се(бе) саморазумљиво сматрају специфичним (унутар)српским варијететом, као што је то било вјековима од почетака Зете, мајке српске државности. Зато се они смогу сматрати традиционално-резидуалном изведбом црногорства која је остала у завјетном додиру, свêзу са некадашњим, у Кнежевини/Краљевини Црној Гори једино познатим самоосјећањем и самоизјашњењем Црногораца, као Црногораца-Срба. Притом „Црногорац“ тада ни на који начин није био национално име, већ регионални назив за један историјски и културно-менталитетски релативно специфичан тип српскога народа. Дакле, културно-политички-идеолошки посматрано, црногорски Срби директни су и једини легитимни насљедници некадашњих Црногораца-Срба, док су пак црногорске расрбице настали отпадањем од национално-културног узора предака, па се као такви могу и имају сматрати историјски нелегитимним параидентитетом. Уколико добар дио црногорских расрбица не само што пориче овакву, другојугословенско-коминтерновско-ватиканску генезу својег идентитета – на шта имају „право“, иако је ријеч о очигледној заблуди – него и у црногорским Србима виде своје противнике, утолико се и овај параидентитет може сматрати латентно или актуално непријатељским спрам Срба и српства, за шта, нажалост, имамо и превише потврда из праксе.

Од свргавања титоистичке гарнитуре у Црној Гори и доласка Булатовића и Ђукановића на власт 1989, црногорско српство је добило право грађанства, из културног и јавног поља готово да су биле нестале црногорске расрбице, које су, узгред, у то вријеме биле прилично ријетке, те нијесу диктирале културно-образовану политику Црне Горе као у данашње вријеме. Највећи број православних Црногораца у то вријеме сматрао је да су „Црногорци“, али да је то „исто“ што и Србин. Ипак, Ђукановићевим велеиздајничким заокретом 1997/8, они који су с његовим доласком на власт били фактички маргинализовани – не због било какве (непостојеће) репресије, већ због своје реалне малобројности – постаје опција која добија повлашћен статус унутар нове културноидентитетске и политичкоидентитетске политике. Са врха власти стално се недвосмислено „емитовало“ очекивање – или инсистирање – на повезивању опционалних модалитета с различитих нивоа, тако да се очекивало да грађанин Црне Горе, који, „нормално“; гласа за ДПС, себе националноидентитетски треба сматрати Црногорцем-несрбином, или, у нашој номенклатури – расрбицом. Отад, што због државне пропаганде, што због притиска државне репресије, вишеструко се увећава број расрбица до нивоа који је увелико надмашио њихов маргинални број из доба социјализма, односно СРЈ. Отад се устаљује грађанско-(пара)национална подјела између (црногорских) Срба и Дукљана, тј. на готово свим нивоима свакодневног живота показује се јаз, до непомирљивости и непријатељства између црногорских припадника српске нације и припадника „црногорске“ паранације. То је била једна од покретачких снага и легитимационих основа дукљанске власти – не само према унутрашњости него и (због геополитичке, споља индуковане позадине дукљанства) и према спољашњости, нарочито када је ријеч о антисрпским земљама и територијама Југоисточне Европе и о западњачким, антисрпски расположеним силама. Геополитички „легитимитет“ дукљанског фашизма, односно његова „системска прихватљивост“ (за Запад), непосредно даје и објашњење за то што је он, што ћутке гледао, што директно инструисао и подржавао системско кршење појединачних и колективних права црногорских Срба и мање-више свих правних субјеката и друштвених ентитета везаних за српски идентитет Црне Горе.

Додатак 3: Перспектива

Шта се може очекивати у будућности? То је немогуће предвидјети, независно од тога што смо идентификовали оно што би требало бити исход овог Догађаја. Засад је друга страна, дукљанске власти, не рачунајући сам чин усвајања сулудог „Закона“, била махом пасивна – свакако не због добронамјерности или разумности, које су им, много пута је показано, стране, већ због муњевито показане снаге народног одговора. Шта може предузети друга страна? Поузданост репресивног апарата, прије свега полиције, колико се може начути, под знаком је питања. На Цетињу је изведен покушај нечега што је, претпостављамо, требало да буде контрамитинг присталица „дављења“ СПЦ, односно радикалног обрачуна са црногорским српством, да би се показало постојање и „друге Црне Горе“, а евентуално и изазвао сукоб с вјерништвом прогоњене СПЦ и свим грађанима који је подржавају. Но и тај покушај се завршио фијаском, будући да је већ голим оком било јасно да није било присутно ни 500 људи (понајприје око 300), од којих су неки дошли/доведени из других дијелова Црне Горе. Није искључено да ће бити изведен још неки сличан покушај, уколико и даље одани дио репресивног апарата успије да изврши мобилизацију елемената међу грађанством које подржава отворени фашистички преображај дукљанства. Први покушај им ништа добро не ставља у изглед, али се тешко могу искључити даљи деструктивни напори власти да инсценирају сукобе, да би мирним протестима против „Закона“ вјештачки прибавили насилни предзнак. То би затим био претекст за насилну интервенцију – уколико се поврати довољан степен оданости властима у свим дијеловима репресивног апарата. Засад нема сумње да се дукљански претполитички охлос, па ни грађански пристојнији, такође дукљански паранационални елементи, не може ни по једном релевантном показатељу мјерити са самоосвијешћеним и самосвијешћу самоознаженим Етносом. Но власт, барем јавно, засад одбија уклањање повода за побуну, рачунајући на изнуривање шетача – што је досад била лоша рачуница, на страну помоћ или на неки неочекивани/изрежирани развој догађаја који би јој ишао у прилог. Шта се од тога може десити и најпослије од свега тога произаћи – то је у овом тренуту немогуће предвидјети.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ