Велика лаж црногорског Понтија Пилата

Пише: Мишо Вујовић

Једном приликом ми је високопреподобни прота Јован рекао да човек може преварити све осим Бога.
“Једино ако није господар Црне Горе”, узвратио сам у шали, додајући да ничија лаж није била пријемчивија за народне масе од Ђукановићеве.

О феномену његових метаморфоза, идеологија, идентитета, галерији бивших савезника и пријатеља, при чему је све почивало на обмани, манипулацији,лажи и прагматизму без и најмање моралне примесе, вероватно ће се мултидисциплинарно бавити експерти из разних области.
У новије време три диктатора – краљ Никола, Ј.Б.Тито и Мило Ђукановић, владали су безмало 120 година. Половину краљ Никола, док се актуелни суверен Црне Горе по дужини владарског стажа озбиљно приближио Јосипу Брозу, али по начину владавине – узурпирај, присвоји, завади – имплементирао је комбиновани модел власти последње крунисане главе Краљевине Црне Горе и комунистичког диктатора за кога су Црногорци страсно жртвовали браћу и пријатеље.
И по бруталности такође се примакао Брозу, са разликом што је Броз елиминисао политичке, док Ђукановић, уз политичке “одстрељује” и пословне конкуренте.
Ипак, Никола Петровић није хушкао своју војску да срља у погибије, није стварао нацију по својој мери, није се одрицао српства и славне историје на којој је почивала етичка и духовна матрица Српске Спарте. Краљ Никола је освојио, али није успео да задржи Скадар, стару српску предстоницу. Са том раном је отишао у гроб. Али је мачем ослободио Метохију коју је Ђукановић великодушно алалио Албанцима, признајући такозвану државу Косово.
Краљев наследник на трону самосталне Црне Горе био је главни агитатор освајања Дубровника, некада српског православног, затим српског римокатоличког и сада екстремно хрватског града, у коме су најпре спаљене српска библиотека и архив као доказ коме је, чак и у блиској прошлости, припадао Дубровник.
Гротескно је да је у најновијем обраћању мајстор замене теза те деведесете у којима је учествовао дефинисао као покушај да се у другим државама уређују права српске националне мањине:
“Како се то завршило, могли смо да видимо”, подсећа и додаје:
“Неодмерено, недовољно пажљиво бављење тим питањима, са позивом на бригу о правима Срба где год да они живе, може одвести у непримерени партернализам и опасно угрожавање суверенитета других држава у региону”.

Заборавио је некадашњи ратни јастреб шта је чинио у Конавлима, како је соколио резервисте из Црне Горе. Преумио је под чијом су се заштитом налазили лидери ДОС-а спремајући преврат у Београду.

Ни тада, ни у време гранатирања Дубровника, ни када је као председник Владе 1992.године наредио преко МУП-а враћања избеглих муслимана у БИХ (већина је стрељана),Ђукановић се није мешао у унутрашње ствари суседа?! Занимљиво је да су Муслимани у Црној Гори обележавали Штрпце и Северин, где су отети и свирепо убијени њихови сународници, али Ђукановићево депортовање у ратно гротло одакле се готово нико није вратио скоро да се и не помиње.

Своје покајање овај аморални политичар манифестовао је драконском пресудом кувару у логору Морињ, који је декларисаном усташи опалио шамар и пре десетак година од црногорског суда осуђен на четири године робије.
О заменама теза, како оцењује протесте верујућег народа, не само Срба, архимајстор замене теза апострофира следеће:
“Жао ми је што је део националног српског корпуса у Црној Гори заведен, упорном, веома грубом, а у суштини инфериорном политичком манипулацијом лидера просрпских партија, незадовољних што су континуирано тридесет година доживљавали поразе”.
Немачки и италијански медији су у више наврата писали о “регуларности” избора, о крађама, фантомским бирачима, мртвим гласачима, гласању један за сто по селима насељеним искључиво муслиманским и албанским становништвом. Упућени у црногорску сцену су убеђени да од распада јединственог ДПС-а ниједни избори нису регуларни, а да је “државни удар” осмишљен као параван за најбруталнију изборну крађу.
Суштински модел актуелног владара је наставак пројекта његовог духовног оца Јосипа Броза по коме Црну Гору треба у потпуности одвојити или ишчупати из корена, накалемити на унијатску грану и мржњом оградити од Србије и осталог српског народа. Оно у чему је Ђукановић превазишао Краља Николу и Јосипа Беоза, бриљантне демагоге и манипулаторе, суптилне шпекуланте хедонистичко- хазардних склоности је – лаж.
Лаж јесте основни алат политике, али у Ђукановићевом случају она се креће од ситног арсенала или пешадијског оружја до тешког артиљеријског оруђа.
Велики мајстор лажи до сада је успео да превари и јаче и слабије од себе. Слабије је бацао под ноге, од јачих бежао у заклон моћнијих. Човек чије је главно оружје манипулација и замена теза данас поводом Закона о слободи вероисповести етикитира народ и противнике тог бруталног акта о отимању имовине Митрополији црногорско- приморској, као манипулаторе чија је основна стратегија лажно тумачење аката или потпуно измишљање чињеница.
Његова прва и највећа лаж, а лаж је најопаснији вид манипулације, нарочито пласирана са позиције моћи, је да је црква и њена имовина до 1918.године била у власништву државе Црне Горе. Истина је да се Црна Гора све до Књаза Данила налазила у власништву Цркве.

Власништво Цркве над својом имовином потврдила је и Краљевина Црна Гора. Велика лаж црногорског диктатора је да је српска црква било шта узурпирала у Црној Гори. Сва имовина цркве припада Митрополији црногорско – приморској као једином и искључивом носиоцу права и континуитета. Сама митрополија свој континуитет црпи из Зетске епископије коју је основао Свети Сава још пре 800 година.
Вештом манипулацијом и чупањем из контекста појединих делова Устава Синода у Књажевини Црној Гори из 1903. године, где се децидно види да Црква није одвојена од државе, Ђукановић покушава да код широких маса створи утисак да је у то време имовином цркве располагала држава, што је ноторна лаж због чињенице да је постојало јединство цркве и државе.

Није искључено да Ђукановић, као доживотни претендент на црногорски престо убудуће, као у време Књажевине, потврђује чланове будућег Синода који би и заклетву полагали у његовом присуству као некада у присуству Књаза Николе. Штавише, Устав Светог Синода у Књажевини Црној 1903 године потписао је Књаз Никола а не митрополит, док су митрополити рукополагани у Сремским Карловцима или Русији. У Петрограду је 1885.године по налогу Књаза Николе рукоположен и последњи митрополит црногорски, пре обнове Пећке патријаршије Митрофан Бан, Србин из Грбља рођен у породици Георгија и Анастасије Бан.

Управо хиротонија на страни црногорских митрополита потврђује да црква у Црној Гори и поред самосталног деловања, попут сваке епархије помесне цркве, није имала аутокефалност. Њена самосталност у Рангирату Руске Цркве и Синтагми Васељенске патријаршије из 1885 године управо се везује за српску цркву односно Пећку патријаршију, што потврђује да је Митрополија црногорско- приморска једина очувала континуитет српске цркве и светосавља у време отоманске доминације.
Мило Ђукановић је данас кренуо на Бога носећи у пртљажнику пун кофер својих недела. Народ је обогаљио, грађане завадио, браћу омразом поделио, добра распродао или отео, младост навукао на опијате и међусобне обрачуне, медије ућуткао приводећи на препад новинаре, насрнуо је на имовину српске цркве, следећи корак је имовина српског народа. Није искључено да окупацијом и отимачином црквене имовине Ђукановић почне да прогони Србе и пљачка њихову имовину што се пре мање од века догодило Јеврејима под сличним изговором.
Црна Гора је једина земља у којој се након сто година врши ревизија власништва на отомански начин – кадија те тужи, кадија ти суди.

Извор: ИН4С