Има ли Србија спољну политику

Држава није до сада урадила ниједну једину конкретну акцију. Са таквим ставом насилни црногорски режим добија поруку да без икаквих последица може да настави да сузбија права наше цркве и нашег народа

Дешавања у и око Црне Горе, настала након ноћног усвајања насилног закона, покренула су велики број важних питања, не само за православни и српски народ у Црној Гори већ и кад је у питању сама држава Србија, њена спољнополитичка оријентација и спољна политика уопште.  На голо насиље (ухапшен цео посланички клуб!?), противуставно понашање власти Црне Горе, изразито дискриминаторско и антисрпско понашање црногорског режима, хапшење и застрашивање српских новинара итд., није реаговао нико од силних наших „западних пријатеља”, а некмоли славних, демократији посвећених бриселских институција, или не дај боже Савет Европе. Као и у свим претходним ситуацијама, највеће западне силе па и сама ЕУ ће на овим просторима подржавати све антисрпске програме, акције, пропагандна деловања итд. док год су у служби сузбијања Срба на границе преткумановске Србије. Од тога се драги пријатељи не одустаје шта год ми радили, за нас не важе ни копенхашки критеријуми, ни универзалне декларације о људским правима ни било какви нормативни критеријуми.

Штавише, као што сам често склон да упозорим, процес европских интеграција се користи као систем уцена за имплементацију геополитичких циљева. Део сталних захтева  у процесу интеграција јесте регионална сарадња која се у суштини односи на потпуно одустајање Србије од борбе за елементарна права српског народа у околним државама и прихватање њихове насилне асимилације у новонастале државне конструкције и пројекте. Како рече лидер Црне Горе, њима треба народ и црква да заокруже државно идентитетски пројекат па  ће га добити и силом ако треба.

Између борбе за отварање поглавља и борбе за заштиту српског народа у окружењу Србија је по правилу бирала оно прво. Треба се подсетити да је некадашње министарство за дијаспору сведено на ниво управе и да већ пар година чак нема ни званичног директора, као и да су средства за помоћ Србима у окружењу драстично смањена.

Иако се овај проблем у Црној Гори спрема већ годинама, а још у мају је утврђен предлог закона, држава Србија није урадила баш ништа да то спречи. То што су челни људи због невероватног отпора нашег народа и цркве у Црној Гори и огромне солидарности коју сви Срби са њима испољавају принуђени да дају пропагандне изјаве, не потире чињеницу да држава није искористила ниједан једини дипломатски инструмент који у оваквим случајевима озбиљне државе примењују. Држава Србија која је по Уставу обавезна да брине о Србима ван Србије, могла је да позове свог амбасадора на консултације, да позове амбасадора Црне Горе, да му уручи протест или протестну ноту, што је могао и амбасадор Србије у Подгорици. Могла је такође да протера амбасадора Црне Горе због изразито непријатељског чина и политике према нашем народу, његовој цркви и његовим представницима, могла је да уведе санкције, или селективне санкције руководству ДПС  итд. Могла је да активира своја дипломатско-конзуларна посланства по свету за лобирање, могла је да проблем изнесе у Савету Европе, итд.

Држава није до сада урадила ниједну једину конкретну акцију. Са таквим ставом насилни црногорски режим добија поруку да без икаквих последица може да настави да сузбија права наше цркве и нашег народа.

Постоје и разне друге ствари у вези са нашом спољном политиком и деловањем Министарства спољних послова о којима не можемо да добијемо никакво објашњење нити да разумемо разлоге. Какав је наш однос према НАТО, колика је цена европских интеграција коју смо ми спремни да платимо, имамо ли ми спољнополитичке савезнике и који су то, имамо ли ми спољнополитичке проблеме, изазове и ризике и који су? О томе нажалост не можемо ништа да чујемо, али није нам тачно ни објашњено шта је циљ и домет иначе успешне и хвале вредне акције повлачења признања Косова. Министар спољних послова нема обичај да говори у парламенту пред посланицима тако да не памтимо када смо у највишем законодавном телу имали дебату о начелима и пракси спољне политике. Ваљало би чути нпр. зашто је Србија испреговарала уговор о укидању виза Ирану и дала дозволу иранским компанијама за директне летове, да би се само након три месеца одустало од свега, и поново увеле визе?

Као директор  државног института годинама покушавам да некако замолим господина министра да нас удостоји посете и да нпр. организујемо са њим као предавачем дебату о нашој спољној политици. И он као и рецимо министарка за европске интеграције игноришу све наше позиве и покушаје да ступимо контакт док ће наравно отрчати на позив било које прозападне невладине организације. Зашто је то тако лако ћете просудити сами. Но ако сами не поштујемо себе и своје институције, не можемо очекивати то ни од других. Нас се сете тек кад избију кризе и проблеми, и кад ови дојучерашњи пријатељи некако нестану или крену да им раде о глави…

У међувремену, можемо лепо да певамо. Од „Осман аге” до „Каљинке”.

Извор:
ПОЛИТИКА