Сликарка Зима – Десанка Максимовић

Сликарки Зими било је то лако, махне једанпут својом студеном кичицом, а створи се на прозору сребрни лист, папрати или слеђена јелова гранчица. Махне други пут и укаже се слеђена река која као да тече испод врба под снегом. Махне трећи пут и никне дворац сав од биљура, у коме уместо светиљака сијају сребрне звезде.

Како се овим сликама била прочула, чим се по селима и градовима сазнало да опет долази, деца су јој излазила далеко у сусрет. Она им је доброћудно дозвољавала да се ваљају и скачу по скутовима њене бунде. А и што не би! Чим би их деца исцепала и испрљала, истог часа су ницали други нови, као да је нека чаробница.

Предвече стигне она у неко село кад су деца већ спавала. Куц! – Куц! Покуца на први прозор тихо као кад мраз пуцкета. Из собе се зачуло само дубоко дечје дисање. Спавају већ. Помисли Зима, сад ћу им на прозору оставити слику, па нека се радују сутра кад се пробуде, и почне шарати по окну шапћући:

Насликаћу борове
сребром оковане
и сребрне дворове
и сребрне гране.

Слетеће на борове
птица светлих крила,
ући ће у дворове
сребрнаста вила.

Не сме само мама
наложити пећи,
јер ће одмах
с прозора побећи.

Довршивши рад, пошла је даље. Успут чу како је зове неки врт:

Зимо, добра Зимо,
хладноћа је љута
дај ми мало свога
меканога скута.

Она отцепи леви скут своје хаљине, покри врт, па пође даље. Створи се таф пред другом кућицом, па опет куц, куц, на прозор, а деца и тамо спавају. Украсивши и ту прозоре, пође даље. Украј пута су стајали четинари и молили:

Зимо, добра Зимо
погледај на јеле
дај им мало своје
одећице беле.

Она им одмах даде на главе беле шубаре и на зелене широке шаке навуче им беле рукавице, па задовољна што је учинила добро дело, настави пут, журећи да наслика што више прозора и да што више деце обрадује. А кад је јутро свануло и деца се избудила, нашла су по прозорима сребрне слике што их је ноћу ишарала Зима.