„Главни стожер усташке војнице“ јављао да Јасеновац може да „прогута“ неограничен број Срба

Независна Држава Хрватска све до свог краја спроводила је тотални геноцид над Србима – биолошки, верски и културни. Цела држава и огроман број грађана НДХ учестовали су у истребљењу својих комшија православаца.

Геноцид су спроводиле усташе, раме уз раме са врхом католичког клера, који је водио кардинал Алојзије Степинац. Државни апарат НДХ, Сабор и Влада, Расним законима су оправдавали бестијалност ретко виђену у историји цивилизације, а један од најстрашнијих примера цинизма усташке администрације из тог времена је постојање Уреда за рушење православних храмова који је као извршни орган државе радио од априла 1941. до априла 1942.

Ово је сиже истраживања српског академика Динка Давидова који је готово цео радни век посветио прикупљању грађе о страдању Срба у НДХ. Овај историчар уметности све до краја живота (маја 2019. године) радио је неуморно на проношењу истине о злочинима у НДХ, а круна стваралаштва је јединствена књига-каталог „Тотални геноцид“. Њен издавач Жарко Чигоја каже нам да је и сам био шокиран садржајем, наглашавајући да је у питању „најцеловитији и најдокументованији приказ карактера НДХ и страдања српског народа под усташком камом“.

О „теренским усташким сликама“, које се први пут публикују у јавности, академик Давидов пише:

– То су, заправо, документи о самом чину, злочину. Снимци страве и ужаса. На њима су тренуци дубоког усташког задовољства, чак победничког. Они су све људско у себи дубоко покопали и, ослобођени људскости, управо тада су чинили сатанска дела… У таквом расположењу јавила се побуда да себе и своје жртве сликају за „успомену“. Пажњу привлачи и фотографија јаме у коју су убачени заклани Срби, неколико усташа скочило је на жртве ради победничког сликања. Њима су се придружили и младићи у мајицама.

О биолошком геноциду над комшијама говоре факсимили у Каталогу. Најстрашнији је онај из маја 1942. пуковника Томислава Сертића из „Главног стожера усташке војнице“ који јавља свим јединицама да логор Јасеновац може да „прогута“ неограничен број Срба.

Улогу хрватског бискупа Алојзија Степинца у погрому над нашим сународницима академик детаљно осветљава кроз документа са његовим потписом. Тако Степинац у свом дневнику од 27. марта 1941. године, после вести о пучу у Београду пише: „Али иза овог чина, тј. државног удара, опет избија на јаву чињеница да су Срби и Хрвати два свијета, који се никада неће ујединити док је једног од њих у животу. Дух бизантизма је нешто тако грозно, да је само Свемогући и Свезнајући Бог у стању да парира тим интригама и подвалама тих људи. „Следећег дана (28. марта) у Дневнику стоји закључак“: Православље је највеће проклетство Европе!“

Један од докумената из поглавља о Степинцу је и његов говор од 23. фебруара 1942. на дан обнове Државног сабора Хрватске. Кардинал је поглавника Павелића дочекао на улазу у Цркву Светог Марка речима:

„Обнова хрватског Сабора доказ је Ваше дубоке и живе свјести, одговорности којим големи терет желите поделити са својим сурадницима. И ту обнову прати молитва цркве и наших срдаца… Имам исто тако дубоку и живу свијест и одговорност, да могу Вас Главара Државе Хрватске успјешно помагати у обнови и подизању драге нам домовине.“

Давидов примећује да је овај говор одржан у јеку усташке кланице у српским крајевима у НДХ. Током истраживања, које је Давидов започео 1955. године, пре него што ће се запослити у Матици српској у Новом Саду, дошао је до запањујућих података да су српске светиње рушене систематски преко Уреда за рушење православних светиња чије се седиште налазило у Загребу у Прашкој улици број 2. Уредом је, сведоче приложени документи, руководио потпуковник, лекар Анте Дујмовић.

– Према усташкој документацији нестале су српске цркве у Илоку, Осијеку, Ердуту, Тењи, Чепину, Трњанима, Клокочевику, Кобашу, Златнику, Новој Градишки, Славонској Пожеги… – забележио је и документовао Давидов.

Бискуп ђаковачко-сријемски Антун Акшамовић Државном уредбом присвојио је српске цркве у 25 села Славоније. Према документима, Акшамовић се жалио да у Вуковару и околини нема католичких богомоља (нема католика), па је „паству“ стварао покрштавањем. О томе се хвалио у својим новинама. Шокантно је да је овај бискуп после рата оглашен ратним злочинцем, а пре своје смрти 1959. одликовао га је Јосип Броз Тито Орденом за ширење братства и јединства.

Без изложбе

До последњих дана живота академик Давидов се, говори нам Жарко Чигоја (на слици) надао да ће у САНУ бити направљена изложба његових докумената и доказа о судбини Срба у Хрватској у Другом светском рату. Уместо поставке, појавио се Каталог досад невиђених слика, факсимила и сведочанстава о тоталном геноциду над Србима.

Да се не понови

– Књига „Тотални геноцид“ потребна је овом народу, да му се несреће не понове – каже Чигоја. – Данас поново забрањују ћирилицу, законом отимају цркве… Да нам се не понови.

Покрштавање у закону

Поглавље о превођењу Срба у католичанство није мање застрашујуће. Урађено је има „Расним законом“ изгласаним 1942, према коме „у НДХ нису сви људи исти већ се формира ново Законодавство према принципу вођства“.

Извор:
МАГАЦИН