За часопис Благодарје: Депресија, као безвољност и бежељност код деце и младих, углавном је последица модерног васпитања

Депресија деце и младих је данас тако честа реч, коју употребљавају родитељи и стручњаци. Сви виде, осећају, констатују да су модерна деца безвољна, бежељна, без унутрашње мотивације за радом, дружењем, учењем. Родитељи су уплашени када им млади грубо кажу: „Немој да ме смараш, све је смарање“, а тек када им трогодишњак понови неколико пута у току дана: „Мени је тако досадно“, родитељ је више него преплашен. Родитељима остаје само страх од све јаче и чешће безвољности деце, али и страх да и сами не постану депресивни. Сигурно да узроци овим појавама могу бити вишеструки, али најдубљи узрок лежи у модерном, “плишаном“ васпитању, које разара, криви све изворне емоције, посебно изворну емоцију радости.

Када смо деведесетих година прошлог века некритички усвојили васпитавање деце „шаргарепом“ и одузимањем исте тада је започело много тога нежељеног, што нас је стигло данас. Данас само жањемо оно што смо посејали.

Сви смо се одушевили „плишаним“ васпитањем почетком деведесетих, не знајући…

Није било родитеља који је посумњао у ефикасност васпитавања деце позитивним условљавањем и благом принудом. Детету понудиш чоколадицу, цртаћ и оно као муња поједе и оно што не жели његово тело, сакупи играчке, научи лекцију… Прве сумње нас стижу после више од деценије од прихватања „плишаног“ васпитања. Сви смо примећивали да је
радост деце интересна и што је најтеже деца су врло лако загосподарила родитељима тако што су усвојили исти васпитни модел, који је употребљавао родитељ: “Ако мислиш да ти ја урадим, научим, поједем, онда ти мени мораш дати, урадити“, изговарала су деца имитирајући одрасле. Но, родитељи су лако доскочили и овој замци детета јер су малог диктатора понекад и претукли, рачунајући да то смеју јер закон о породици још није
био тако строг.

Први пут сам се 2008. године, срела са породицама чија деца одбијају да иду у школу, а тек су пошла у први разред. Таквих случајева је било мало, али довољно да се сви забринемо при помисли шта нас чека наредних година. Сретала сам породице са малом децом, која су непрестано говорила да им је досадно и тражила или телевизор или родитеља као ходајући екран. Установила бих узрок, поразговарала са родитељима о узроцима тих појава и проблем би брзо био решен. Та деца су била јаки зависници од цртаћа, од виртуелне стварности и било је сасвим нормално што су више волела екран него књигу, играчку, учење, школу, вртић или шетњу.

Здрава жеља деце је лако претварана у похлепу јер је позитивно условљавање дечијег ума био најјачи модни васпитни тренд у рукама родитеља. Здрава воља се претварали у огромну тврдоглавост и док нису добили оно што су наумили,а то је углавном била нека материјана стварчица, цртаћ, игрица, нису одустајали. Исцрпљивали су своје родитеље и на крају би

деца победила. Излазак из проблема тог времена није баш био тежак. Отклонили би смо узрок проблема, смањили би смо уметање екрана између детета и било којег облика рада, нарочито када дете једе, уклонили би смо екран из видокруга малог детета, увели дете у радостан рад кроз глобални план рада, где је дете само бирало послове. Полако се дете враћало учењу, школи, вршњацима, играчкама, природи,на радост родитеља.

Ако родитељ није знао за узроке проблема сам је лако враћао дете правилима и обавезама. Милом или силом, штапом или шаргарепом будио је детету и вољу и жељу. Тада нисмо ни помињали депресију код деце и младих. Уђосмо у трећу деценију примене „плишаног„ васпитања. Паметни телефони постадоше „плишани“ васпитачи деце и младих. Прошло је пуних тридесет година откако је традиционално васпитање замењено плишаним. Данас на сваком кораку видимо, осећамо: безвољност, бежељност деце, лењост тела и духа, одбијање детета, млађег и старијег да иде у школу, да обавља било какве послове у кући или око себе, незаинтересованост за излазак у друштво, за игру са својим вршњацима, видимо спремност и храброст детета да се супротстави родитељу одлучним „не, нећу, не можеш ми ништа, пријавићу те да си насилан, не поштујеш моја права..“. Избегавање обавеза, поштовање било каквих правила у породици, одбијање послушности одраслима добило је размере епидемије.

Све се нагло погоршало од тренутка када је родитељску контролу деце штапом и шаргарепом заменио паметан телефон. Свако од вас добро зна када је и зашто понудило тач телефон и најмлађем детету. Родитељска контрола је скрајнута, па чак и стручњаци кажу како родитељу не треба више ни награђивање деце, као претходних година. Штап је заборављен, јер су родитељи уплашени могућим санкцијама, ако га употребе. Родитељи су
вредно одрадили свој задатак у претходних 20 година, позитивно условљавајући ум свога детета. Где је стао родитељ, настављају паметни телефони, другари, друштвене институције које се баве децом. Виртуелно, као и друштво преузимају контролу над дететовим потребама, нагонима, над његовим емоцијама, менталним стањима, па и физичким и духовним здрављем. Нагло се кидају преко потребне везе између родитеља и деце. У телефону је све, и зло и добро. У готово сваком виртуелном садржају, који привлачи пажњу деце плишане свести је свих пет васпитних модела: Казна (кроз насиље, кроз блуд), награда, презаштићивање, вербализам и злоупотреба имитаторског облика учења.

Изворне емоције се криве неочекиваном брзином. Радост нестаје. Страх родитеља се увећава и деца постају проточни бојлери кроз које пролазе страхови родитеља. Страх је увећан 2017. године,  када је изашао Закон о породици, који тражи од родитеља потпуну одговорност за поступке детета. Ако дете не иде у школу, ако прави проблеме, ако је насилно, ако бежи са часова, за све је крив родитељ и само родитељ. Законодавац је пуних 30 година као кроз димну завесу посматрао родитеље, који су плишано васпитање комбиновали са штапом. Данас, после 30 година, жањемо олују. Родитељи су изгубили васпитну моћ, везане су им руке. Што год да пробају, не би ли спречили своје дете да не направи нешто што није у складу са законом, не полази им за руком. Ако ударе, биће санкционисани, ако поткупе деца већ одавно не реагују на њихове награде, ако их презаштите од реда и рада, од школе деца постају све агресивнија и захтевнија, ако их терају на рад и ред крше њихова права. Ако родитељ у немоћи искористи јалови вербализам саветујући дете да није лепо да бежи од школе, да буде насилно, јер ће породица бити материјално кажњена, да ће родитељи бити проглашени као неподобни васпитачи, тек то деца не чују. Не хају за молбе и преклињање
родитеља. Ако покуша да му узме телефон родитељ може очекивати да ће бити прозван јер тач телефон је данас потреба детета, треба му за школу и сл. Упркос свим покушајима родитеља да умилостиве своју децу позивајући их на послушност, деца убрзано губе везу са својим изворним бићем, почињу да губе жељу, вољу за свим оним што породица, вртић, школа и друштво очекују од њих.

Резултати „плишаног“ васпитања данас су болни за све нас, посебно за дете и младе

Резултати су болни и за дете и за родитеља. Данас све чешће срећем децу нижих разреда основне школе, која одбијају учење, рад у школи, потпуно су пасивни на часу, немају никакав осећај стида због нерада, немају осећање одговорности. На молбу учитељице да завршавају своје задатке у школи једноставно кажу да неће то да раде. Учитељи неспремни за ове драстичне појаве, оптужују и децу и родитеље тражећи од родитеља да раде са децом код куће, јер деца не завршавају обавезе у школи, у боравку. Тада почиње разапињање деце и родитеља на крст. До пет су деца били у боравку, враћају се кућама преморени и родитељи и деца, али домаћи се мора завршити. Ту су вибер групе, родитељи се испомажу, подсећају једни друге шта је све учитељица задала за домаћи. Деца се ломе, слама им се воља, гуши се потпуно унутрашња мотивација за радом и учењем.

Дете је сада мирно, прецизније, аутоагресивно, без жеље, без воље, без свести чему учење, чему школа, чему овакав живот. Бити или не бити питање је сад. Ако родитељ дигне руке од детета и каже : „Ни самном нико није учио“, детету се не пише добро. Дочекују га дечаци и девојчице, који још имају снагу за насиље баш над таквом децом, децом која се повлаче у
себе постајући „депресивна“, аутогресивна. Окрени, обрни дежурни кривац, једини одговорни у овом ланцу проблема који ствара плишана демократија, биће родитељ. Шта све модеран родитељ чини, какве вратоломије мора да изведе да покуша да испуни очекивања свих. Умор га стиже, губи и жељу и вољу и никако да схвати да су паметни телфони и друштвено презаштићивање деце победили и родитеља и дете.

Недавно дознадох да дете одбија да иде у школу већ три школске године. Мајка рече да је то истина, да се некако изборила и са школом и са дететом. Она вредно подучава дете, када јој дете то дозволи, када уграби тренутке тако мало слободног времена. Два претходна разреда дете је полагало на крају школске године и показало неке резултате, али мајка посустаје и пита се куда све ово води. Значи ли то да ће се ускоро озваничити “хомесцхоолинг”, да деца
имају школу у кући?! Да ли друштву одговара да велики број деце не похађа школу, још нисам сигурна, јер се декларативно друштво залаже за редовно похађање школе. Можда је то растерећење буџета, или је у питању потреба за што више необразоване деце, а биће необразовани јер када уморан родитељ дође са посла тешко улази у улогу доброг уче и доброг васпитача.

Све то ме баш и не забрињава у толикој мери,колико сам се уплашила те најновије последице плишаног васпитања: Огроман број „депресивне“ деце, као последице превазиђеног,неодрживог „плишаног“ васпитања. Нажалост „депресија „деце и младих ускоро ће се преточити у истинску депресију,а могли смо је у великом броју случајева спречити да само имамо храбрости да признамо себи и родитељима да је плишаном васпитању одзвонило, да је дресури детета и штапом и шаргарепом дошао крај. Има ли решења да изађемо из овог зачараног круга? Има, али само на породичном и личном
нивоу. Ко одбаци узроке проблема, одбацио је и проблеме. Данима ме прати уплашени поглед нашег „одметника“ од школе, од другара, од дружења, од лепоте да заволиш учитељицу и школу. На моје питање зашто не иде у школу каже:“ Бојим се деце, нападају ме, говоре да сам дебил“! „Зашто не потражиш помоћ учитељице“, упитах: “Па када се жалим, она каже да сам и сам крив што ме другови кажњавају одбацивањем, поругама и ударањем“ Жао ми и учитељице. Иако је нисам видела замишљам њене уплашене очи. Уплашене јер не зна шта ће бити ако се стави на страну несретног дечака. Уплашене јер и сама не види решење. Она се већ приклонила већини, што овај несретни дечак није могао,а можда је желео. Недостајали су му жеља, воља и свест о томе шта се то дешава у свету у који је дошао са огромном изворном радошћу, са жељом и вољом да полети у загрљај и школи и учитељици и другарима и животу. “Плишано“ му је сасекло крила.

За часопис Благодарје: Милица Новковић, аутор „Породичног буквара“ и „Битке Љубави“и аутор Програма „Васпитањем без награде и без казне до доброг детета и радосног ђака“

Извор: Породични буквар