ПОСЛЕДИЦЕ СМАЊИВАЊА ИЗБОРНОГ ЦЕНЗУСА

Зашто три одсто?

• Најава смањивања изборног прага заиста јесте вест која је дошла попут грома из ведрог неба, не само због тога што то нико није тражио, него зато што смањивање цензуса не иде у прилог најснажнијој изборној листи;
• Уместо истинске вишестраначке скупштине која би требало да преслика вољу бирача и расположење бирачког тела у Србији, створиo би се привид и вештачки колорит политичког плурализма. Партиципацијом великог броја странака које суштински не представљају никога прикрио би се недостатак огромног броја бирача и странака у структури највишег законодавног тела;
• Ово је најава микроразарања већ разорене политичке структуре српске државе и њеног друштва;

Пише: Славко Живанов

Најава Господара Србије да спусти изборни цензус са пет на три одсто изненадила је политичку арену и у Србији и у Европи. Вучић је изненадио, очекивано, опозицију, стручну јавност и јавно мњење, изненедио је, неочекивано, сопствену партију, а забезекнутост нису могли да сакрију ни представници европских држава. Изгледа да овакав обрт, у само предизборно праскозорје, нико није очекивао што је још један доказ вештине стручњака за изборни инжењеринг који су овоме кумовали. Најава смањивања изборног прага заиста јесте вест која је дошла попут грома из ведрог неба, не само због тога што то нико није тражио, него зато што смањивање цензуса не иде у прилог најснажнијој изборној листи када је реч о освојеном броју посланичких мандата. Вучић је наиме одиграо, шаховским речником говорећи, жртвени потез. Дао је важну фигуру „џабе“, не би ли противника намамио у позицију да овај изгуби партију. Како смо, уопште дошли до тога?

Вучић схватио да је насамарен

Пре неколико дана на ружичастој телевизији у стереоизомер емисији „Утиска недеље“ коју су ружичасто назвали „Хит-твит“ гостовао је Вучић, Љ. Смајловић, и Милан Антонијевић, човек који формално замењује Соњу Лихт у њеним активностима у стварању метеоролошких појава над Србијом. Госпођа Лихт и даље ведри и облачи, али млади Антонијевић преузима део техничких активности, па је тако посредовао у разговорима власти и опозиције и договарања побољшавања изборних услова. У пуних два и по сата емисије Господар Вучић кињио је и малтретирао Антонијевића пред пинковским аудиторијем који је, у овом случају, могао бити и публика у гладијаторској арени док цезар у оклопу, на коњу, наоружан до зуба, одсеца део по део везаног, претходно мученог и изгладнелог, потпуно немоћног, и борби невичног несретника. А све то, могло се сазнати већ у првом делу емисије, због тога што је Антонијевић, изгледа, обећао Вучићу да ће издејствовати да бојкоташи одустану од својега наума и да ће се некако приволети да на изборе изађу. Вучић је изгледа поверовао да ће се то и догодити и због тога је СНС онако полетно улетео у цео пројекат Соње Лихт, а када су бојкоташи остали на истим позицијама, схватио је да Антонијевић не може да оствари обећање. И још горе, схватио је да није било ни реалних претпоставки да оно може да се оствари, па је утолико наивније, да не кажемо – глупље, било очекивање да ће се остварити неоствариво. У налету беса и сујете у поменутој емисији „Хит-твит“, Вучић је изгубивши контролу над својим понашањем утицао да чак и Смајловић буде видно непријатно. А Антонијевић се није бранио, није ни покушавао. Као да му је све то пријало, или као да је својим подвијањем репа повлађивао и потврђивао Вучићев излив беса оправдавајући га као разумљив и природан јер долази као реакција након преваре.

Вештачко дисање вешестраначкој скупштини

Како постаје извесније да ће опозиција ипак бојкотовати изборе, претња да парламент Србије постане безмало једностраначки посала је изузетно јака. На другој страни, све сатрапске странке које је око себе прикупио, толико су слабашне да не могу прескочити ни, ових умањених, три осто, односно немају куд него да буду у оквиру напредњачке листе. Разуме се да би цензус од пет одсто могли да прескоче социјалисти и евентуално радикали. Након избора, уз активан бојкот опозиције, у парламенту бисмо имали коалицију СНС, радикале и социјалисте. Такав парламент, сачењен само од тих странака био би сасвим извесно ноторно нелегитиман. Спуштањем изборног прага отвара се могућност да сијасет других странака, које су ближе или даље од СНС, постану парламентарне и да формално унесу и неке друге страначке боје у Народну скупштину. Чак и неке странке са листе СНС могу преко других предизборних коалиција да уђу у парламент и да тиме формално не буду део напредњачке посланичке листе. Утолико пре јер ће смањивање цензуса отворити математичке шпекулације и пројекције колико посланика је могуће добити као део веће листе, а колико након, евентуално, самосталног преласка цензуса.

Уместо истинске вишестраначке скупштине која би требало да преслика вољу бирача и расположење бирачког тела у Србији, створиo би се привид и вештачки колорит политичког плурализма. Партиципацијом великог броја странака које суштински не представљају никога прикрио би се недостатак огромног броја бирача и странака у структури највишег законодавног тела. Отприлике је сличну ствар радио Слободан Милошевић када је одсуство дијалога са Арбанасима на Косову и Метохији покушао да фалсификује формирањем преговарачких тимова од лојалних Арбанаса и других етничких група које јесу биле лојалне Србији, али нису имале подршку знатног дела арбанашког бирачког тела.

Даје милостињу као мали део уштеђевине

Вучић овај потез намерава да финансира од оствареног вишка политичког капитала који је обезбедио значајном подршком коју у бирачком телу ужива. Ослобађајући се комотне, прекомерне већине у парламенту жртвовао је, широке руке, један број посланичких мандата који му је обезбеђивао Донтов изборни систем истовремено спуштајући брану мизерним партијама не би ли оне надоместиле инвалидитет постизборне Скупштине.

Вучићев наум је да устроји политички мизансцен, да попут макета за које је мајстор, или попут фото-тапета којима прекрива руиниране фасаде трошних и једва стојећих зграда, прекрије политичку сцену Србије и да симулира амбијент из којег ће да бира и сараднике и противнике. Да недостајуће парламентарне субјекте, Савез за Србију, ПСГ и сличне организације, супституише „четка-метла“ странкама које ће моћи да поткупи, што синекурама што готовином, лако и често. Међутим, овај велемајсторски тактички потез стратешки не стоји најбоље:

Прво, „европски партнери“, који као и опозиција у Србији, ни на који начин нису консултовани око цензуса, нису одушевљени његовом изменом. Не могавши да пронађу бољи аргумент одмах су саопштили да се промена изборног законодавства у изборној години не може благонаклоно посматрати, иако та промена не значи заоштравање изборних правила. Напротив. Ако се спуштање цензуса посматра изоловано, ван контекста и других важних параметара, веома тешко је сувисло објаснити чак и самом себи зашто би релаксација изборне процедуре била начелно спорна, јер никога не дискриминише и никога другог сем највеће партије, не ускраћује. Ако се највећа партија одриче права на већи део колача, тешко јој је начелно приговорити што тај вишак препушта онима који хоће да га се дочепају. Али, оно што се у ЕУ недвосмислено препознаје, али што још увек (због Косова) не сме гласно и јавно да се саопшти, јесте чињеница да је овим потезом Вучић показао како је Србија његова деспотија и како он, својевољно, како му се ћефне, у зависности да ли устаје на леву или десну ногу, може да промени сваку процедуру, правило, подзаконски или законски акт. Овим потезом Господар Србије уприличио је показну вежбу за све посматраче са стране, да се увере како заиста, фактички функционише власт у Србији и какви су природа и карактер те власти. И није реч о пукој форми или обичном примеру, већ је реч о озбиљној и важној далекосежној одлуци која ће променити крвну слику парламентарне структуре једне државе. Тиме се отвара простор многим партијама да постану политички актери за шта се није спремила ни Србија (што је у овом контексту мање важно), а ни Европска унија;

Друго, смањење броја посланичких мандата за владајућу странку значи главобољу. Реч је о многима који ће остати без посланичког и одборничког мандата. Те мандате добиће друге партије које ће, такође, очекивати и део колача у извршној власти, јавним предузећима, локалној самоуправи и покрајинској структури. Овиме ће председник СНС увећати број незадовољних и гладних моћи који чекају да од државе наплате своју страначку лојалност, чиме се сигурно не ствара стабилна ситуација у странци. Број незадовољника у врху и средњем ешалону Вучићеве странке рапидно ће се повећати у односу на данашњу ситуацију. Биће им исплативије да буду коалициони партнер, учесник власти из коалиционе странке, него из сопствене партије, а и до власти ће лакше доћи индиректно, него директно из највеће странке;

Треће, Вучић озбиљно поткопава темељ своје владавине јер са овако умањеним цензусом тешко може обезбедити ексклузивну напредњачку већину у парламенту. Сасвим је извесно да ће његова коалиција имати ту већину, али уколико број посланика СНС падне испод 126, онда његова власт неће бити толико стабилна као што је данас. У неком тренутку, притиснута теретом афера или каквих јачих политичких потреса, контрола политичког тока може му исклизнути из руку;

Политичке прилике постајаће теже и несносније

Четврто, покушај маргинализовања демократске опозиције, краткорочно, сигурно је неће ојачати, али ће јој донети све моћније савезнике ван ове земље. Тешка материјална ситуација и сада већ дугогогодишња штеточинска владавина истањиће му бирачку подршку. Изневерена изборна обећања и неиспуњени „дилови“ према члановима странке ослабиће и страначку структуру и изборну снагу, а све то ослониће се на слаб парламент. Политичке прилике постајаће теже и несносније, а такмаци који би с њима требало да се носе постајаће све слабашнији.

Пето, додатно контаминирање политичког амбијента у Србији смањивањем цензуса појачаће све непрележане тешке дечије болести вишепартијске демократије. У Србији нису изграђене стабилне институције ни у једној грани власти. Не постоје никакве кредибилне државне институције у овој земљи. А у наредном периоду све оне зависиће од разноразних политичких нагодби великог броја актера у тим нагодбама. Разуме се да су се лоше ствари у Србији дешавале и досад, али и лоше ствари имају квантитативан скор. Неке ствари могу бити горе од лоших.

Довољно је само присетити се лоших учинака власти четрнаесточланог ДОС-а и екперимената in vivo које је Србија преживела пре двадесет година. ДОС је, међутим, имао какву-такву платформу, идеологију, кредит и перспективу, веру и наду бирача, а овај франкенштајновски квази-дос-пројекат у Вучићевој режији, у самој најави је хорор. Ово је најава микроразарања разорене политичке структуре српске државе и њеног друштва.

Дакле, смањивањем изборног цензуса Вучић је одиграо неочекиван потез. Краткорочно је изашао из дефанзиве и противнике увео на још тежи терен. Дугорочно, закомпликовао је несносан политички положај ове земље и њену будућност удаљио од мирне луке даље него што је била. Манифестовао је деспотску вољу и најбоље приказао дух своје праксе кријући се иза, тобож, демократичности и, тобож, жеље за оснаживањем политичког плуралитета, а истовремено негирајући, на сваком кораку, постојање владавине права и правне државе и потпуно контролишући електронске медије који имају националну фреквенцију. Паралелно с тим, продужио је и појачао црну пропаганду путем отровних, антицивилизацијских, примитивних, простачких таблоида и тешко, можда и смртно, контаминирао јавни дискурс, додатно оснаживши злоупотребе, незаконитости, криминал, и друге злочине своје власти…

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ