Радоњић о ударима на медије: Интервенционизам аутократије на јавну ријеч

категорија Црна Гора / дана 16/01/2020 у 21:26 часова /

luka radonjic

Панике међу грађанима нема, али је врло вјероватно присутна у режимским круговима, због све већег броја незадовољних грађана, због масовних јавних окупљања у виду литија, све бројнијих појединаца који јавно саопштавају критику

Пише: Лука Радоњић

Један од основних услова постојања сваке диктатуре или аутократије представља постојање поданика. Кроз историју су, они који су претендовали на освајање одређених облика диктаторских и аутократских моћи, углавном водили рачуна о томе шта њихови поданици чине, док данас, када су многобројне диктатуре у свијету реликт прошлости, аутократски режими значајно више пажње обраћају на оно шта њихови поданици мисле. Отуда потиче потреба за стварањем одређене слике стварности у коју поданици морају вјеровати, а сви они који испитују, преиспитују или на концу деконструишу лажну слику стварности, третирају се као “унутрашњи непријатељи”. У таквој ситуацији, први су на удару, наравно, слободни медији.

Оно што се ових дана дешава у Црној Гори: прогон и хапшења новинара, пријетње цензуром тв програма, кампања против друштвених мрежа, представљају класичан удар аутократије на слободне медије. То је, како су многи исправно казали – полицијски интервенционизам на јавну ријеч. Синтагма “ширење панике” која је у јавни речник ушла као оптужба са врло упитним законским покрићем, а којом се гоне новинари, заправо је, врло занимљива. Панике међу грађанима нема, али је врло вјероватно присутна у режимским круговима, због све већег броја незадовољних грађана, због масовних јавних окупљања у виду литија, све бројнијих појединаца који јавно саопштавају критику.

Све то је процес демократизације друштва, којем се опиру окоштале, политички превазиђене структуре власти које су деценијама, упорно одбијале да се реформишу. Па данас изгледају као зачаурене и отуђене интересне групе, потпуно затечене чињеницом да народ и на овај насртај (у овом случају на светиње) није реаговао у маниру “не можемо ништа, нека им и ово прође”. Због свега тога, почели су агресивније него икада – да цртају мете противницима, називајући их непријатељима државе.А ко државу уствари угрожава? Државу подривају они који крше Устав, они који доносе неуставне законе, они који игноришу вољу народа, они који гуше слободне медије, који хапсе опозиционе политичаре и слободне новинаре. Они који у свакој политичкој изјави, новинарском тексту, медијском наслову, визуелном или вербалном изразу на друштвеним мрежама, која им није по вољи или се не уклапа у слику њихове кроповане и фризиране стварности, виде опасност. То можда јесте опасност – али свакако не по државу, већ по карактер владавине која гонећи демократију узурпира државу.

Чињеница да данас имате појединце који отворено говоре о “депортацијама”, појединце који дио а вјероватно и већину народа називају најпогрднијим именима, који без пардона сију вјерску нетрпељивост и позивају на линч, и то углавном појединци који су добро ухљебљени у систему, говори да су владајући пропагандни наративи створили амбијент у којем се шовинизам одомаћио. У подгријавању таквог амбијента дјелује и пратећа пропаганда, чији је циљ да на сваки начин покуша да деградира емитере слободних мисли и ријечи – у првом реду медије и новинаре. Када “гоничи демократије” изгубе пропагандну битку коју су покренули – онда посежу за цензуром и прогоном.

Тако је јуче Савјет Агенције за електронске медије преко Јавног сервиса (РТЦГ) запријетио замрачивањем информативног садржаја канала из Србије. Иронија је у томе што тако нешто најављују баш преко РТЦГ – најнепопуларније медијске куће у Црној Гори, која деценијама крши новинарске кодексе и сије националну, политичку и вјерску нетрпељивост. Разноразни “савјети” не виде ништа спорно у уређивачкој политици свог дворишта, па га траже у Србији. Паралелно са тим, одређене структуре инструментализију дјелове цивилног сектора и путем разних пројеката “интернет полицију” која претендује да легитимише, уређује и санцкионише друштвене мреже – и то углавном онамо гдје мултижанровска критика обрађује друштвену феноменологију. Најконкретнији израз, свакако, представљају директни удари на медије и новинаре. Репресивну интервенцију прати пропаганда, која има за циљ да оправда зло – како би исто ушло у таблицу вриједности. Прво можете чути оптужбе “то није медиј”, па онда “то није није новинар”, и на крају се стиже до тога “да то није човјек”. И ето вам фашизма у успону. Но, све су то трзаји структура које су свјесне своје политичке превазиђености.

Глас јавности све је снажнији. Поводом напада на медије, огласиле су се многе опозиционе странке, дио цивилног сектора, многобројни медији и новинарска удружења, репортери без граница, а такође и ОЕБС. Планинске ријеке вјерника теку, а њиховој се енергији придружује све већи број грађана, одлучан да коначно стане на пут једноумљу.

Наравно, застарела олигаргија и даље има своје полуге силе, но, чињеница да их користи све чешће и све репресивније, говори да је суштински угрожена, и да јој демократија и слобода све конкретније и све гласније – куцају на врата.

Извор:
ИН4С