Одговор Борису Дежуловићу, бранитељу српских светиња

Аутор: Антоније Ковачевић

Кад сам био мали, им`о сам свој правац…Док су други бистрили Политику и Вечерње Новости, ја сам читао – Ферале Трибуне! А није да је било лако тих ратних деведесетих у Београду штовати то штиво из далеке и непријатељске Хрватске. Могло га се наћи само на једном месту у граду, на ободу Трга републике, где га је на картонским кутијама више диловао него продавао један униформисани ратни ветеран, добровољац из неке гарде, јебем ли га које, што је ћопао на једну ногу.

Ово “гласило хрватских анархиста, протестаната и херетика”, уређивано од стране шесторуког уредништва које је себе називало ВИВА ЛУДЕЖ (акроним састављен од имена и презимена чланова колегијума; Виктор Иванчић, Предраг Луцић, Борис Дежуловић), престало је излазити 2008.године, оставивши нас фанове неутешнима. У међувремену, и ја сам завршио некакве новинарске школе, почео писати, уређивати… и некако се поклопило да, годину дана пошто је Ферал распуштен, мени допадне част да један од оне тројице из ВИВА ЛУДЕЖ-а постане колумниста у новинама које потписујем.

Ал замало. Ево како је то било…

Исте године када је угашен Ферал, Коштуничина ми је гхостбустерс екипа; рахметли Тијанић, Јала брат Никитовић, потпомогнута удбашко-журналистичким одојком Манојлом Вукотићем, здруженим злочиначким подухватом угасила гласило по имену Газета. Убрзо је, међутим, стигао позив да преузмем дневник Ало!, који сам, бирајући између Вучићеве “Правде” и недељника кокаинског клана Шарић (који су у то време важили за угледне грађане и део српске бизнис елите) прихватио, између осталог и зато што је колумну у “Ало” писао један од оне тројке из Ферала, Дежуловић. Болело ме, искрено, уво што сам се тако замерио криминалној хоботници која је у то време ведрила и облачила Србијом, постављала министре и шефове полиције, или пак актуелном председнику, који ми то моје НЕ (истина поновљено још једном, у случају Информера) никада није опростио.

Али авај…моја радост што ћу радити са једним фераловцем спласнула је већ првог дана по доласку у редакцију, када ми је заменик саопштио да га је звао Дежуловић (кога пре тога нисам познавао) и дао отказ, образлажући то тиме да му је “неко рекао” да је нови уредник (тј. ја) “вадикал и Вучићевац”. Океј, шта је ту је, помислио сам, мада ми је, признајем, било мало чудно да човек који вас никада није срео, а вероватно ни прочитао нешто што сте написали, може о вама тако да суди (?!)

Коју годину касније био сам гост на београдској промоцији књиге “Смијех слободе – Ферал Трибуне”, својеврсне биографије некад ми омиљеног листа, ком приликом сам, посредством љубазног аутора Бориса Павелића, коначно упознао Дежуловића. Кад сам га, онако успут, подсетио на ту ситуацију са отказом, он се правио невешт, правдајући се како “није он отказао због мене већ због нечег другог, не може да се сети чега”. Није више било ни важно.

У међувремену, ја као велики “вадикал и Вучићевац” постао сам политички азилант који гули већ трећу годину у зимогрожљивом Чикагу…А Дежуловић, после Ферала и епизоде у Ало! постаде ведета транснационалног балканског Н1, али и прво перо Новости, листа српске националне мањине у Хрватској. Свако наш`о свој правац, што би рекао Баја Мали Книнџа…

И ту сад долазимо до кваке због које Вам све ово причам…Читајући Дежуловићеву колумну “Спасимо српске светиње” објављену на порталу поменутих Новости, а у којој се аутор бави црногорским Законом о слободи вјероисповијести, те протестима верника СПЦ које је изазвао…стекао сам утисак да ју је написао тако што му је, баш као у мом случају пре 11 година, неко нешто узгред рекао, довикнуо у кафани, добацио на улици, те је он, тако “поткован чињеницама”, написао следеће:

“Све кад би спорним црногорским законом величанствени Острог и био преписан Ђукановићевој мафијашкој држави, све и кад би га подгоричке власти продале Бритисх Мусеуму у Лондону, не би чудесни Острог најебао горе него што је најебао овако, под бригом и пажњом рођене Српске православне цркве. Можда је стога заиста најбоље да се донесе некакав закон којим би се древни српски манастири одузели Србији и Српској православној цркви“…закључује на крају текста Дежуловић.

Но, да оставимо за тренутак по страни фашизам којим одзвањају ове реченице и да видимо како је Дежуловић дошао до овог генијалног закључка.

Градећи своју тезу о отимачини српских цркава и манастира као легитимном и најбољем решењу, Дежуловић се у тексту прво присећа како је, одрастајући у селу покрај Сплита, обилазио локалну цркву и у њојзи испосничку самицу Светог Циријака, на чијем је прозору урезао своје име и годину “седамдесет и неку”, вајкајући се како тада није знао ништа о “заштити културне баштине”.

Питање за све Вас који, попут Дежуловића, нисте имали појма о културној баштини кад сте били мали:..Да ли сте икада урезали Ваше име у зидове неке цркве или монашке ћелије? Нисте, вероватно, јер су Вас родитељи научили да то није пристојно. Дежуловића његови, изгледа, нису. Па је мали Борис постао мали хулиган који ће касније, као што сам каже, постати атеиста. Па на послетку и познати новинар који ће, једног лепог дана, решити да пише о спасавању светиња налик онима које је некад шарао. Хм, у старту сумњива работа. Али, ок, идемо даље…

Премда га није подучио да цркве и манастири нису исто што и зидови стадиона, надвожњака или хаустора, његов отац, “комунист и инжињер”, ипак га је једне прилике одвео на Острог, истина, како Дежуловић каже: “више се некако дивећи инжењерском чуду древних градитеља, него будалаштинама о чудима светог Василија”.

Присећајући се тако својих младалачких екскурзија, Дежуловић констатује како православни манастири у време његовог детињства нису били места “масовних ходочашћа”, жалећи што су то касније постали (?!), па је приликом његовог другог доласка у Острог тамо затекао “велико паркиралиште затрпано аутобусима свих могућих српских и црногорских регистрација” те доживео шок “у тијесној гужви налик онима у којима се човјек нађе на улазу у ногометни стадион“, те “грозни бетонски псеудовизантијски комплекс с дућанима и сувенирницама”.

Враћа се даље Дежуловић у времена када је као студент историје уметности пишући семинарски рад обилазио српске манастире, између осталих “гласовите Ђурђеве ступове, што су осамдесетих изгледали баш као рушевине ирског дворца Моyдрум с омота албума У2 ‘Тхе Унфоргеттабле Фире“(вау, како то цоол звучи!). А онда се наново разочарао када их је видио двадесет година касније, “стручно обновљене”, у грозници изненада пробуђеног српског православља”.

“Нијем од ужаса гледао сам саграђено и све оно чега је у Ђурђевим ступовима икад било и оно чега тамо никад било није” – жали Дежуловић што српски манастири нису остали у рушевинама, јер би, ваљда, само такви, имали некаквог смисла. Да су остали срушени, као онај ирски дворац, то би било баш до јаја. Овако, јеби га, то није то.

На страну то што је Дежуловићева критика “стручности” обнове манастира депласирана, површна и будаласто поп-артистичка…

Ко год је, наиме, видео обновљене Ђурђеве ступове могао је да посведочи како су рестаурирани врло брижно, од истог материјала и у духу архитектуре каквом је пленила и његова девастирана претеча. Томе може да посведочи сваки лаик, али и историчар уметности (што је Дежуловићева струка) који у гоогле претраживач укуца топоним или се запути на лице места.

Уши пара то што је она злурада и злобна…

Дежуловићу, наиме, смета што уз манастир постоји конак, да верници који дођу на ходочашће имају где да одморе и презалогаје. И сувенирница, у којој могу да купе икону, књигу, разгледницу или, што да не, магнет за фрижидер као успомену. За Дежуловића је само мртво православље, оно празно и рушевно, без Срба, нешто чему се може и треба дивити. По њему, згодно би било када би од православља остали тек артефакти, да археолози имају чиме да се забављају, да попуне неку витрину у музеју. И ништа више од тога.

А онда, уместо шлага, иде цитат којим Дежуловић ставља тачку на прикупљање доказног материјала за тезу како српске манастире треба отети Србима:

“На страну што сам, не буди лењ, прочитао приједлог Закона и узалуд у њему тражио параграф о отимању манастира Острог и осталих српских светиња у Црној Гори: запањила ме изненадна брига васцелог светосавља за манастир који су у десет година такозване рестаурације – баш као и десетине сличних по запишаном светосавском територију – непоправљиво уништили управо њихови архиепископи и владике”, каже Дежуловић реченицама скоро пресликаним из оног несрећног Апела 88 интелектуалаца о Закону кога, гле чуда, за разлику од балканских новинара и шатро интелектуалаца, неприхватљивим сматрају сви верски титулари овога света, од римског папе до васељенског патријарха, уз бројне иступе и покуде исламских верских дужносника са ових наших, балканских простора.

Мрзи ме сада да понављам овде све парафе и идиотизме поменутог Закона, већ сте имали прилике да их читате на овом порталу, од оспоравања права на власништво верских објеката које СПЦ одржава већ осам векова, па све до дела у коме би црква за именовање својих епископа и попова морала да тражи благослов од државе. Уосталом, овакав паушални и псеудо коментар Дежуловића и не заслужује некакву озбиљну контра-елаборацију и аргументацију.

Да пређемо, међутим, на оно што заслужује елаборацију.

Није проблем, ако мене питате, то што Дежуловић, по сопственом признању атеиста, нема осећаја за духовни живот и религију, већ је гледа и доживљава површно и поспрдно, кроз прасиће на ражњу и аутобусе крцате туристима. Право је сваког човека да верује или не верује, па и да пише онако како мисли. Није проблем, с тим у вези, ни то што он не разуме, или не жели да разуме, да суштаствени део, “криптонит” једног народа, не почива у личним картама које махом завршавају на “ић”, већ у његовој духовности, традицији, заједничком сећању.

Проблем је, дакле, што Дежуловићев текст, у коме констатује како српске манастире треба отимати, објављује и финансира медиј српске мањине у Хрватској, што његов, како се прича, машала хонорар, иде на рачун оно мало Срба колико их је остало након што је тамошња држава већ привела крају оно што данашња Црна Гора тек покушава – да систематски затре трагове српског постојања све док их се, као у огледном примеру Лијепе, не сведе на статистичку грешку, која, злу не требало, добро дође када Западу треба да се представите као демократска и мултиетничка земља, те мазнете неку лову из бриселских фондова.

О томе можда не треба да размишља Дежуловић, чији је посао да напише којешта и за то узме новац, али би зато дебело морао да се замисли лидер српске заједнице у Хрватској Милорад Пуповац, који шовинистичка срања попут овог Дежуловићевог – плаћа! Из перспективе тамошњих Срба било је кудикамо сврсисходније да је од тих пара обновљена нечија спаљена кућа у Далматинској загори, уместо што се вештачки фингирају некаква мањинска права кроз форму медија који служи за иживљавање хрватских псеудолевичара над Србима и њиховом црквом у другој држави, у овом случају Црној Гори.

На крају, човек се с правом упита шта ће бити уколико сутра неко у Хрватској одлучи да донесе Закон о слободи вере налик овоме који је изгласала Црна Гора, те активира већ постојећу Хрватску православну цркву, са намером да оствари оно што је Павелић већ покушао у НДХ…

Хоће ли и тада Дежуловић, следећи исту логику, написати за Новости текст о томе како Србима и СПЦ “за њихово добро” треба отети манастир Крку, све цркве и православне светиње у Хрватској?

Искрено, не видим ниједан разлог зашто то не би урадио…Остаје само да лебди питање са колико ће Пуповац то да хонорарише.

Извор:
ПРЕОКРЕТ