Анализа објављених британских докумената у вези са Сребреницом (1)

Postbus 90471,
2509LL
Den Haag, The Netherlands
+381 64 403 3612  (Serbia)
E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com
Web site:  http://srebrenica-project.org

Бура у чаши воде: стварни значај “расекречених” британских докумената (први део)

Налазимо да је руски израз “расекречени” најбољи, и сигурни смо да ће га сви Срби лако разумети. Прошло је више од две недеље од како је британска влада скинула ознаку тајности са докумената из јуна и јула 1995. који се односе на сукоб у Босни и Херцеговини. Не првенствено на Сребреницу, то је важно подвући већ на самом почетку. Пажња политичара (и овде) и новинара (и овде) и неких научних радника (овде) који су се огласили на ову тему, па самим тим и јавности која углавном нема независних извора обавештавања нити могућности реалног процењивања њихове веродостојности, била је усмерена искључиво на један из тих докумената. Па чак ни тај докуменат није био у целости објављен, нити интегрално коментарисан. Сви коментари односили су се само на прве две стране, док је трећа (са потписом и функцијом особе која је докуменат сачинила, о нечувене ли балканске аљкавости) у јавним гласилима била потпуно изостављена.

Дакле, врхунски политички и новинарски ауторитети Србије и Републике Српске већ десетак дана коментаришу материјал који је дупло деконтекстуализован. Прво, пре него што су се упустили у коментарисање они га уопште нису ни видели у изворном облику, што ће рећи у интегралној верзији. Друго, судећи по њиховим изјашњавањима, они такође нису свесни чињенице да је докуменат који коментаришу део већег комплета дипломатских папира који се састоји из преко двеста страница. Сувишно је напомињати да им је такође непознато да се Сребреница помиње тек у мањем делу те преписке и да се највећи део односи на посебне теме везано за решавање сукоба у Босни и Херцеговини, који је тада био у току. Најзад, било би још сувишније (а можда и на граници увредљивог) истицати чињеницу да је издвојени, “сензационални” докуменат који се налази у средишту пажње писан на језику којим већина коментатора (што се посебно односи на политичаре) не влада, те да чак ни тај, у односу на целину, занемарљиви фрагмент који их је заинтригирао и који јавности пред камерама компетентно тумаче, они нису могли на изворном језику прочитати.

Овај приказ ће се састојати из два дела. У првом делу, укратко ћемо обрадити обелодањена британска документа која се односе на догађаје везано за Сребреницу у јулу 1995. У другом делу, осврнућемо се на податке и опаске из комплета тих докумената који се не односе непосредно на Сребреницу, али су ипак интересантни.

Докуменат под датумом од 11. јула 1995, за који су до сада већ сви чули, недавно смо подробно анализирали. Извели смо закључак да се у њему износи неколико интересантних и по службени наратив о Сребреници врло неповољних констатација, али да он не садржи ништа значајно ново.

Сада ћемо укратно навести остала помињања Сребренице у првом свежњу британских папира, објављених под ознаком PREM-19-5487_1 (110 страница). У другом свежњу, под ознаком PREM-19-5487_2 (100 страница), Сребреница готово да се не помиње, али ту ипак има низ занимљивих појединости којих ћемо се у другом делу овог приказа дотаћи. Пређимо сада на преписку британских званичника где се помиње Сребреница.

У британској дипломатској депеши од 12. јула 1995, дан након пада Сребренице и подстакнутој тим догађајем, наводи се став канадске владе (тачка #1) да присуство УН у Босни није било успешно и да би га требало привести крају. По Канађанима, политички процес међу зараћеним странама је блокиран (#4) а снаге Унпрофора нису способне да обављају своју хуманитарну мисију (#5). Занимљиво је да ту стоји да је став канадске владе мотивисан извештајима које добија од свог контингента у Високом, где их “Босанци … узнемиравају” и не дозвољавају им кретање ван базе. Опис третмана канадских миротвораца подсећа на хрватски третман војника ЈНА у њиховим касарнама на почетку рата. Дипломатски чиновник Бејн на крају депеше (#10) ипак изражава сумњу да би се Канада једнострано повукла из састава Унпрофора.

У следећем документу, који почиње на стр. 16, препричава се телефонски позив 12. јула холандског министра одбране Форхеве свом британском колеги. Форхеве износи да се унутар холандске базе у Поточарима налази око 3,000 избеглица, док их се око базе накупило између 18,000 и 20,000. Што се тиче војника АРБиХ, њих око 2,000, “они су током ноћи нестали, како он (Форхеве) сматра, у правцу Тузле,”

мада се извесан број “још увек налази западно од енклаве.”

Британски министар одбране је изразио разумевање за положај у коме су се Холанђани нашли, и истакао је забринутост да би пад Сребренице могло послужити као преседан за преостале енклаве. Сада долазимо до најзанимљивијег дела. Британски министар каже да би “Уједињено Краљевство преферирало да је Сребреница била демилитаризована, али да је то питање сада превазиђено” (the situation has moved on). Др. Форхеве се сложио са том оценом, изјавивши да “не сматра да је демилитаризација више могућа.” Да би се овај лицемерни разговор између двојице западњака боље сагледао, подсећамо да су уговори о демилитаризацији Сребренице (и Жепе) били потписани још у априлу и мају 1993, пуне две године раније. Канадски миротворачки контингент, који је тада био распоређен у Сребреници, примио је специфично упутство из централе УН у Њујорку да не буде “претерано ревносан” у одузимању оружја од припадника 28. дивизије у енклави. (Види Извештај генералног секретара УН о паду Сребренице, одељак 62, стр. 19, такође за подробно разматрање питања демилитаризације видети овде, стр. 52.)

Враћајући се за тренутак на онај “главни” докуменат који је у центру свеколике пажње, на дну стр. 2 тог документа налази се занимљив податак да је при одлучивању у вези са могућим нападима из ваздуха на српске снаге које су се приближавале Сребреници у обзир узимана и чињеница да су се међу војницима Унпрофора на терену налазила и “три припадника британске војске.” Ово би могло бити посредно релевантно за тврдње једног српског политичара да су Британци узели учешће у стрељању заробљеника. Зачудо, промакао му је овај детаљ, док се као извор за своју тврдњу позивао на волуминозни извештај НИОД-а (Холандског ратног института), међутим без навођења места где се тачно тај податак налази.

Надаље, почев на стр. 22, у извештају датираном од 11. јула, где је сажето већање на високом нивоу британске владе посвећено последицама пада Сребренице, уз учешће баронице Паулине Невил-Џонс, политичке директорице у Министарству иностраних послова, наводи се да је бројно стање холандског батаљона у Сребреници — 730. То је интересантно јер се за овај период обично барата знатно нижом цифром од око 300 Холанђана. Даље, износи се да је у Сребреници било “утврђено 1,500” војника АРБиХ, али “да се чини да нису пружили отпор.” Затим, врло сигнификантан податак да је у два напада из ваздуха на српске снаге авионима Ф16 уништено укупно три српска тенка. Ово је важно за сагледавање односа снага. Другде (у оном “главном” документу) стоји да је ВРС пошла на Сребреницу са само четири тенка, дакле преостао јој је само један. По овим цифрама, српске и муслиманске снаге су на сребреничком сектору биле једнаке јачине (види извештај Родерика Лина премијеру Мејџору, 11. јула, стр. 27), с тим што су муслиманске снаге, које како се Енглезима учинило “нису пружиле отпор,” још могле рачунати и на присуство неколико стотина војника Унпрофора, испомоћ бомбардера Ф16, као и на топографске  погодности терена који изразито фаворизује нападнуту војску, а не нападача. Шта објашњава мистерију непружања отпора? Ако постоји неко боље објашњење од онога које је понудио пок. Хакија Мехољић (и овде), свакако би желели да га чујемо.

Сада следи исти пример западног лицемерја као што смо видели напред, у телефонском разговору са холандским министром Форхеве, што ће на многе читаоце вероватно деловати као културолошки шок првога реда. Бароница Невил-Џонс саговорницима предлаже генијално решење, како да се отклоне непријатне последице српског заузимања Сребренице: “Требало би да помоћу преговора издејствујемо да се ВРС повуче заузврат за демилитаризацију Сребренице” (…we should try to negotiate the demilitarisation of Srebrenica in return for BSA withdrawal). На то је присутна госпођа Еванс приметила да су се босанска влада и босански Срби још 1992. године (sic) договорили да демилитаризују енклаву, “само што то никада није спроведено.” На шта министар одбране Велике Британије додаје (у разговору вођеном 11. јула 1995.) да “Сребреница треба да остане сигурносна зона, али да би је требало демилитаризовати као што је то било договорено пре три године.”

Небитно је што британски труст мозгова расправљајући о Сребреници не зна да је уговор о демилитаризацији ступио на снагу 1993, а не 1992. године; то је занемарљива погрешка. Оно што у тренутку када се одвија њихово већање чини бизарним је неозбиљна помисао да би се икаквим преговарањима могло повратити претходно стање, и да би се Срби, изиграни у погледу демилитаризације 1993. године, после десетине смртоносних напада из енклаве могли опет приволети на повлачење коришћењем истог мамца.

У извештају Југословенског деска Министарства иностраних послова од 14. јула (стр. 24) износи се податак да се процењује да се у Сребреници на почетку јула налазило “око 40,000 Муслимана.” Ово је значајно зато што се по британским, несумњиво обавештајним, изворима наводи иста цифра за укупно становништво сребреничке енклаве коју је утврдио и хашки Трибунал. Пошто располажемо поузданим подацима о томе колико је Муслимана у јулу 1995. изашло из енклаве, горња граница колико их је могло бити врло је важна за израчунавање вероватног укупног броја жртава, како погинулих у пробоју тако и стрељаних заробљеника.

Следећи докуменат је “поверљив допис премијеру” који је сачинио Мејџоров приватни секретар Родерик Лин, у 20 часова увече, 11. јула (стр.27). Поред већ поменуте процене да је у заузимању Сребренице учествовало између 1,500 и 2,000 припадника ВРС, ту се опет потврђује присуство на терену у Сребреници троје припадника британских снага (двоје посматрача и један преводилац). Такође се понавља да су три српска тенка избачена из строја, и наводи се да су “снаге босанске владе пружиле незнатан или никакав отпор” а када су Холанђани заузели положаје да препрече српско напредовање “да су им Муслимани пуцали у леђа” (стр.28). На истој страници понавља се да британско “министарство одбране и даље сматра да команда босанских Срба у Сребреници није планирала да заузме Сребреницу.” На стр. 29 овог свежња докумената понавља се и апсурдан предлог да се “изврши покушај да се босански Срби убеде да се повуку из Сребренице, с тим што би је босанска влада (која је енклаву користила као полигон за извођење напада) — демилитаризовала.”

На стр. 30 свога извештаја Мејџоров приватни секретар Родерик Лин својеручно додаје једну са тог места неуобичајену критику начина како ВВС извештава о Сребреници: “У преувеличаном приказивању од стране ВВС (што је типично) занемарују се чињенице да су Муслимани (а) користили Сребреницу за извођење напада, и (б) да су неочекивано престали да је бране, чиме су Србима дозволили да се ушетају.” Што се тиче “Ширакове жеље да се изврши штурм на Сребреницу (користећи наше трупе!),” Лин обавештава Мејџора, “предложио сам министарствима одбране и иностраних послова да заузму чврст став: о томе да одлучују команданти на терену, не у Вашингтону.” Ово је само један од два примера на које наилазимо у овим папирима где британски званичници заузимају колико-толико критичан став према америчким иницијативама.

Следећи интересантан докуменат је Изетбеговићево званично писмо упућено 9. јула премијеру Мејџору, дакле док је исход сребреничке операције још увек био неизвестан (стр. 33-34). Изетбеговић ту наводи лажну цифру од “преко 60,000 цивила који се налазе у животној опасности” у Сребреници, што опет потврђује важност тачног податка колико је стварно износило становништво енклаве. Даље, Изетбеговић открива зашто користи лажну статистику о броју становника: он тиме  настоји да Запад приволи на интервенцију да би се “спречио нови чин геноцида против цивилног становништва Сребренице.” Додаје да се нада “хитној акцији” да се његовим захтевима изађе у сусрет. За холандски контингент Унпрофора у енклави каже да “није бројан” (видели смо да их је по британским изворима требало бити 750), и да у сваком случају “није ни вољан ни способан да град заштити од напада.” Изетбеговић износи тачан податак да је у складу са споразумом са Унпрофором постигнутим 1993. године Сребреница трабала имати статус демилитаризоване зоне, али прећуткује чињеницу да одредбе тог споразума никада нису биле испоштоване.

Следећег дана после тога, 10. јула, ратни начелник Сребренице Абдурахман Малкић упутио је неколико телефонских позива Изетбеговићу, са питањем зашто енклави не пристиже никаква помоћ. Брижни председник Изетбеговић, по Малкићевом каснијем сведочењу, прво му је рекао да ће му се са одговором јавити кроз два сата, да би после тога престао да прима Малкићеве позиве. Објашњење Хакије Мехољића у вези са наведеним околностима и даље делује најубедљивије, барем у недостатку неког бољег.

Прелиминарни закључци

За правилно разумевање садржаја и домета ових британских папира, у оном мањем делу који се непосредно односи на Сребреницу, од велике је користи укрштање за папирима на исту тему коју је 2019. године обелоданила Библиотека бившег председника Била Клинтона, и овде. Али главно питање које ће занимати српске читаоце без сумње гласи: да ли ови подаци из обелодањених британских папира доводе у питање пресуде хашког Трибунала? Одговор на ово природно питање је недвосмислено — “не”.

То је јасно по члану 115 Правилника о процесном и доказном поступку Трибунала у Хагу, посебно по ставу (Б). Предложени нови докази, да би имали изгледа да буду прихваћени, морали би бити релевантни, такве врсте да би битно утицали на исход суђења да су били предочени благовремено и — што је најважније — да током главног претреса нису били на располагању. Ништа од обелодањених података не представља суштинску новост и не уклапа се у ове критеријуме. Све главне тачке, одсуство плана да се Сребреница заузме, неспровођење демилитаризације и напади вршени из заштићене зоне, могле су бити и биле су доказиване на сребреничким суђењима помоћу разних других доказа.

Наравно, ово је само нормативна страна питања, а из искуства знамо да чињенице, уколико се не уклапају у задати наратив о Сребреници, Трибунал уопште не занимају и да он лако проналази формалне поводе за доношење сваког решења, које одговара извршавању његових политичких задатака. Више инстанце којој би се на одлуке Трибунала могао уложити приговор — нема. У овом случају, судије чак не би имале ни да се много труде нити да претерано напрежу своју креативност да би пронашле изговор за релативизацију британских података, при евентуалном покушају да се у овој фази уведу у доказну грађу.

Ипак, овај материјал је изузетно интересантан са становишта историчара, не само оних који се баве Сребреницом, већ још више широм темом сукоба у Босни и Херцеговини. За то ће бити посебно занимљив други део, који ћемо у наставку обрадити. Оно што би требало имати на уму је то да као и правници, историчари такође имају своју стручну методологију која им дозвољава да по многим питањима изводе закључке са неупитном тежином. Међутим, они ипак немају чаробну моћ да укидају пресуде, поготово са монтираних процеса који се воде пред бестидно политичким судовима.