Светионик – Рат

Хајде да мало обновимо градиво.
Шта се то догодило на врху Ловћена када смо задњи пут отварајући корице, оживјели српске див-јунаке из Његошевог Горског вијенца?
Горски вијенац почиње уочи Тројичиндана на Ловћену, хамлетовском дилемом владике Данила.
Шта да ради.
Шта, забога, да ради?!
Јер: ако крене против дојучерашње браће која су примила вјеру Империје – ући ће у братоубилачки рат! А ако којим случајем не крене, онда ће сва Црна Гора потпасти под идеологију Империје, и од дивне, слатке слободе неће остати ни стрва.
Јунаци Горског вијенца, сад већ митски Црногорци, баштиници вјере прађедовске, крећу у борбу, и побјеђују, на Божић, сваке године у којој се у себи или наглас чита Горски вијенац.
Па, иако данас знамо да су једни који ратове осмишљавају, а други који их покрећу и воде, опет одричемо главама на питање да ли је ратове генерално могуће избјећи. Још увијек није.
Људи који су због енормног богатства погубили националности, забављају се као некад богови са Олимпа.
Одозго гледају како народи-пси крваре за рачун господара. Њима је забавно не само због крви него и зато што зарађују у свакој глобалној зађевици.
Почетак новог рата у Црној Гори почео је 21. маја 2006. у Референдумској ноћи, и наставио се хаосом у Скупштини, децембра 2019, када се Народни дом самоукинуо тиме што је упркос противљењу представника трећине свог тијела – изгласао Закон о слободи вјероисповијести (суштински: Закон о одузимању цркава Српске православне цркве, са свим реликвијама, благом и непокретностима).
А Српска је црква родила Црну Гору!
Историја ће запамтити дефинишуће повике упућене колективном Монтенегрину: „Пичко усташка!“, из уста (криво сједи, право бесједи) свима већ досадних и отужних политичких Срба, оних који су се на прву лопту порадовали, зарад својих интереса наравно, да ће Вучић, приватно, на сјеверу Црне Горе (умјесто иза митрополита а пред Цетињским манастиром) наложити бадњаке. Српски је народ на саму најаву да ће Вучић приватно до Црне Горе, ставио прст у грло, јер је прозрео потезе два пријатеља, два ока у главу – на челу завађених, братских земаља.
Изгласавањем спорног закона, у тренуцима када је похапшена сва опозиција, и када је по сценарију враћена да и даље ради у одборима (!?), Црна Гора постала је творевина у којој многи „добри Срби“ зарад парах и даље изигравају опозицију, а положили су оружје, заправо, у рату који траје. Из дана у дан расле су ријеке вјерног народа који уста ко из воде трава, те нам је бројка у литијама прешла преко 100.000 дневно.
Но да ли се миром може контра мрежног рата против светосавља?
Црна Гора ратује против попова да би човјек могао да се ожени и рођеном мајком. Парафразирао сам Маркеса. Он у роману Сто година самоће каже: Ми ратујемо против попова да би човјек могао да се ожени рођеном мајком.
Томе служи мрежни рат против Православне цркве.
Његош је – оивичен Црном Гором без икаквих школа, као и данас, без правих путева, као и данас, без икакве инфраструктуре и значајнијег облика привреде, као и данас – испјевао мисли које се од Хомерових или Есхилових разликују само по томе што су хришћанске.
Жанровски, написао је филозофско-теолошки еп у драмској форми. Да превод Библије којим случајем није стигао до Црне Горе, довољан би био Горски вијенац – уџбеник за тумачење „свих Црних Гора“. И историјских, и менталитетских, и религиозних, и отпадничких и братоубилачких.
Бокељски ђак Петар II Петровић Његош научио нас је лекцијама о борби за слободу. Ко год каже да су лекције превазиђене, да то више нису она времена, да нема Турака, на симболичној равни није рекао ништа: поново се од нулте надморске па до ловћенских висина одродило плахо и лакомо.
Рат је почео.
Већински су Срби устали. Али и сви пси Империје, сва НВО говна, 88 невиђено љигавих интелектуалаца окупљених „спонтано“ за 24 часа, и остали грађанерски башибозук.
Пси империје могу да отму све црквено, да побиједе у бици, али рат не могу да добију. Завршетак рата је увијек у метафизици.
Изнад људи који су због богатстава погубили националности и играју се свјетског мира хушкајући народе на народе, стоји Бог.
Да ли ће он међу Србима наћи седам милиона душа или тек нешто за под крушку, њему је свеједно. Стога ваља сваког дана, до конца, без обзира на околности, ратовати за крст часни и слободу златну.
Па, како ко може.
Ко код куће има Горски вијенац, има у доба рата неопходан уџбеник: „Ко потоке може уставити / Да к сињему мору не хитају?“
Море је простор слободе. Држава са стеченим погледом на море има већу цијену. Бранимо је.

Извор: Печат