Поднет први захтев за оцену уставности закона спорног за СПЦ

Адвокати упозоравају да применом овог Закона „наступа извесност неотклоњивих последица“ – губљење статуса правног лица, задирање у право на имовину национализацијом без накнаде, сужавање достигнутог нивоа људских права и права на уживање верских слобода, дискриминација и насилна асимилација.

Због тога Уставном суду предлажу да државним органима и организацијама нареди да обуставе извршење појединачних аката и радњи које су предузели или су планирали да предузму према СПЦ на основу тог Закона.

У образложењу иницијативе подсећа се да је од 1219. године, када је Свети Сава у Никеји добио титулу архиепископа за „све српске и поморске земље“, СПЦ несметано поседовала и стицала објекте и земљиште у Црној Гори.

Међутим од данас након 800 година, како наводе, држава Црна Гора у члану 62. спорног Закона ретроактивно констатује да објекти и земљишта СПЦ-а, на данашњој територији те државе не припадају и да никада нису припадали СПЦ, јер СПЦ не поседује „доказе о праву својине“ на тим објектима и на земљишту до 1. децембра1918. године.

Поред тога, адвокати Радиће тврде и да на основу донетог Закона, почев од данас, па док се не региструје, СПЦ која губи статус правног лица, не може поседовати, стицати и остваривати права, која у складу са правним поретком Црне Горе, припадају искључиво регистрованим или евидентираним верским заједницама, као правним лицима.

С обзиром да Закон није предвидео прелазни рок за регистрацију верских заједница то, према мишљењу адвоката, значи да држава Црна Гора од данас има право да примењује све законске санкције према СПЦ, док је верским заједницама које су пријављене и евидентиране у складу са „Законом о правном положају вјерских заједница“ који је данас престао да важи, остављен рок од девет месеци да доставе пријаву за упис у нову Евиденцију.

Поред осталих могућих решења, адвокати сматрају да би проблем решила одлука Уставног суда којом би констатовао да су супротне Уставу и међународним уговорима одредбе Закона:

а) члан 20. који за регистрацију верске заједнице захтева подношење пријаве најмање три верника, што је, како тврде адвокати, супротно члану 46. Устава који утврђује да нико није обавезан да се изјашњава о својим вјерским и другим уверењима,

б) члан 23. који обавезује вјерске заједнице, које нису биле евидентиране, да се региструју као новоосноване вјерске заједнице,

ц) члан 25. који предвиђа да СПЦ може стећи својство правног лица уписом у Регистар или Евиденцију,

д) члан 28. који забрањује СПЦ, док се не региструје, да стиче или остварује права која припадају искључиво регистрованим вјерским заједницама – као правним лицима,

е) члан 30. предвиђена је могућност да се вјерској заједници, нпр. СПЦ-у, може одбити упис у Регистар или Евиденцију,

ф) члан 61. Закона, према мишљењу адвоката, врши дискриминацију на тај начин што верским заједницама, које су до данас биле евидентиране, оставља прелазни рок од девет месеци да обнове своје евидентирање, а СПЦ која до данас није евидентиран – данашњим даном одузима статус правог лица и право на имовину, без обзира да ли поседује доказе за ту имовину наведене у члану 62.

г) члан 62. који предвиђа да се на имовини СПЦ упише држава ЦГ без учешћа СПЦ-а, а да након тога СПЦ мора да докаже да је на тој имовини имао право својине до 1.децембра 1918. године,

х) члан 63. који предвиђа да ће се, без учешћа СПЦ-а у поступку, извршити национализација црквене имовине и упис државе на тој имовини, о чему ће без одлагања обавестити верску заједницу која користи предметне објекте и земљиште, не помињући да се ради о својини СПЦ.

Београдски адвокати Миленко и Момир Радић поднели су данас Уставном суду Црне Горе иницијативу за оцену сагласности Закона о слободи вероисповести са Уставом те државе и међународним уговорима.