Прича: Крст љубави

ВАРЛААМ ШАЛАМОВ

КРСТ ЉУБАВИ

Слепи свештеник је ишао двориштем, набадајући ногама по узаној дасци, сличној бродским лествама положеним на земљу. Ишао је полако, готово се није спотицао и посртао, само је запињао за своју дрвену стазицу четвртастим врховима огромних излизаних синовљевих чизама.

Свештеник је у обема рукама носио кофе помија, које су се пушиле, својим козицима затвореним у ниској, мрачној шупи. Имао је три козе…

Обично се на његов позив одазивала она коју је знао; изјутра, у време давања хране, козе су углас мекетале продорним гласовима и једна за другом протурале њушкице кроз рупу на вратима шупе. Пола сата пре тога свештеник би их помузао у велику музлицу и однео кући млеко које се пушило. Приликом муже често је грешио: танак млаз млека пролазио је нечујно поред музлице и козе су се узнемирено освртале на сопствено млеко измужено право на земљу… Често је грешио, и то не само зато што је био слеп. Мисли му ништа мање нису сметале и, равномерно стежући топлом руком хладњикаво виме, често је заборављао и на себе и на посао, и размишљао о својој породици.

Свештеник је ослепео убрзо по смрти свога сина, црвеноармејца хемијске чете. Глауком, „жута вода“, нагло се погоршао и свештеник је изгубио вид. Свештеник је имао још деце, још два сина и две кћери, али тај средњи био му је посебно драг.

Брига о козама, храњење, чишћење, мужа – све је то слепи човек сам радио, и тај посао… био је мера његовог потврђивања у животу, јер је навикао да буде хранилац велике породице, навикао да има своје место у животу, да не зависи ни од кога, ни од друштва ни од сопствене деце. Наредио је жени да пажљиво записује расходе за козе и приход добијен лети од продаје козјег млека… Слепи човек и његова жена пили су по чашу-две млека дневно и свештеник је наредио да се записује цена тих чаша. Већ првог лета испоставило се да је храна далеко скупља од млека и да порези за „ситне животиње“ нису баш тако ситни, али жена је сакрила истину од мужа и рекла му да козе доносе приход. И слепи свештеник је захваљивао Богу што је нашао у себи снаге да макар нечим помогне својој жени.

Његова жена, коју су до 1928. г. сви у граду звали „мајчицом“, а 1929. престали (градске цркве су готово све дигнуте у ваздух, а Саборна у којој се некад молио Иван Грозни постала је музеј), некада је била тако пуначка да је се њен тада шестогодишњи синчић стидео… Она већ одавно није била тако пуна, али пуноћа, нездрава пуноћа срчаног болесника задржала се на њеном огромном телу. Једва је ишла по соби и с напором се кретала од пећи у кухињи до прозора у соби, обављала хиљаде домаћих послова… У радње није одлазила – њене мале куповине обављала су деца из суседства, којој је давала чашу млека или трпала у ручице по неку бомбону…

Посла је било много, а она се кретала по соби сувише споро, држећи се рукама за намештај, и пред крај дана бивала толико уморна да није имала снаге да још и чита мужу. (…) И она би заспала. Он је спавао веома мало, мада се присиљавао да спава. Једном је његов средњи син, када је дошао на одсуство, растужен безнадежним очевим стањем, узбуђено запитао:

– Тата, зашто спаваш и дању и ноћу? Зашто тако много спаваш?…

Слепи човек није схватио због чега су пре неколико година морали да се иселе из собе у којој су живели више од десет година. Жена му је шапутала нешто неразумљиво, узбуђено и љутито… Никада му није испричала истину: како су милиционери кроз врата њихове несрећне собе износили поломљене столице, стару комоду, сандук са фотографијама и дагеротипијама, казане и лонце и неколико књига – остатке некадашње огромне библиотеке, и сандук где се чувало оно последње – златни напрсни крст. Слепи није ништа разумео, одвели су га у нови стан и он је ћутао и у себи се молио Богу. И козе које су мекетале одвели су у нови стан, познаник столар сместио их је на ново место.

Свештеник и његова жена ретко су се сећали раније собе – он зато што је био слеп, а она због тога што је сувише много несреће тамо преживела. Свештеник никада није сазнао да је његова жена, док је могла, пекла пирошке и продавала их на пијаци, и све време писала писма разним познаницима и рођацима молећи их да макар нечим помогну њу и њеног слепог мужа. И догађало се да су паре стизале, мале паре од којих се ипак могло купити сено, и кукуруз за козе, платити порез, платити чобанин.

Козе је већ одавно требало продати, само су сметале, али она се плашила и да помисли на то – то је био једини посао њеног слепог мужа. И она, сећајући се какав је жив, енергичан човек био он пре своје страшне болести, није налазила снаге да почне са њим разговор о продаји коза. И све се настављало по старом.

Писала је и деци која су одавно порасла и имала своје породице. И деца су одговарала на њена писма, сви су имали своје бриге, своју децу – уосталом, нису сва деца ни одговарала.

Најстарији син се још одавно, двадесетих година, одрекао оца. Тада је била мода одрицати се родитеља – доста је потоњих чувених писаца и песника почело своју књижевну делатност изјавама те врсте. Најстарији син није био ни песник ни хуља, он се једноставно бојао живота и када су на послу почели да му загорчавају живот причама о „социјалном пореклу“, однео је изјаву у новине. Изјава није донела никакве користи и он је свој Каинов знак морао да носи до гроба.

Свештеникове кћери су се поудавале. Старија је живела негде на југу; није располагала новцем, бојала се мужа, али је кући често писала плачевна писма, пуна њених недаћа, и стара мајка јој је одговарала, плачући над ћеркиним писмима и тешећи је. Старија кћер је сваке године слала мајци пакет од неколико десетина килограма грожђа. Пакет је дуго путовао с југа. И мајка никада није писала ћерци да грожђе сваке године стиже покварено – из целе пошиљке она је за мужа и себе могла да изабере свега неколико зрна. И сваки пут је мајка благодарила, смерно благодарила и стидела се да затражи новац.

Друга кћер је била болничарка и имала је намеру да после удаје своју бедну плату шаље слепом оцу. Њен муж, синдикални радник, похвалио је њену намеру; око три месеца она је доносила плату у родитељску кућу. Али после порођаја престала је да ради, и дању и ноћу бринула се за своје двојке. Ускоро се испоставило да је њен муж био тешки алкохоличар. Његова каријера ускоро је кренула низбрдо,… постао је набављач, али ни на том послу није успео да се задржи дуго. Његова жена остала је са двоје мале деце без икаквих средстава за живот, и поново је ступила на посао и борила се како је знала и умела да платом медицинске сестре издржава себе и двоје мале деце. Како је могла да помогне старој мајци и слепом оцу?

Најмлађи син није био ожењен. Требало је да живи са оцем и мајком, али је одлучио да срећу опроба сам. Од средњег брата остала је у наслеђе ловачка пушка, и отац је наредио мајци да је прода за двадесет рубаља. За двадесет рубаља су сашили сину нове сатенске рубашке – толстојевке, и он је отпутовао код тетке у Москву, и запослио се као радник у фабрици. Најмлађи син је слао новац кући, али помало, по пет-десет рубаља месечно, а ускоро је био ухапшен због учешћа у илегалном митингу, депортован и траг му се изгубио.

Слепи свештеник и његова жена увек су устајали у шест ујутру. Стара мајка је ложила пећ, а слепи човек ишао да помузе козе. Пара уопште нису имали али је старица успела да позајми од суседа неколико рубаља. Али рубље је требало вратити, а нису имали више шта да продају; сву одећу, све столњаке, рубље, столице, све су већ одавно продали, заменили за брашно… Обе бурме и сребрни ланчић продали су у комисиону још прошле године. Само за велике празнике кувала се супа са месом; старци су и шећер куповали само за велике празнике. Ако когод наиђе и тутне јој бомбону или земичку, стара мајка би је узимала, одлазила у своју собу, трпала бомбону у суве дрхтаве прсте свога мужа, прсте који су увек били у покрету.

И обоје су се смешили и љубили, и стари свештеник је љубио прсте своје жене унакажене тешким кућним послом, натечене, испуцале, прљаве… И старица је плакала и љубила старца у главу и они су захваљивали једно другом за све добро што су једно другом дали у животу и за све оно што сада једно другом чине.

Свако вече би свештеник клекнуо пред икону и увек се изнова молио и благодарио Богу за своју жену. Тако је радио свакодневно. Догађало се да се не окрене увек лицем према икони и тада се жена спуштала са кревета и, обухвативши му рукама рамена, окретала га према икони Исуса Христа…

Извор: Православни брак и породица, Светигора, Цетиње, 1995., стр. 216-220.

Приређивач: „Борба за веру“