Херувимска песма – тренутак када се спајају Небо и Земља

Тренутак на Литургији када се верници позивају да сваку своју бригу оставе за собом и као анђели у молитви и најпобожнијим осећањима испрате централни део богослужења и приме Цара свих који долази у Литургији, обележен је „Херувимском песмом“. Њен назив потиче од првог стиха „Иже херувими“ а према сведочењу Георгија Кедрина (византијског историчара из 11. века), ова песма уведена је у употребу на богослужењу у шестом веку, око 573. године, за време цара Јустина Другог (који је владао од 565. до 578. године). У то време цариградски патријарх био је Свети Јован ИИИ Схоластик, који је писао каноне који су ушли у Номоканон.

Преношење часних дарова са жртвеника на часну трпезу, познато као „велики вход“ (у старијој терминологији „други вход“) праћено је појањем ове песме, где се већи део пева до входа, како би се покриле све радње које претходе входу, док се током певања другог дела песме свештеник са ђаконима враћа у олтар кроз царске двери. Велики вход нас мистички преноси у земаљске дане Исуса Христа, и заједно са појањем Херувимске песме симболично представља Христов долазак у Јерусалим, где ће страдати.

Херувимска песма пева се у Литургији светог Јована Златоустог и Литургији светог Василија Великог, осим на Велики Четвртак – када се пева „Вечери Твојеја Тајнија“(такође уведена у Литургију у време Светог Јована ИИИ Схоластика) и на Велику Суботу – када се пева „Да молчит всјакаја плот“. На Литургији пређеосвећених дарова пева се „Ниње сили небесние“. Као и „Иже Херувими“ и ове две песме су херувимске песма, а и текстови говоре о сличном, да су са нама невидљиве силе, позивају да се умири све у човеку, да се не помишља на земаљске ствари, јер долази Цар царева да принесе жртву за нас.

Постоји и једна ретка херувимска песма, која се некада певала на Литургији светог Јована Златоустог, а чији текст српскословенског превода је сачуван у рукописном типику манастира Хиландара бр. 93 из 14. века. Јавности га је на увид изнео Дитријевски 1917. године. Још једна потврда постојања ове песме налази се у типику манастира Крке из 16. века.

Текст песме „Иже Херувими“ каже да смо ми људи као и Херувими и да наше учествовање на богослужењу, присуствовање Тајни, јесте наше угледање на анђеоско служење у непрестаном прослављању Имена Божјег.

Текст песме „Иже херувими“ на српском:

Ми који Херувиме тајанствено изображавамо /И Животворној Тројици Трисвету песму певамо, /Сваку сад животну бригу оставимо. / Сваку сада животну бригу оставимо. Амин.

Као они који ће примити Цара свих, / Анђеоским силама невидљиво праћеног. / Алилуја, алилуја, алилуја.

На црквенословенском, ова песма транскрибована, изгледа овако:

Иже Херувими, тајно образујушче/ и животворјашчеј Тројице Трисвјатују пјесн припјевајушче / Всјакое ниње житејское отложим попечение. Амин.

Јако да Царја всјех подимем / ангелскими невидимо дориносима чинми. / Аллилуиа, аллилуиа, аллилуиа.

Када у храму постоји хор који пева, са њим ову прелепу песму често певају и верници, усредсређени на овај узвишени део Литургије. Компоновано је много верзија ове песме, од старих руских, бугарских и других напева, до славних композитора као што су Чајковски, Рахмањинов, Мокрањац, Сарти, Римски-Корсаков или Пендерецки. Многе верзије херувике звуче више као концертне композиције, које се не могу лако уклопити у појање током Литургије због ритма или дужине, док неке представљају праве бисере православне музике, и са правом носе назив „анђеоске песме“.

Извор:
АВАНТ АРТ МАГАЗИН